PET NA PET - Svetlana Ceca Kitić: Driblala sam sve od reda, a Radnički u srcu nosila!

Hajde, sportski svete, reci neku o Svetlani Ceci Kitić, a da nije u superlativu... E, tu nastaje muk, jer pored imana najbolje rukometašice sveta, pazite sveta svih vremena može stajati samo odlikaška ocena! Ona beše svetsko čudo i ostade to, da bi nakon haranja rukometaškim parketima, došao red da nam i Ceca navrati do MOZZARTOVOG „Pet na pet“ sportskog poligona...

Proslavljena jugoslovenska i srpska reprezentativka rođena je u Tuzli. Samim tim, rukomet je počela da trenira u tuzlanskom Jedinstvu u ranim tinejdžerskim danima, sa svega trinaest godina. Čovek koji je otkrio njen talenat za rukomet je bio profesor Branko Dešić, a sve se odigravalo na igralištu osnovne škole. Kada se nakon Tuzle preselila u Beograd, Ceca je igrala za RK Radnički.

Igrajući za ovaj klub koji je njena velika ljubav, osvojila je Kup evropskih šampiona 1980. i 1984. godine, a 1986. i Kup pobednika kupova. Za najbolju rukometašicu sveta proglašena je 1988. godine od strane Svetske rukometne federacije. Pobeda je bila ubedljiva, jer je dobila 84,1% glasova.

U periodu od 2006-2008. godine bila je sportska direktorka Ženske rukometne reprezentacije BiH. U dresu reprezentacije Jugoslavije donela je srebrnu medalju na OI u Moskvi 1980.  i zlato na OI u L.A. 1984. Na Svetskom prvenstvu u Južnoj Koreji, 1990. godine osvojila je srebrnu medalju. Majka je troje dece, sina i dve kćeri. Pre šest meseci uključila se u dobrotvornu akciju kompanije Mozzart, Humanitarni tiket u podne, tipujući za Decu sa ulice, a danas nam je odgovorila na naših „Pet na pet“ pitanja.

1.Da li ste svojevremeno trenirali još neki sport osim rukometa i koji?
„A koji nisam? Trenirala sam sve moguće sportove. I one koje možete da zamislite i one koje ne možete. Igrala sam i fudbal, ali u moje vreme nije postojao organizovan ženski fudbal. To je bila igra za muškarce. Onda sam otišla na rukomet. Razlog je taj što nisam imala visinu za košarku i odbojku“.

2.Ko Vam je bio sportski uzor u tinejdžerskim danima?
„Uzori? Hm, bilo ih je dosta. Jedna od njih je bila hrvatska rukometašica, Mara Torti. Kada sam počela da treniram rukomet u Jedinstvu iz Tuzle, bilo mi je trinaest godina i tada sam gledala SP za rukometašice u Pioniru kada smo uzeli zlato. Mara je tada igrala, a ja sam se pitala da li ću i ja tako nekada da igram i osvajam medalje. I onda je san postao java“.

3.Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?
„Radnički, Radnički i samo Radnički. Uvek bio i ostao. Imam ga i istetoviranog“.

4.Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju i koji ćete pamtiti celog života?
„Možda nagrada za najbolju rukometašicu sveta svih vremena. Ponosan sam nosilac tog priznanja, ali smatram da to nije dovoljno cenjeno u javnosti. Čak nisam dobila ni čestitke od države. I zbog toga mi je možda jači utisak osvajanja olimpijskog zlata u L.A. Tada je poslednji put igrala ona velika Jugoslavija, a ja sam veliki Ju nostalgičar. Smatram da su sportisti u toj bivšoj Jugi bili više ispoštovani“.

5. Životni i sportski moto?
„Životni moto mi je „Biti samo svoj“, a sportski: „Red, rad i disciplina, jer to donosi rezultat.“

Bonus pitanje. Šta u MOZZARTU odigrati na meču LION - MONAKO?
„Možda golove, tri plus“.

Pišu: Nela i Đurđe Mečanin
[email protected]
(Foto: MN Press)