PRELAZZI: Bobo

Mogli biste za njega da kažete sve, sem da je bio običan fudbaler. Možda i zato što je uvek želeo da igra kriket, sport koji je zavoleo u dalekoj Australiji, gde je njegov otac Roberto – po kojem će mali Kristijan dobiti nadimak Bobo – u smiraj karijere otišao da zaradi još malo novca i da pobegne od gungule i čuvenih biskvita svog rodnog Prata, u Toskani.

Kristijan Vijeri možda je odrastao među kengurima, kao verovatno jedini Italijan koji uopšte zna pravila kriketa, ali će tek na starim dobrim Apeninima postati životinja o kojoj će se raspredati bajke, snimati emisije i dokumentarci, čiji će se potezi prepričavati, kojeg će navijači obožavati i koji će postati smrt za golmane, protivničke ekipe, ali i smrt za sve lepe žene Starog kontinenta...

Četrdeset godina napunio je prošle sedmice Bobo Vijeri i povodom rođendana – koji je tradicionalno proslavio trodnevnom žurkom – najzad je u jednom intervjuu odagnao sve sumnje: ovaj fudbalski nomad, sa 14 klubova tokom karijere, bio je nepopravljivo zaljubljen u samo dve dame – jednu Staru, onu torinsku crno-belu, i drugu mnogo mlađu, ali jednako zavodljivu – Elizabetu Kanalis.

Sve ostalo, priznao je Bobo, a preneo MOZZART Sport, bilo je samo zgrtanje novca i udaranje recki...

Njegov život rok zvezde i stalni ratovi sa tabloidima i novinarima, njegov karakter prznice – toliki da jedne cele sezone nije proslavljao golove, već bi samo smrknutog lica primao čestitke od saigrača – nažalost, često su umeli da u drugi plan bace njegovo fudbalsko umeće.

A imao ga je čak i više nego što su svi bili spremni da priznaju i bilo bi šteta da ostane upamćen samo kao plejboj, ili kao momak koji na novinare vrišti da je „veći čovek nego što će to oni ikada biti“. Jer na 264 utakmice Serije A dao je 142 gola, a samo su, podsetili su ovih dana povodom njegovog rođendana Italijani, Nordal, Meaca i Batistuta imali u Kalču bolji odnos gola po utakmici.

Građen kao bokser teške kategorije, s levom nogom koja bi čas bila precizni snajper, čas bacač raketa – setite se samo onog gola protiv PAOK-a, u dresu Atletiko Madrida: oduzeo je loptu golmanu skoro kod korner zastavice i odatle, iz najmrtvijeg mrtvog ugla koji je ikada postojao, poslao prelepi felš pravo u malu mrežu – imao je i najbolji udarac glavom u Evropi na prelazu dva veka.

Krasio ga je i taj njuh za dolazak na pravo mesto u pravo vreme, toliko očigledan kod prekida, te taj genijalni prekidač u glavi zbog kojeg nikad niste bili sigurni šta će sledeće uraditi –šutnuti s pola terena ili krenuti u onaj čudan dribling u levu stranu...

Nije da nije imao nedostatke: kada bi se napravila neka top-lista fudbalera sa samo jednom nogom, Vijeri bi sigurno bio na čelu. Desnica mu je služila samo da se njome poštapa i neretko bi frustrirao fanove kada bi nespretno zakačio loptu desnom kopačkom kao da je tuđa... Uz to, često je imao potpuno nerezonske poteze, a znao je da ostane u ofsajdu više puta za jednu utakmicu čak i od Pipa Inzagija.

Opraštali bi mu sve to navijači svih klubova u kojima je bio, jer golovi su stizali redovno, baš kao i milijarde na njegov račun (nije preterivanje: Morati je za njegov prelazak iz Lacija u Inter platio 90.000.000 lira!) i prelepe žene u njegov krevet. Anegdota iz Madrida, gde ga je doveo Radomir Antić i gde će biti najbolji strelac španskog prvenstva sa 24 gola na isto toliko utakmica, kaže da mu je stan bio ukrašen gaćicama svake devojke s kojom je gužvao posteljinu. A bilo ih je mnogo više nego pogodaka na terenu...

Nigde se, sem u Interu, Kristijan nije zadržao duže od godinu dve i nigde se nije nauzimao pehara. Skudeto sa Juveom, italijanski kup sa Interom i Kup kupova – ponavljam se, ali to divno, romantično takmičenje – sa Lacijom. Nekako se dešavalo da timovi prosto procvetaju tek kada on ode, što mu i jeste i nije bila neka preporuka...

Ostaje žal za više trofeja, ali i za manje povreda: u to staro dobro vreme (iako pre svega deceniju i kusur) treneri su bez problema držali dva igrača u špicu, a Ektor Kuper je u Interu imao na talonu Vijerija i Ronalda. Kad bi njih dvojica igrali, nije bilo te odbrane koja bi umela da im se suprostavi – pa ipak, što zbog sve krhkijeg stanja Zubinih nogu, što zbog Vijerijevih problema s prednjom ložom i meniskusom, retko su kada Nerazuri mogli da pošalju obojicu na teren. Tako je i Vijerijevo Zlatno doba u Milanu ostalo na neki način nedorečeno.

Ostaje žal i što Bobo nije uradio nešto više u dresu reprezentacije: poslednja prava prilika bila je na Evropskom prvenstvu 2004, ali su Šveđani i Danci odigrali onih sramotnih 2:2, i Italija, koja je umela bez pobede da prođe u drugu rundu, ovog puta se bez poraza oprostila u prvoj... Na Mundijalu 2006, kada će Azuri u velikom stilu naplatiti duševne bolove od pre dva leta, Vijerija zbog povrede nije bilo u sastavu.

Bombarder iz Prata je za svojih prvih 40 godina proživeo sve i bio je sve: i noćna životinja i fudbalska zver, i srcolomac i biznismen i čovek koji prazni novčanike, i obožavan i na stubu srama... Možda bi ta žena njegovog života, lepa Elizabeta, mogla da mu oprosti, da ga smiri, pa da Bobo Vijeri postane tih i nasmejan porodični čovek, daleko od skandala, naslovnih strana, obnaženih lepotica i bleštavih svetala fudbalske pozornice kojoj je podario sve.

Samo, zar to uopšte možete da zamislite?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)