PRELAZZI: Alternativna istorija

Odavno više, otkad nismo deca, ne volimo Novu godinu. Ranije je ona značila petarde i slobodu, poneki vatromet i, ako smo baš bili dobri (a uglavnom nismo), igračku ispod jelke. A onda smo postali veliki, onda je taj pozni decembar postao period kada rekapituliraš prethodnih 12 meseci, kada podvlačiš crvene crte na bankovnom računu i crte na odnosu s ljudima, kada se prisećaš bez koga si ostao, o koga si se ogrešio, koga si slagao, koga si mogao više da voliš. Ili, još gore, voliš je i manje ako si krenuo da se obavezuješ da ćeš dogodine biti bolji.

Za sportskog zanesenjaka kraj godine je i idealna prilika da se prisetimo svega što je bilo. Bilo je mnogo toga, no poplava informacija, klipova, vesti, analiza kao da je pretopila jedan dan u drugi, memorija ti je sve slabija i skoro ćeš se iznenaditi kada pročitaš da su se tamo gde utakmice i mečevi traju čitavu večnost preselili i Euzebio, i Di Stefano, i Uragan Karter, i Milan Galić, i da je i Bora Todorović otišao da im tamo prodaje fazone i uveseljava ih.

Ne brinite, ovo neće biti sažimanje čitave godine u nekoliko hiljada karaktera, to će već u redakciji ovog istog magazina i portala uraditi neko mnogo vičniji od mene. Neće biti ni tradicionalno kukumavčenje nad propasti našeg fudbala, nad javašlukom u Partizanu i Zvezdi, ni proglašavanje da smo ponovo „dotakli dno“. Ne, ovo su samo narisani flešbekovi onoga što je bilo i, mnogo više, onoga što je moglo biti u 2014.

Ima taj fenomen u psihologiji, da se ljudi uvek više sećaju lepih stvari, dok one ružne potiskujemo negde duboko, gde će nam, u najboljem slučaju, izazvati čir na želucu. U najgorem, pojavljivaće se redovno u noćnim morama... Tada mozak, taj savršeni računar čiju memoriju niko nije uspeo dostojno da izračuna, u glavi vrti filmove i smišlja različite scenarije.

Tamo, u godini 2014. koja se nikada nije dogodila, Stiven Džerard se ne kliza protiv oslabljenog Čelsija. Ne, umesto toga, on nije ostavljen da bude poslednji igrač odbrane tog nedeljnog popodneva na Enfildu, već mirno štopuje loptu, daje je na bok, tamo Sterling čini svoje čudo, Suarez odvlači dva igrača na sebe i Staridž ostaje sam, počinje zemljotres, pojavljuje se crveni cunami, svaka dlaka na telu svakog navijača Liverpula odavde do Stenli Parka stoji uspravno kao vojnik ispred Bakingemske palate, i titula je tu, nadohvat ruke, potrebno je samo savladati Kristal Palas - što deluje posebno lako ako vodite 3:0! - i potom rutinski samleti duhom siromašni Njukasl.

Tamo, u leto 2014. koje se nikada nije dogodilo, Maurisio Pinilja iz okreta ne pogađa prečku brazilskog gola na meču osmine finala. Ne, umesto toga ta lopta dobija volšeban efe i spušta se koji centimetar prema tlu, tek ovlaš lizne gredu i Čile, taj favorit svih običnih gledalaca, prolazi u četvrtinu finala, gde će Aleksis Sančez udariti na Hamesa Rodrigeza, pa ko bude bolji... I možda savršena nemačka mašina bude taman dovoljno nadobudna da ne startuje na vreme u polufinalu i istorija ima sasvim drugu namenu.

Negde između toga, u Lisabonu, Dijego Simeone viče „samo ne korner“ i lopta ne odlazi preko linije, i Modrić ne centrira i Serhio Ramos nije tamo da sruši snove Atletiko Madrida i Real u ovom alternativnom univerzumu još traga za svojom Decimom...

Reći će mnogi da sanjarenju nema mesta, ali zar nije – nažalost – u ljudskoj prirodi da je ono što je moglo biti uvek nekako lepše od onoga što je zaista bilo?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)