PRELAZZI: Big Mac (VIDEO)

Valjda postoje dve vrste fudbalera. Prvi su oni o kojima možete čitati svakog dana, o kojima se govori i piše neprestano, to su velike zvezde sporta s platinastim sponzorskim ugovorima, sa silikonskom gospođom u spavaćoj sobi, s pokerom maseratija u garaži i riznicom trofeja i individualnih priznanja koja zauzima čitav tavan.

Drugi su oni nadareni kojima se proricala istovetna sudbina, ali su negde usput naljutili dotičnu presujetnu damu i skrenuli s puta slave. I istorija i postmoderna ovog sporta bremenite su pričama o klincima koji su netragom nestali, majstorima s loptom koje je pojeo prvi mrak u vidu sponzorskog ugovora ili kamička u kopački; valjalo bi sabrati sve te „šta bi bilo kad bi bilo“ priče kojima negdašnji propali talenti plaćaju vreme u barovima i restoranima...

A onda je tu i ona treća, najređa fela. Tip koji nikada ne postane fudbaler iz prvog pasusa, ali nikada ne dozvoli sebi da postane ni onaj iz drugog. Ona vrsta ljudi i igrača kojima kismet podeli loše karte, a oni kažu „Dižem“.

Inadžije koje ne odustaju, zapostavljeni likovi koji obitavaju na marginama pažnje javnosti, za koje se ne troše mastila, tastature, ne pišu komentari i ne udaraju „plusevi“ na njima, ponajviše jer oni umeju da blesnu tek u malim klubovima, dok ih velika scena odbija; i tek povremeno se pojave da nas podsete da su i dalje tu, da još jurcaju za loptom, da se još tuku sa demonima iz detinjstva, ali da je to partija koju na kraju dobar momak uglavnom dobija.

A Masimo Makarone, Big Mac, ćelavi bombarder iz Galijatea, stvarno jeste dobar momak. Onaj kojem se smešilo da bude najveći – poredili su ga, zamislite, sa Robertom Bađom i sa Alesandrom del Pjerom, i po sposobnostima i po energiji i po osobini da se pojavi na bilo kom delu terena – ali to nikada nije postao.

I umesto da otvori svoju đelateriju ili se pokunjeno vrati u rodni grad, on je ostao da se bori, da i danas kada mu je punih 36, kao jedan od poslednjih Mohikanaca u Seriji A, kao mornar sa bradom i mačetom na ramenu što na tragu velikog Di Natalea (koji će ga naučiti mnogo čemu u onom prvom periodu u Empoliju) predvodi svoj neugledni klub ka sigurnoj luci.

U nedelju po podne Empoli bio je potcenjen na gostovanju Torinu, baš kao što je Masimo bio potcenjen ceo život. Kvota na keca na Olimpiku bila je premala, jer su svi čekali da Azuri počnu da padaju, ali simpatični i lepo ukomponovani tim je uspeo, zahvaljujući svom kapitenu i strelcu jedinog gola, koji i dalje izgleda kao da ima onaj trinitrotoluen u nogama, da nastavi niz i upiše četvrtu uzastopnu pobedu u Seriji A. Time su oborili klupski rekord i vinuli se na sedmo mesto na tabeli. Onako, uprkos svima.

Odustajanje nikada nije bilo u ličnom opisu Masima Makaronea. Kao i mnogog nadarenog klinju sa severa Italije, spaziće ga skauti Rosonera i sa 13 godina dovesti u Milanelo; Makarone će tada steći radne navike kojih se nikada nije odrekao i koje će mu omogućiti da postigne više od 200 golova u profesionalnoj karijeri. Menjao je voz i dva autobusa u jednom pravcu, dva autobusa i voz u drugom, da bi pomirio ljubav prema fudbalu i želje svoje porodice, kojoj se nije sviđalo da mali Masimo toliko juri za loptom.

Bilo je leto 1994. kada su i oni shvatili da bi bio greh uskratiti mu strast: priča kaže da je Makarone radio u nekoj piljari u Galijateu, kako bi zaradio prvi džeparac, ali teta koja je držala radnju nije mogla da shvati zašto Masimo svakog jutra dolazi na posao neispavan, i u dresu italijanske reprezentacije. Ah, pa nije ona kriva što nije shvatila da je klinac po čitav dan i čitavu noć gledao čudesni Mundijal u Americi, da je krišom uveče, da ga niko ne čuje, pokušavao da skine pokrete Roberta Bađa. Leta 1994. Makarone će zauvek postati fudbaler, mada će proći još pune četiri godine pre nego što ga Fabio Kapelo pošalje na pozajmice kako bi stekao iskustvo. Pozajmice sa kojih se nikada neće vratiti na San Siro...

Ako je u Milanu prvi put naučio kako da podnese poraze, u Empoliju će naučiti kako da lako daje golove. Kako i ne bi, kada mu je mentor, učitelj i najbolji drugar bio Toto di Natale: zajedno su terorisali odbrane Serije B, a tadašnju Seriju B italijanski novinari danas nazivaju Serija A2, eto toliko je bila jaka.

Makarone će postati dečak o kojem će se pričati na Apeninima, pošto je debitovao za najbolji italijanski tim iz druge lige – ko bi tada rekao da će upisati samo dva meča u dresu sa grbom FIGC, i da je to bilo pre 14 godina, i da će i 14 godina kasnije Masimo živeti za fudbal – a onda će ga upoznati i svet.

Na Evropskom prvenstvu za mlade 2002, u Sent Galenu, Makarone će u svega nekoliko sekundi napraviti pokaznu vežbu svog talenta: pred sam kraj meča sa Englezima, sačekao je jednu dugu loptu s levog beka, gurnuo je desnom i prevario Krisa Rigota – s kojim će kasnije igrati u Midlsbrou – toliko da se ovaj nikada nije oporavio od tog crvenila u licu, a onda iz trka opalio po njoj levom, za pobedu od 2:1.

Italijani tog proleća neće stići do titule, a od svih igrača koji su savladali Englesku i u polufinalu Zlatnim golom poraženi u trileru od Češke sa 3:2, samo će, čuli ste možda za njih, Andrea Pirlo i Paolo Kanavaro ispuniti potencijal: svi ostali će, u boljem slučaju, poput Makaronea imati promenljivi fudbalski itinerer, dok će neki netragom nestati i postati baš oni ljudi iz drugog pasusa ovog teksta: Lukini, Markioni, Kastelini, Gati, Donati, Spadavekija...

Ti sujetni Englezi oduvek su imali sklonosti ka imperijalizmu: ako ne možeš da ih pobediš, kupi ih, rekli su sebi, ambiciozni Midlsbro kockao se sa još jednim Talijanom – nikako na Riversajdu nisu mogli da zaborave Fabricija Ravanelija, neprolazno Belo Pero – i Bokšić, Žuninjo i Šilard Nemet dobili su četvrtog člana družine. Jedan je, kao u preferansu, morao biti višak.

„Kupili smo italijanskog igrača koji najviše liči na Del Pjera“, reći će tadašnji menadžer Midlsbroa Stiven Meklaren obrazlažući transfer od 13.000.000 evra. I, kao što to kod Stivena Meklarena obično bude, neće biti u pravu.

Meklaren će biti taj koji će „pokvariti“ Makaronea: nakon prve sezone, u kojoj je Talijan bio odličan i zaradio nadimak Big Mac, rumeni „stručnjak“ gurnuće ga na krilo. Njegova glava uvek je bila od onih što se pogne i radi, ćutke, ali Masimo je bio prirodan špic, kojem velika udaljenost od stativa nije mogla prijati. Pa i tako je prirastao srcu navijačima, voleli su što uvek izgleda kao da će poginuti na terenu, ušunjao je onaj gol Steaui i odveo Boro u finale Kupa UEFA, ali sreće u Engleskoj više za njega neće biti.

U Italiji se rodio neki novi Makarone. Pomirivši se sa sudbinom, sa činjenicom da nikada neće biti Bađo ni Del Pjero, shvativši da su mu mali klubovi predodređeni i da tek tu može da se razmahne, Masimo je ponovo pronašao sebe. Postaje emotivni lider Sijene, general na terenu koji redovno zabija golove – a bilo je tu nekih zaista fenomenalnih: specijalnost Makaronea uvek je bio šut iz trka, bilo levom ili desnom, ponekad s roglja šesnaesterca, nekad sa punih trideset metara; nazdravlje Pipu Inzagiju, ali nema ništa "italijanskije" od tih špiceva koji vole da se otvaraju, da prihvataju loptu na četrdesetak metara i posebno da šutiraju iz svih pozicija – i njen spasilac, iz sezone u sezonu.

Možda je do fizičke spreme ili do onih radnih navika, ali Makarone ni danas, posle još dva izmenjena kluba (Sampdorija i Juventus) i povratka u Seriju B i njegov Empoli, gde će zaigrati sa još jednim sebi sličnim igračem, Frančeskom Tavanom, nije izgubio brzinu, eksplozivnost ni rutinu da spakuje loptu tamo gde joj je najlepše.

Nije ga napustila ni radost prema fudbalu, ovekovečena u onom klipu od pretprošlog kola Serije A, kada je dao gol Bolonji i onda otrčao do tribine Empolijevih navijača i počastio sebe gutljajem piva: za čoveka koji je ponekad izgledao kao majstor-umetnik, a češće kao majstor-manuelni radnik, zidarsko pivo je kanda sasvim prikladno.

Ova piccola storia o malom-velikom igraču, kralju malih klubova, princu od Galijatea i erlu od Midlsbroa, još nema svoj krešendo.

Sedam golova dao je prekaljeni veteran u Seriji A ove sezone – pri vrhu liste strelaca ima nekih kojima može da bude tata – i još uživa u svakom trenutku u malenom Empoliju, onako, svestan stvarnosti koja kaže da je mogao više i da nije mogao više.

Jasno mu je da će zauvek ostati lik na kojeg se ne troše mastila ni tastature, o kojem se ne smišljaju hvalospevi, o kojem se ne pišu komentari i ne udaraju „plusevi“.

Ali je i dovoljno iskusan i promućuran da zna da je fudbal uglavnom partija koju na kraju dobar momak dobija.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu