Nema više “Maestra“, ali tu je Kadu

Osporavan, kritikovan, gotovo omražen bio je Kadu kada je 2009. godine došao u Beograd. Ipak, ofanzivni vezni Crvene zvezde sve je stoički izdržao i uspeo da ubedi fudbalsku javnost da promeni mišljenje, a protivnike da ga shvate kao pakleno opasnog igrača. Jer, igra Zvezde nije ista sa i bez Kadua čije se odsustvo zbog povrede i te kako osetilo u prolećnom delu sezone.

Zato se njegov povratak u pogon trenutno smatra možda i najvećim pojačanjem Zvezde, bez obzira na dolazak Nikole Petkovića, koji će kako se ispostavilo samo odmeniti odstranjenog Milana Jovanovića na mestu levog štopera, i enigme u vidu Garida sa Hondurasa.
“Koleno je sada u redu, sve ide kako treba, samo što mi naporni treninzi mnogo teško padaju. Ali, mora tako, moram da se spremim i nadam se da će do početka prolećnog dela sezone sve biti kako treba“, kaže Kadu na početku razgovora sa izveštačem MOZZART Sporta u Antaliji.

Bitno je da je najgore prošlo, a koliko je bilo loše lako se zaključi po Kaduovim rečima kada govori o šestomesečnoj pauzi.
“Nikad nisam bio povređen i mnogo mi je teško palo. Nisam ni utakmice gledao. Ništa. Nisam mogao. Kad sam gledao hteo sam da uletim u teren, u televizor. Mnogo mi je teško bilo, pa sam rešio da odustanem. Posle tog iskustva sve fudbalske ambicije su pale u vodu pred željom da budem zdrav i da moja porodica bude dobro“.

Sada je, srećom po Kadua, sve u najboljem redu, pa se od 26-godišnjeg plejmejkera očekuje da bude jedan od nosioca igre Crvene zvezde u pokušaju da se stigne minus šest za Partizanom. Posebno zato što se očekuje da će kod Aleksandra Jankovića crveno-beli igrati u formaciji 4-2-3-1 u kojoj je mesto polušpica, koje su tokom jeseni prinudno držali Filip Kasalica ili ređe Darko Lazović, kao stvorenog za Kadua.
“Spreman sam da budem jedan od lidera ekipe. Nikad se nisam plašio odgovornosti. Hoću da svojim radom poguram ekipu, da pomognem koliko mogu, da svima bude dobro. Mesto iza špica jeste ono koje mi najviše odgovara. Volim kad sam blizu golu, jer mogu da razigravam saigrače koji se dobro kreću, da dam dobar pas, počnem akciju, pa i da šutnem. Odgovara mi to, najviše volim kad sam polušpic“.

Kao takav je Kadu 2009. godine i stigao u Crvenu zvezdu, ali se nije odmah snašao. Ipak, kad su ga svi već otpisali, a kada su na njegova mesta dovedeni igrači sa “jačim pedigreom“ momak iz Adrandine je pokazao od čega je sazdan. Posle tri i po godine u Srbiji, da nije pokupio i srpski inat?
“Ma nije inat (prethodno smo morali da mu objasnimo značenje te reči). Samo se tako namestilo. Jednostavno, u tim trenucima sam bio spreman. Moraš da budeš spreman. Ko zna da igra, svaka čast, ko ne zna – ne zna, ali u modernom fudbalu nema više: A ti si maestro i sve je savršeno. Ne! Moraš da budeš spreman, jer kad si spreman možeš da radiš ono što umeš“.

Zna Kadu i gde je pošlo po zlu kada je tek stigao.
“U Zeti sam igrao polušpica i cela ekipa je igrala za mene. Baš svi! Kada sam došao ovde nije bilo tako. Morao sam da naviknem, da više trčim, da više radim“.

I uspeo je, čak i kad su rukovodioci kluba špartali širom planete ne bi li pronašli boljeg. Koga god da su doveli utisak je da je Zvezda najopasnija bila kada je Kadu ulazio u igru. Uglavnom sa klupe. Najbolje se to videlo na velikim utakmicama.
“Volim da igram velike utakmice, volim da igram pred punim tribinama. Robi (bivši trener Zvezde Robert Prosinečki, prim.aut) je jednom za mene rekao: Ne mogu Kadua da stavim da igra protiv Javora, jer on tamo nije motivisan. Ali kad su velike utakmice... Znaš kako, kad sam ti najviše potreban, ja sam tu. Uvek sam bio takav, taj neko ko hoće da napravi nešto. Samo moram da budem motivisan za svaku utakmici. Pa vidi Mesija. On na svakoj utakmici da dva komada. Nebitno je da li igra protiv petoligaša ili protiv Reala ili protiv Mančester Sitija. Hoću i ja tako. Moram tako“.

Dakle mora, a da može Kadu je dokazao nebrojeno puta. Koji mu je, ipak, trenutak ostao u posebnom sećanju?
“Gol protiv Partizana bez razmišljanja. Nisam verovao kad je lopta ušla u mrežu. Znao sam da jednom mora da se desi, jer sam na svakom prethodnom derbiju imao neke šanse, ali ih nisam koristio. Ali zato mi je posle bilo posebno drago. I još draže što je gol pao u 92. minutu i to za pobedu!“.

Tim pogotkom Kadu je i definitivno zacementirao status miljenika navijača Zvezde. Uostalom, na njhov predlog ovaj intervju je i rađen.
“Prija to, kako da ne prija? Oseća se ta podrška i sa tribina. Ma to je najleša stvar u životu. Radiš svoj posao, ono što voliš, a cenjen si zbog načina na koji to radiš. Ipak, meni je u glavi da mogu da dam više. Jeste ovo možda dobro, ali osećam da mogu još“.

Uostalom, vreme je. Kadu i sam priznaje da mu je posle tri i po godine Beograd postao kao druga kuća te da ne pomišlja o odlasku iz Zvezde. Na pripremama u Antaliji cimer je sa Stevanom Reljićem, hvali i Vešovića, Lazovića, Bajkovića, Milijaša, Mikića, Mudrinskog... Ali slobodno vreme uglavnom provodi u sobi. Odmarajući u razgovoru sa suprugom i sinom od godinu i osam meseci.
“Za sada, fudbal ga ne interesuje. Samo kamioni“, kaže Kadu i dodaje da je sigurno samo da neće potomka terati da se bavi bilo čim što ne želi.

“Nek radi šta hoće, ja sam tu da podržim. Uostalom, tako sam i ja radio. Ceo život samo fudbal, fudbal, fudbal. Nikad sebe nisam mogao da zamislim da radim bilo šta drugo. Ni škola me nije toliko zanimala. Samo fudbal“.

Na pitanje, da li je sada red na ćerku, Kadu sa osmehom odgovara:
“Neću brate. Dosta jedno. Mnogo je teško“.

Piše: Dejan Stanković
[email protected]