PRELAZZI: Atleti me ubija, Atleti mi daje život (VIDEO)

Dana 25. avgusta 2005, svega nekoliko sedmica nakon što je Dijego Pablo Simeone po drugi put – i mislilo se zauvek – napustio svoj Atletiko, da završi igračku karijeru u Rasingu, u Madridu je preminuo Agustin de la Fuente Kintana, 92-godišnji sosios Atletika sa brojem 1 na članskoj karti.

Ta časna starina svega godinu ranije snimila je reklamu koja je, u manje od minut, objasnila suštinu fudbala, ljubavi i bola navijača. TV reklama za Atletiko, uvod u njihovu sezonu 2004-05, poslednju koju će na Kalderonu gledati Agustin de la Fuente Kintana, bila je i na Noći reklamoždera, a u Kanu je ovenčana „bronzanim lavom“ – i da je dobila zlatnog ne bi bilo nezasluženo.

Trošnim, hrapavim glasom preko melanholične muzike starac priča o svojim poznim godinama, i čega je sve morao da se odrekne.
“Sa 63 godine sam prestao da pušim. Nije bilo lako, ali sam uspeo. Sa 70 godina prestao sam da pijem anisetu. Snagom volje, uspeo sam čak i da se odreknem čaše vina uz ručak. Prestao sam da trošim i so, kafu, da se kladim, da igram karte...“

U tom trenutku, kamera se seli u njegovu dnevnu sobu, Agustin je u kućnim papučama, pogleda uprtog u televizor. Komentator uzvikuje: „PAUNOVIĆ... Promašaj!“
“Taj prokleti Atleti“, izgovara Kintana, hvatajući se za glavu. “Ubija me. Ali mi daje život.”

Kada je Kintana poslednji put gledao svoj Atletiko – a bilo je to punih deset sezona otkako su Radomir Antić i Milinko Pantić doneli čuvenu duplu krunu – Dijego Simeone nije mogao da bude dalje od Kalderona. Igrao je još tu jednu sezonu, te iako su mnogi njegovi treneri u njemu videli budućeg stručnjaka, još se nije moglo pretpostaviti da će uzlet Argentinca biti toliko silovit. Baš kao i svaki njegov pad.

Jer karma se ozbiljno igra sa Simeoneom. Čitav njegov život, u svakom njegovom jinu ima janga, u svakoj radosti ima naznaka buduće tuge, u svakom porazu vidi se svetlo na kraju tunela. Kao da su ga bogovi koji, iz puke dosade, igraju kockice i upravljaju našim sudbinama baš uzeli na zub i bacaju ga u valove i stavljaju na vrh planete, naizmenično, pa opet ispočetka...

Tokom cele karijere išao je gore-dole: 1998. na Svetskom prvenstvu, u čudesnoj, zakrvljenoj, foklandskoj utakmici s Englezima postao je državni neprijatelj broj 1 – i heroj nacije – nakon što je simulirao povredu zbog koje je Dejvid Bekam dobio crveni karton, samo da bi ga Artur Numan u četvrfinalu zaista povredio. Dva leta kasnije osvojio je onu i dalje kontroverznu titulu s Lacijom – jednom da i sudije pogreše na štetu Juventusa! – da bi se vratio u Atletiko i tavorio usred tabele s mediokritetima u ekipi.

I trenerski počeci bili su mu takvi: osvojio bi prvenstvo (Estudijantes, pa River) i odmah potom dobijao otkaz jer bi kola krenula niz liticu, bez ručne kočnice.

Mislio je, sve do prošlog vikenda, da je kismet prestao da ga zafrkava, da dolazi kraj hodu po trnovitom tlu evropskog fudbala, i za njega i za njegov Atletiko, romantični tim običnih ljudi, jedan od retkih klubova u kojima su moguće pojave poput gospodina Kintane...

Pao je pred Simeoneom u Ligi šampiona i San Siro – kao što je umeo da padne dok je Argentinac kvario napade protivnika u Seriji A – ali ne i Španija.

Almerija i Osasuna su spustili Atletiko na zemlju i doveli ga pred liticu, utišali nade miliona ljudi širom Evrope i Argentine kojima je muka od Reala i Barselone, koji su se uzdali u taj lepi tim koji diše zajedno, u skidanje prokletstva Radomira Antića, ne shvatajući da je Simeoneova klupa duplo kraća i da je dovoljno da iskoči jedan šraf pa da Dijego, Arda Turan i David Vilja ostanu praznih ruku, ma koliko da su zaslužili pehar...

A jesu, makar zbog sitnih detalja: u blamaži protiv Osasune, kod 0:3 u 83. minutu, Dijego Kosta je promašio čistu šansu, jedan na jedan s golmanom. Svaki drugi trener bi verovatno počupao svoju kravatu i šutnuo flašicu s vodom. A Simeone je ustao i iskreno aplaudirao svom napadaču znajući negde duboko u sebi da svaki jang ima svoj jin...

U nedelju, Atletiko će dočekati Real na svom Kalderonu. Možda će Atleti i pobediti, na srce, na skoro dvodecenijsku tugu, na sećanje na Aragonesa koji im je umalo doneo titulu evropskog prvaka na Hejselu 1974, samo da bi uporni Nemac izjednačio u 120. minutu. Možda će pobediti zbog one rečenice iz reklame koja objašnjava svetonazor pravog fudbalskog navijača.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.