Niko Kranjčar za MOZZART: Sakupljao sam lopte te tužne večeri 1999. Idoli su mi Robi i Dejo

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Zagreba)

Policija! Još samo ona nedostaje oko tabora hrvatske reprezentacije u zagrebačkom hotelu AS, kako bi se sprovele u delo zamisli Igora Štimca koji želi da sačuva mir u ekipi i odvoji reprezentaciju od medija. Velika je navala na hrvatske fudbalere, ali selektorove striktne naredbe se za sada poštuju i osim na zvaničnim konferencijama, niko od medija ne može da dođe u kontakt sa hrvatskim fudbalerima.

Ipak, MOZZART Sport je imao sreće da naleti na jednog od njih. I to ne bilo kakvog, već jednog zaista prijatnog i pristojnog mladića – Nika Kranjčara.

Vezista kijevskog Dinama, zbog obaveza u Ukrajini, priključio se reprezentaciji tek dan kasnije, a sasvim ljubazno je pristao da odvoji vreme i da odgovori na sve što smo ga pitali. Dan ranije smo se nagledali primera (da se na lažemo, ima ih i kod nas), kada su reprezentativci poput Ćorluke i još nekih prolazili pored hrvatskih novinara kao pored truskog groblja, mrmljajući sebi nešto u bradu.

Kranjčar je potpuno suprotan primer. Neverovatno opušten, sa ležernim osmehom i spreman da tenziju i napetost koja vlada oko utakmice razbije šalama i smehom. Naravno, dao je on i ozbiljne odgovore i iskreno odgovorio na sve što smo ga pitali.

Koliko vama lično znači ovaj meč protiv Srbije?
„Mnogo. Kao i za sve nas. Iz dva razloga. Prvo: svi znamo kakav naboj postoji. I sa jedne i sa druge strane. Drugo: pobedom se možemo rešiti konkurenta za prvo i drugo mesto i manje-više ostajemo sa Belgijom u borbi za odlazak na Mondijal. Ovo je jedan od onih velikih reprezentativnih derbija i svi žarko iščekujemo tu utakmicu sa željom da pobedimo“, rekao je Niko Kranjčar.

Vama bi i remi možda igrao, gledajući sa te bodovne strane?
„Ne bi! Ne bi sigurno! Ostaje šest bodova razlike i onda negde izgubimo i sa tri boda razlike idemo u Srbiju. Mi samo mislimo o pobedi. Verujemo da možemo doći do nje i verujemo da smo kvalitetnija ekipa.“

Plašite li se da pod ovolikim medijskim pritiskom i silinom očekivanja, mogli da...
„Da izgorimo? K'o sijalice? Ha, ha,ha...“, prekinuo nas je raspoloženi Kranjčar kontra pitanjima i počeo da se smeje, a onda se uozbiljio:
„Mislimo da smo dovoljno iskusni i da smo dovoljno toga prošli da se to ne dogodi“.

Koliko je opterećenje za vas i još neke reprezentativce činjenica da ste tokom staža u mladoj reprezentaciji stalno gubili od naše selekcije?
„Nisam ni igrao na Marakani kad je ono Vučinić dao tri gola. U revanšu u Gorici sam došao kao pojačanje. Ali, sudija nas je oštetio“, kaže uz novi prasak u smeh hrvatski as i onda u ozbiljnijem tonu dodaje:
„Ma, zezam se. Nemam pritisak zbog tih utakmica. Drugačije su okolnosti, drugačije ekipe. Verujemo da smo bolji i da ćemo dati maksimum i da će se stvari na kraju poklopiti.“

Na kraju je ispalo da su bolje karijere napravili vaši igrači iz te generacije, nego naši iako smo vas dva puta pobedili.
„Pa zar nisu i oni? Znači samo Bane i Stojković su tada igrali? A, Mirko Vučinić! Ah, da... Njega ne računate kao svoga. Stvarno čudno... Nisam pratio njihove karijere, pa ne mogu da pričam“.

Da li ste u prijateljskim odnosima sa nekim srpskim fudbalerima?
„Najbolji sam bio sa Dekijem Stefanovićem dok smo bili u Portsmutu i sa njim sam i dalje u kontaktu. I sad sa Ninkovićem. Pričali smo pre mesec dana, ali ova utakmica nije bila. Samo onako smo pričali drugarski, razmenjivali iskustva. Drago mi je što nije pozvan u reprezentaciji, jer o njemu imam jako visoko mišljenje kao igraču. Za nas je dobro što nije tu“, poručuje Kranjčar.   

Ima li pritiska zbog sećanja na 1999. godinu kada je tadašnja Jugosalvija remijem na Maksimiru eliminisala Hrvate?
„Sakupljao sam lopte na tom meču. Bili smo tužni, jer smo svi priželjkivali pobedu i odlazak na Evropsko prvenstvo. Nažalost, to se nije dogodilo. Kao navijačima nam je bilo teško“, priseća se nekadašnji vezista Dinama, Hajduka, Portsmuta i Totenhema.

Mnogi mediji vas vide na mestu levog veznog u prvih 11 u petak uveče.
„Nadam se i selektor. Ha,ha... Više od svega bih voleo da igram. Pet minuta, pa pet minuta. Uostalom, svaki sportista želi da igra, pa ni ja nisam izuzetak.“

Koliko vaše iskustvo i kontinuitet igara može da bude prednost u odnosu na mladi tim Orlova?
„Vaš selektor je krenuo u podmlađivanje. Koliko sam ja video, napravio je potpuni remont. Nisam pratio te klince. Ne zato što ih potcenjujem, već zato što nisam imao vremena.“

Odbrana Srbije sačinjena od nekoliko fenomenalnih igrača se nameće kao najveća prepreka vašoj reprezentaciji?
„Sigurno da je najjači deo vašeg tima. Posmatrali smo i analizirali igru Srbije. Imamo respekt prema odbrani Srbije. Takođe, vrlo dobro se transformišu u napad“.

Da li je realan toliki optimizam u vašem taboru?
„Celi život sam optimista. Pogotovo u fudbalu! Ne kažem ja da smo toliko baš bolji od Srbije. Ali, verujem da imamo kvalitetan tim i da možemo da igramo protiv svake reprezentacije. Pogotovo na našem prepuno stadionu. Pobeđivali smo i Englezi i Nemce, pa zašto ne bi sada i Srbiju?“

Robert Prosinečki te vidi kao tajnog aduta Hrvatske?
„Ja sam dobar sa njim. Zvao sam ga i kada je preuzimao Zvezdu. On mi je bio idol dok sam odrastao. Uvek sam imao super odnos sa njim. Pogotovo kada sam bio klinac i kada mu je moj „stari“ bio trener. Sa radošću sam išao da gledam njegove treninge, sve što je radio i sve što je umeo da radi sa loptom. Najjači naš igrač u istoriji!“.

Da li ti je možda još neko sa srpskih prostora bio uzor?
„Savićević! Ako ga vi računate u svoje“, dodao je Kranjčar uz osmeh za kraj i otišao u hotel gde se priključio saigračima.

Kranjčarove reči seju optimizam, a njegovo lice odaje opuštenost i iskrenu samouverenost. Za razliku od ostalih njegovih saigrača koji hladnih izraza lica konstatno ponavljaju da su bolji, pa čak i ako postoji nekoga straha u njima. Niko je ostavio utisak da jedva čeka da izađe na Maksimir da se „igra lopte.

Piše: Aleksandar Gligorić
[email protected]