Partizanov sistemski izazov: Kako da pupoljci procvetaju?

Kapitenska traka oko mišice Saše Lukića. On prvi izlazi iz tunela. Korača ka centru igrališta. Prate ga Nikola Milenković, Miladin Stevanović, Miroslav Bogosavac, Marko Golubović, Veljko Birmančević, Dušan Vlahović... Navijači ih znaju po imenu, prezimenu, karakteristikama. Veruju im.

Tako je planirano/moglo/trebalo/moralo da bude.

Velika zamisao nije realizovana. Na Partizanovu i žalost Grobara. Možda je sad druga šansa. Neko bi rekao „mora da se iskoristiti“.

Dve godine pošto su propustili priliku da u fudbalsku orbitu lansiraju talente iz podmlatka, da im oni donesu najpre grandiozan sportski rezultat, a potom ozbiljan novac u vidu transfera, crno-beli su u situaciji da ovog proleća uče na sopstvenom primeru. I da ne pogreše. Prekomanda desnog beka Luke Cucina, štopera Svetozara Markovića i ofanzivnog veziste Armina Đerleka u prvi tim predstavlja daleko više od pukog dokaza da u zidinama okovanom „Zemunelu“ talenti rastu na svakom koraku, mogla bi da označi zaokret u poslovanju kluba iz Humske 1. Ako se njihov potencijal iskoristi na pravi način i od darovitih dečaka postanu igrači svetskog formata i zavidnih karijera.

Sve to mogli su već da nagoveste prvopomenuti, međutim, niko od njih nije više u Partizanu. Neki su čak probali u inostranstvu, pa se vratili u Srbiju (Miladin Stevanović), za većinu, dakako, vreme radi (nema boljeg mesta na svetu od Serije A da Bleki Milenković izraste u odličnog štopera), ali pojedinci su bukvalno izgubili dve (Veljko Birmančević ne napreduje, nego stagnira u razvoju) ili više od jedne godine (Dušan Vlahović bez takmičarske utakmice od decembra 2016). A trebalo je da nose Partizan.

Bar je tako želeo Ivan Tomić. Da stvori tim čiju će okosnocu činiti dečaci školovani u klubu, a ne kupljeni od drugih superligaša (jeftininije), obučeni tehnički i taktički (znaju više fudbala od mnogih stranaca), sa izraženim osećajem pripadnosti Partizanu (naučeni šta znači boriti se samo za najviše ciljeve i ne „pucati“ pod pritiskom). A da kad se dokažu ovde, osvoje titule i donesu uspeh u Evropi budu prodati za veliki novac. Pritiom, veliki novac je sve preko 10.000.000 evra za jednog igrača.

Sjajna ideja! Nije prošla.

Da za za dve godine ne bi pitali „gde nestadoše Cucin, Đerlek i Marković?“, u Partizanu moraju pažljivo da rukovode njihovim karijerama. Po dva osnova: sportskom i finansijskom.

Sva trojica dobila su šansu i koriste je pod trenerskom palicom Miroslava Đukića. Dokazanog u radu sa tinejdžerima, oblikovanog sopstvenim rečima „ja sam stvaralac, a ne osvajač“ i strpljivog da sačeka njihov potencijal, kad kaže „kao knjiga sam otvoren za mlade igrače“.  S te strane, ostavljen im je prostor da uče, napreduju i greše (i to je proces), da u Superligi i Kupu Srbije ovog proleća stasaju, da im napredna sezona bude afirmativna, a da one tamo postanu nosioci igre i sa Parnim valjkom ostave značajan trag u Evropi. Podrazumeva se, usput da osvoje pehar(e) u Srbiji, jer to ovaj klub traži uvek.

I da tek onda – odu.

A kad odu da to bude, što vole da kažu ljudi iz fudbala, „udarac“. Da to ne bude za siću (Vlahović i Lukić prodati za po 1.500.000 evra), besplatno ili za procente (Bogosavac u Čukarički, Stevanović u Tursku). Već, kao na primeru Nikole Milenkovića, bar 5.100.000 evra. Možda duplo više. Zato će Partizanova uprava već na leto biti na velikom iskušenju, jer ako Cucin, Marković i Đerlek nastave da igraju (dobro) posledica će biti pažnja stranaca i bez obzira što ćemo slušati kako „oni nisu na prodaju“ logično je zapitati se kako će reagovati bude li za nekog od njih stigla ponuda od, na primer, 1.500.000 evra. Iskustveno, znamo šta sledi.

Da li crno-beli moraju da nađu druge izvore finansiranja ili da prodaju druge, a sačuvaju igrače koje zovu biserima? Da li je 1.500.000 evra dovoljno za momka od 18 godina? Da li je pametno rizikovati s nekim drugim finansijskim aranžamnima (bankarski kredit) kako bi postojeći pupoljici dobili šansu da procvetaju ovde, a ne na nekom drugom mestu?

Finansije nisu jedini izazov s kojim će se suočiti čelnici crno-belih. Šta će se desiti ako neko od tih momaka poželi da ode? Kao što je tražio Andrija Živković po svaku cenu, a na kraju otišao bez cene? Ili ako osete da na njih klub ne računa, kao što je primetio Ivan Španonjić, pa se golobrad zaputio u svet. A trebalo je, otprilike sad, da „zabode“ tu Benfiku. I tamo igra, a ne da bude deo, u evropskim razmerama, ipak, provincijskog Zulte Varegema.

Šta ako budu slušali menadžere više nego Sašu Ilića? Znače li im, uopšte, reči legende ili one gube na vrednosti kad dobiju prvu ponudu? Da li, uopšte, neko od dece razmišlja da ostavi trag u Partizanu, bez obzira koliko te reči ličile na frazu ili im je stadion na Topčiderksom brdu samo odskočna daska?

Mnogo pitanja, malo odgovora.

Neke od njih mora da da Partizan, suočen sa ogromnim izazovom. Zahteva rešenje. Sistemsko, a ne za jednokratnu upotrebu. Da uprava bude ta koja će odoleti ponudama i predstavljati branu menadžerskim pritiscima. Ako ih ima. Napravi li se sad sistem u kome će se igraču, bilo da se zove Armin Đerlek ili XY, pod uslovom da je struka procenila da je talenat, garantovati minutaža i napredak u prvom timu s jedne, redovna primanja s druge, adekvatan rad na promociji s treće strane, onda može da se očekuje transfer poput onih koje je ostvarili Stevan Jovetić ili Adem Ljajić. I način na koji je to učinio Stevan Jovetić. Posle duple krune i golova u derbiju (zakinut za učinak u Evropi zbog odluke UEFA da izbaci Partizan). Prodat za 8.000.000 evra pre nego što je svetsko tržište počelo da „luduje“, zbog čega može samo da se pretpostavi da bi, da je danas tu, vredeo duplo više.

Ako se u Partizanu budu bacili sadašnjim talentima kao što su nekad radili na formiranju Stevana Jovetića, a propustili da isto urade sa Ademom Ljajićem, onda može da se očekuje da za godinu dana Svetozar Marković bude na čelu kolone. Da on sa trakom oko mišice izvezde iz tunela Armina Đerleka, Luku Cucina, Strahinju Bošnjaka, Đorđa Jovanovića...

Da se za dve godine, kad novo dete iz podmlatka zakuca na vrata prvog tima, trener i čelnici znaju šta s njim da rade. Da to ne bude incident, nego posledica sistema. Da se prvo dokažu ovde i onda, kao nekad Jovetić odu u beli svet, a ne da se za male novce, bez da im je iko zapamtio broj na dresu ili prezime, otisnu preko granice i iz inostranstva brže-bolje vrate, kad spoznaju da za tu veliku scenu nisu (sa)zreli.

Znamo svi da je to utopija. Neko će reći ideal. A zar se za ideale ne živi?

FOTO: Star sport, MN Press