PRELAZZI: Da je više Mladosti...

U gradu u kojem sam odrastao – a koji, kao i svaki glavni grad, makar bio i mali, ima po fudbalski klub u svakom kraju – otprilike se znalo: oni najbolji među nama, koji su od malih nogu pokazivali da ih ne zanima škola, koji su ređali jedinice i neopravdane izostanke u dnevniku, ali su na treninzima bili najredovniji, ti su išli u najpoznatiji, najbogatiji, najizvikaniji tim. U Budućnost. Po umeću i upornosti su bili iznad svih nas, ali im, mi manje talentovani za fudbal, uopšte nismo zavideli.

Oni nešto lošiji, koji su i dalje voleli da troše popodneva u kopačkama, ali ne s tolikom prilježnošću, više da bi se pokazivali pred nama i prodavali forice naučene na terenu, oni su počinjali (i uglavnom završavali) svoje karijere u nekom od lokalnih timova: Kom, Crvena stijena, Zabjelo, Ribnica, Drezga, Bratstvo...

Kvote za meč Kukeši - Mladost (19.30)

No postojala je i još jedna kategorija. Bile su to one barabe u kratkim pantalonama što su umele da uzmu izduvanu loptu i da nas na neravnom travnatom terenu poslože, jednog po jednog, pa opet u krug, kao na karuselu na seoskom vašaru, sve dok ne bi dali gol, obično dupetom ili petom. E, takvi su uglavnom štoseve donosili sa Cvijetinog brijega, kraja koji se nalazi nadomak železničke stanice u Podgorici, na obali Ribnice, naslonjen uz zidine Drača, starog grada koji i dalje odiše turskom arhitekturom, sa krivudavim uličicama i džamijom.

Tamo je nekad, na trošnom stadionu od dve betonske tribinice, pre selidbe, igrala Mladost, koja je negde u doba mojih prvih sećanja na fudbal vratila staro ime, pošto se do početka devedesetih zvala OFK Titograd.

Ni to sada zaboravljeno ime ne vara, pošto je Mladost zaista bila crnogorska verzija OFK Beograda, pomalo hipsterski (naravno, tada nismo znali da se to tako zove) klub kojem je romantika važnija od rezultata, a mladost – kako mu i samo ime kaže – od iskustva, klub koji je bio oličenje one novinarske fraze „rasadnik talenata“, i koji je klince učio da igraju lepo, lepršavo, mimo šablona i sa onim potezom više, potezom koji strogi fudbalski učitelji ne podnose, ali koji često odvaja ordinarnog od „ekstra“ igrača...

Nije, zato, ni čudo što je baš tamo, u tom siromašnom, ali duhom bogatom delu Podgorice, u toj fudbalskoj filozofiji, napravljeno toliko vrhunskih igrača. I kada pomislite na bilo kog fudbalera iz Crne Gore, dobre su šanse da je igrački dubak savladao ili u Nikšiću, ili na Cvijetinom brijegu, u Mladosti, držeći loptu u vazduhu, da ne padne na neravni busen i ne otkotrlja se u aut.

Kada bi se napravila ol-star ekipa Mladosti, bio bi to skup imena od kojeg staje dah, i neretke su bile maštarije kako bi, u fikciji, izgledao tim u kojem su skupa Vučina Vasović (prvo je bio poznat kao elegantni igrač kojem je veliki Šeki polomio nogu, da bi docnije postao uvaženi profesor Fakulteta političkih nauka, što takođe govori dosta o idejama koje su se širile iz Mladosti), Lazo Radović (bek koji će preko Budućnosti stići u Partizan i imati tu nesreću da napusti crno-bele kako bi napravio mesto za čuvene „bebe“), Nikola Jovanović (prvi Jugosloven u Mančester Junajtedu), Ante Miročević (neprevaziđeni tehničar, prvi igrač koji je direktno iz jednog crnogorskog kluba zaigrao za reprezentaciju SFRJ, potom prešao u Šefild Vednzdej i tamo otkrio pivo i pabove), pozlaćeni Zvezdini šampioni Refik Šabanadžović i Duško Radinović i oni koje znaju i naši mlađi čitaoci, a kojima zagrade, didaskalije i ostala predstavljanja nisu potrebna: Dejo Savićević, Peđa Mijatović i Stevan Jovetić...

