PARTIZAN: Da li Tomić nema špica ili nema igru za špica?

Bilo je to vreme kad je svaki Grobar uživao. Žurio na stadion. Zavalio se u stolicu i čekao. Najviše pola sata. Već dotad bi vođeni trenerskom rukom Aleksandra Stanojevića njihovi miljenici stekli gol, često dva, prednosti, grabili napred uvek i svuda, lomili rivala bez obzira na ime i punili trofejnu salu peharima. Najviše zbog toga što su igrali ofanzivno.

Pun gas, pa šta bude.

A bilo je. I titula. I kupova. I Lige šampiona. I aplauza. I ljudi na tribinama. Svega što današnjem Partizanu nedostaje. Bilo je, pre svega, smelosti da se igra postavi tako da protivnik ne zna odakle mu preti veća opasnost, a dok se osvesti već je izgubio. Stanojević je poštovao tradiciju kluba, rad prethodnika, osluškivao glas publike i redovno birao formaciju 4-4-2, za koju neki govore da je prevaziđena, ali koja u ovdašnjem fudbalu neizostavno donosi rezultate.

I pre i posle Aleksandra Stanojevića.

Uostalom, svaki trener Partizana koji je „crtao“ igru tako da pred tuđim golom ima dva napadača mogao je da računa da će na kraju sezone osvojiti trofej. Naravno, ako ga pre toga ne bude žrtva hira tadašnjeg predsednika Dragana Đurića.

U tom Stanojevićevom timu celu sezonu na poziciji špica proveo je Ivica Iliev, tada povratnik iz inostranstva, sada u ulozi sportskog direktora kluba koji poslednjih šest meseci, sa Ivanom Tomićem na klupi, sa dva klasična napadača počeo tek jednocifren broj utakmica.

Iliev je prvih šest meseci pored sebe imao raspucanog Gabrijela Klea, čiji su hici uveli Partizan u Ligu šampiona, u drugom delu sezone nagledao se se kako Prins Tejgo naslađuje golovima protiv Crvene zvezde (četiri komada u tri utakmice), a i sam je bio dovoljno efikasan, pa je prvenstvo završio kao njegov najbolji strelac, sa 13 tačkica pored svog imena. Samo zato što je imao s kim da igra. I što su drugi pored njega igrali.

Današnji Partizan izgleda potpuno drugačije.

Neubedljivo. Neefikasno. Ne...

Na poslednja dva meča užasno, jer je broj šansi sveo na broj prstiju jedne ruke, ostavljajući prostor za dilemu da li je problem u napadačima ili igre za napadače. Ravno pet sati bez datog gola moraju biti odgovornost samih igrača, mada pitanje da li samo njihova, jer ako se, osim u prvom susretu sa Zaglebjem, ne vide obrisi trenerove taktike, onda izgleda da nešto ima i do sistema igre koji forsira.

A Ivan Tomić je uporan s rasporedom igrača u formaciji 4-2-3-1, verujući da Nikola Đurđić može sam da iznese ulogu centarfora, kome bi u projektovanom timu Marko Janković, Leonardo i Nemanja Mihajlović spremali prilike. Đurđić zauzvrat nije pokazao ništa čime bi opravdao 400.000 evra plaćenih na ime obeštećenja i nezvanično 270.000 evra na ime godišnje plate. Jedna prečka u beogradskom susretu sa Poljacima skroman je učinak zvučnog novajlije, od kojeg se očekuje najmanje 20 golova u ovakvom, ruku na srce, ne preterano kvalitetnom prvenstvu.

Da bi, za početak, dao jedan, Đurđić bi morao da dejstvuje bliže golu, jer je za prethodne tri utakmice više vremena provodio van kaznenog prostora, vraćajući se po loptu, izvlačeći na krilo ili igrajući odbranu, na čemu, kažu, insistira baš Ivan Tomić. Ako Đurđić u tom smislu ispuni sve zahteve struke, logično je zapitati se ko će dati gol. Čak i kad se napravi takva igra u kojoj će se lopta doneti do kaznenog prostora, jer je Đurđićevo mesto ispred peterca, a ne daleko od njega.

Tomić od napadačkih opcija ima još Valerija Božinova i Dušana Vlahovića, međutim, obojica su trenutno u drugom planu. Prvi iza sebe ima reputaciju najboljeg strelca Partizana iz minule sezone. Svih 18 golova dao je u prvenstvu, jedinom takmičenju kome će se Parni valjak posvetiti, pa ostaje da se vidi da li zaslužuje priliku da igra u njemu ili ga stručni štab ne vidi kao opciju. Drugi - Vlahović - na 16-godišnjim leđima nosi pritisak velikih očekivanja i adrenalih kakav krasi svakog mladog igrača, željnog dokazivanja, kakav je, na primer, izdržao Stevan Jovetić baš u vreme kad mu je Ivan Tomić bio najpre saigrač, potom sportski direktor.

Baš tu dolazimo do tačke u kojoj Ivica Iliev ima priliku da uradi istu stvar kao Ivan Tomić pre devet godina. Bilo je leto 2007, Miroslav Đukić je na pripremama u Holandiji kovao plan da Partizan u novu sezonu uđe sa jednim napadačem, ali je već u čuvenom dijalogu tadašnjeg direktora i trenera prvi postavio ultimatum drugom, a Stevan Jovetić i Lamin Dijara počeli takmičenje kao tandem koji je zbirno dao 31 gol i uz 17 asistencija vodi ekipu ka duploj kruni. Ako Iliev zaboravi na drugarski odnos sa Tomićem i shvati da je, zarad klupskog interesa, kao nadređeni u mogućnosti da mu izda zadatak u skladu sa Partizanovom tradicijom - makar to podrazumevalo dovođenje još jednog napadača na kome trener insistira - ova ekipa ima šansu da u nekom trenutku proradi u ofanzivi.

Partizan sa dva zadnja vezna (navijači bi rekli, zbog čega?) i samo jednim napadačem (tu bi već urliknuli - pobogu!) niko neće da gleda. Iako to nisu igrači kalibra Klea i Tejga. Svi žele dva špica, makar to bili X i Y, jer čak i Đurđićev dosije pokazuje da je najviše golova u karijeri davao u ekipama koje su forsirale takav stil (Havesund, Malme, Grojter Firt), čak i Božinov kad oko sebe ima saradnike deluje kao centarfor sposoban da preore terene kakvi čekaju Parni valjak u Kruševcu, da ne pominjemo Vlahovića, za koga bi bilo pogubno da presedi na klupi celu jesen.

Koju god dvojicu od njih Tomić izabere deluje da će biti bolje Partizanu, pošto gore ne može. Valjda.

Pretpostavka je da bi rezultati bili 3:1, 4:2, 5:3, možda i 2:3. Imalo bi šta da se vidi, bilo bi zanimljivo. A ne ovako. 0:0. Triput. Do iznemoglosti.

KAKO JE PARTIZAN IGRAO U NAPADU U POSLEDNOJ DECENIJI

2006/2007 Pjer Boja - Obiora Odita/ Žarko Lazetić sam u špicu (trener Miodrag Ješić, pa Miroslav Đukić)

2007/2008 Stevan Jovetić – Lamin Dijara (trener Miroslav Đukić, pa Slaviša Jokanović)

2008/2009 Lamin Dijara - Miloš Bogunović/ Lamin Dijara - Brana Ilić (trener Slaviša Jokanović)

2009/2010 Lamin Dijara – Gabrijel Kleo/ Lamin Dijara – Brana Ilić (trener Slaviša Jokanović, potom Goran Stevanović, pa Aleksandar Stanojević)

2010/2011 Gabrijel Kleo – Ivica Iliev/ Ivica Iliev – Prins Tejgo (trener Aleksandar Stanojević)

2011/2012 Marko Šćepović – Lazar Marković (trener Aleksandar Stanojević, pa Avram Grant)

2012/2013 Stefan Šćepović - Aleksandar Mitrović/ Lazar Marković - Aleksandar Mitrović, Marko Šćepović – Aleksandar Mitrović/ Aleksandar Mitrović - Nemanja Kojić (trener Vladimir Vermezović, ali u Evropi najčešće sa jednim od njih, da bi po dolasku Vuka Rašovića opet dejstvovala dvojica)

2013/2014 Nemanja Kojić – Ismail Beko Fofana/ Predrag Luka – Nikola Ninković / Petar Škuletić – Danko Lazović (trener Vuk Rašović, pa Marko Nikolić)

2014/2015 Petar Škuletić – Danko Lazović kod Marka/ Ivan Šaponjić sam u špicu (trener Marko Nikolić, pa Zoran Milinković kize

2015/2016 Andrija Živković - Valeri Božinov, Abubakar Oumaru / Božinov ili Saša Ilić sami u špicu (treneri Zoran Milinković, Ljubinko Drulović, pa Ivan Tomić)

NAPOMENA: Iza sezone su najčešće korišćene opcije u napadu i treneri koji su te opcije menjali

(FOTO: MN Press, Star sport)