Ne, nije ovo lekcija iz podgoričke istorije, nije joj tu mesto, već samo nužno podsećanje na funkcionisanje kluba koji je i ove sezone, baš kao i pre dva leta, apsolutni hit najranije faze evrokupova, vrelog leta u kojem se već istopila Crvena zvezda, a s kojom je, preko svojih nebrušenih talenata, ali i petokrakom u grbu, Mladost bila neraskidivo povezana...

Sreli su se samo jednom, u poslednjem Kupu upokojene Srbije i Crne Gore, pred nekih 200-300 svedoka skupljenih iznad šipke na „severu“, među kojima je bio i potpisnik ovih redova. Bio je neki topli kasni oktobar, osmina finala, i potpuno anonimni igrači Mladosti plesali su kao da ih je sačekala puna Marakana, a ne uspavani, dibidus smoreni navijači. Zvezda je tek duboko u nadoknadi vremena uspela da pobedi, i to golom momka iz Podgorice, Ardijana Đokaja.

Od tada je Zvezdi sve polako krenulo nizbrdo (mada će stadion, gle čuda, biti sve puniji), dok je Mladost nastavila da igra po svome, i u prvenstvu nove države, sve do osvajanja kupa ovog proleća.

Vratimo se u tekući jul 2015. - crveni su sa 2:2 u gostima i 1:1 pod Goricom uspeli da izbace azerbejdžanski Nefči, klub koji se, baš kao i Zvezdin nemezis Kairat, za svega nekoliko godina od topovske hrane prometnuo u ambiciozni projekat podmazan milionima petro-dolara.

No, za razliku od Zvezde – koju, eto još malo simbolike, ove sezone predvodi još jedan Podgoričanin – Mladost nije unapred tražila alibi pričama o prebogatim gazdama ili vodanjem novinara da se dive nekim trening-centrima u sred pustara, već je, kako joj to tradicija nalaže, igrala muški, otvoreno i hrabro protiv velikog favorita.

Nisu ni mogli drugačije, i zbog prošlosti, i zbog Nikole Peca Rakojevića, doktora fizičke kulture, magistra fudbalskog obrazovanja i legende Sutjeske iz Nikšića, koji ih je i pre dve sezone vodio kroz evropsku odiseju. Tada je Mladost, protivno svim prognozama i ogromnim kvotama u kladionici, prošla prvo mađarski Videoton, a potom i slovačku Senicu. Nagrada je bila dvomeč sa Seviljom, sa Rakitićem i Bakom, Andalužanima što su pretplaćeni na osvajanje Lige Evrope...

Bilo je 1:6 i 0:3 ali niko to nije zamerio momcima iz Podgorice, pošto su čak i na Sančez Pishuanu igrali svoju igru: do noge, napred, pa šta bude; nisu ni tada pričali da Sevilja ima budžet kao čitav grad iz kojeg dolazi Mladost, terali su napred, svesni da kada u mozgu i u srcu imate taj pozitivni DNK, porazi se dešavaju, ali ne bole.

Za razliku od onog mučenja bivšeg evropskog prvaka tamo daleko u Aziji...

Mladost je i ovaj tekst na MOZZART Sportu zaslužila time što je apsolutno jedini klub sa prostora bivše Jugoslavije koji bolje igra u Evropi nego u ubogim, nejakim, sve nevažnijim domaćim takmičenjima.

I još važnije: što, iako maleni i siromašni klub, neguje pobednički mentalitet, što se ne brani od neuspeha unapred, rečenicama koje bi Mešin junak Ahmed Šabo opisao rečenicom „boj se ovna, boj se govna“; što nema plačljivi ton kada joj kuglice u Nionu podare neke – sticajem okolnosti, geografije i korupcije – bogate levake iz dalekoistočnih zemalja, nego ih napadne, izbaci, i stavi na svoje mesto, makar i golom u drugom minutu sudijske nadoknade.

Zato će „malena“ Mladost, večito sastajalište onih dečaka koji vole da driblaju i da se igraju, imati savršenu priliku da protiv albanskog Kukešija (19.30) nastavi još jedan evropski san i dokopa se avgusta, i zato će „velika“ Crvena zvezda morati da već ranog jula traži sebe i svoju izgubljenu mladost.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta