PRELAZZI: Dida, on još ume da leti (VIDEO)

Osveta je stigla sa 27 godina zakašnjenja. Na sebi je 18. septembra 2000. nosila samo crvenilo u licu, a umesto podvezica podsmehe kojima je bio praćen taj ogromni Brazilac, pridošlica preko okeana na svom prvom kolokvijumu u Evropi, u velikom Milanu.

Skoro tri decenije ranije, Lids i Milan odigrali su jednu od najkontroverznijih utakmica u istoriji fudbala. Bilo je finale divnog takmičenja po imenu Kup pobednika kupova, bila je topla majska noć u Solunu, bili su Nereo Roko, utemeljitelj katenaća s jedne, i Don Revi, osnivač tima kojeg su s pravom zvali „Prljavi Lids“ i još ga se s većim pravom plašili, s druge strane...

I bio je Hristos Mikas, grčki sudija koji je čitavu noć otvoreno navijao za Milan, sudija za kojeg će se ubrzo ispostaviti da je umeo vrlo lako da se proda za vrlo male novce.

Ta utakmica i dalje muči Lids – toliko da je jedan od najuticajnijih laburističkih političara, Ričard Korbet, 2006, dakle više od četvrt veka od tog meča, pokrenuo peticiju kojom se od UEFA traži da poništi meč i pobedu Milana od 1:0. Nije mu, o kakvog li iznenađenja, urodilo plodom...

Gol nije dao Đani Rivera, već Lučano Karuđi, odmah na početku, iz slobodnjaka koji je samo Mikas video – opalio je Karuđi po lopti rezantno, ona je prevarila golmana Harvija i polako se ušetala u malu mrežu; posle toga je sve bilo rutina, i tako bi bilo i da nije grčkog arbitra, pošto je Roko najbolje na svetu umeo da brani 1:0.

Revanš je, dakle, kasnio 27 godina; bilo je drugo kolo prve faze Lige šampiona, i Eland Roud je želeo da Italijanima servira podgrejani kotlet vendete.

Tada smo ga zaista videli prvi put. Osvojio je pre toga neke titule sa Korintijansom ali, da se ne lažemo, Brazilce smo primećivali tek kada bi preskočili Atlantik i došli u velike klubove, uglavnom s oreolom pojačanja.

Pa i tada smo ih „priznavali“ jedino ako bi bili onakvi Brazilci zbog kojih je valjalo ući u bezobraznu romansu s fudbalom – nije bilo nacije koja je dala više boljih fudbalera u istoriji ove igre, napadača, fantazista, vihornih bekova, defanzivaca koji su s loptom umeli ono što ne zna ni engleska „desetka“, pa su brazilske golmane svi gledali s podozrenjem.

Biti golman u Brazilu, to je kao biti debelo dete kojeg niko neće da bira u svoj tim na školskom igralištu, govorili smo u sebi; kako je moguće da neko rođen u toj zemlji želi da stane među stative i postane onaj tužni crni gavran iz najlepših pesama u prozi Eduarda Galeana, to je  kao da odete na karneval u Riju i provedete celo veče zagledani u nebo, umesto u šareni razvrat pred vašim nosem...

A on je, eto, bio golman i bio je Brazilac. I to crni Brazilac, što među dve velike bele pritke nije zanemarljivo ni naciji što luduje za žutim dresom.

Istorija, stari zafrkant, udesila je da se te 1973, kada će Hristos presuditi Lidsu, rodi Dida, da mu pravo ime bude Nelson de Žezus da Silva, dakle, da bude imenjak grčkom sudiji (jer je Žezus samo portugalska varijanta imena Sina Božijeg), da pređe u Milan sa 27 godina, i to 27 godina posle Soluna!, i da ga svi godinama pamte baš po onome što će se dogoditi protiv Lidsa.

Godinama, ponavljamo, ali ne zauvek. Nipošto zauvek.

Bilo je borbenih 0:0 do pred sam kraj, na terenu koji se na pojedinim delovima, džaba i engleska trava, pretvarao u pravu močvaru, što je značilo da na muci mogu da se poznaju samo oni „pitbulovi“ iz oba tima – Mils, Mateo i Dakur u belom i Šamot, Helveg i Albertini u crveno-crnom. Ševčenko i Birof skoro da nisu dobili upotrebljivu loptu, u Lidsu su se nisu naigrali Majkl Bridžis i Alan Smit.

Prvi su navijači domaćih već uveliko stigli do parkinga, mrmljajući sebi u bradu kako će, posle 0:4 u Barseloni, ovo biti duga i turobna evropska odiseja za Lids, kada je Li Bojer dohvatio loptu na tridesetak metara od gola.

Bio je to jedan od onih šuteva maltene iz očaja, šuteva što u većini slučajeva završe visoko iznad gola, neki čak i do pumpe – ako je ima – van stadiona. Lopta putuje ne previše jako, ali pomalo lelujavo, i čak su i oni najverniji, koji snagom svog uma, kao džedaji, pokušavaju da je navedu u rašlje, odustali kada su videli kako je Bojer šutnuo: pravo u Didu, masivnog brazilskog golmana koji nije imao previše posla te večeri, i koji lagano štopuje loptu dlanovima i dozvoljava joj da odskoči.

Samo što se ništa ne događa kako je Dida hteo.

Ona mu pada ispred noge, a onda grmalj iz gradića Irara gubi ravnotežu, spotiče se o veliku belu liniju ispod stopala, udara u stativu kao u filmovima o Stanliju i Oliju koje je gledao kada je bio klinac, i fudbal je u mreži, i prati ga i on, opružen i posramljen kao nikada dotada. Negde gore, onaj mizantrop Don Revi počinje grohotom da se smeje jer njegov Lids je, pa bilo to i na komičan način, naplatio račun star 27 godina.

Bio je to prvi susret Dide sa groznim evropskim fudbalom i njegovo ledeno krštenje na engleskoj kiši; no bio je to šlagvort i svima onima u Italiji koji jednostavno nisu razumeli šta će, koji cazzo, jedan Brazilac na golu italijanskog kluba, pa još Milana.

I zaista, formalno ili prećutno, Italijani su dugo terali zabranu dovođenja stranih golmana u ekipe Serije A, ponosni na svoju školu koja je dala jednog Zofa, Zengu, Paljuku, nekada davno jednog Đampjera Kombija, i dvojicu po imenu Bufon – Đanluiđija, najboljeg golmana poznog 20. i čitavog 21. veka, i njegovog deda-strica Lorenca, prvog plejboja među momcima u rukavicama...

Kako može golman italijanskog kluba da ne bude Talijan, govorili su na Apeninima, i taj čudni momak okrugle glave, već u godinama kada bi golmani trebalo da budu najbolji, a tek na početku evropske karijere, bio im je savršen epitom.

Kroz kardinalnu će, farsičnu grešku na tom meču sa Lidsom mnogi godinama posmatrati Didinu karijeru, tražiće mu slabe tačke i analizirati njegove nedostatke – dobro brani udarce iz daljine (ako ih ne opali Bojer), savršeno brani penale, ali kao i većini Brazilaca, sem možda Tafarela, centaršutevi i procene visokih lopti su mu slaba tačka – što će nekoliko sezona biti preveliki teret čak i za njegova široka ramena.

Ali kroz sve te nedaće, kroz pristanak da na trijumfalnom Mundijalu 2002. bude samo zamena Skolarijevom ljubimcu Markosu, kroz probleme s pasošem i državljanstvom, kroz gađanje bakljama i odglumljene napade, kao onda u Glazgovu, Dida je isplivao.

Vremenom je u oči, kada ga gledate u svim tim sezonama u Milanu, sve više padala ona tanana razlika koja odvaja pouzdanog golmana od fantastičnog: prvi brani samo ono što je moguće, kao činovnik koji overava potpise u opštini, a ovi drugi pojavljuju se niotkuda, sa mačjim refleksima i sa odrazom poput pantera koji ugleda svoj bezbrižni plen; ti drugi imaju sposobnost da im se prsti volšebno produže za nekoliko centimetara i baš oni, isključivo oni, od golmanskog posla prave umetnost.

Dida je bio od potonje fele, šta god mislili o njegovim povremenim kiksevima i nesigurnostima.

A tek penali! Skidao ih je kao od šale, kao da se gol sužava i to simultano čini uplašena svest njegovog rivala s one strane Mažino-linije peterca; uradiće to i na svom trijumfalnom povratku na Ostrvo, kada je u onom najdosadnijem finalu Lige šampiona posle Zvezdinog davljenja Marselja, odbranio s kreča Trezegeu, Zalajeti i velikom Paolu Monteru, za pobedu Milana nad Juventusom i za titulu prvaka Evrope.

S onim drugim penalima, koji će predstavljati vrhunac istanbulske noći 2005, neće imati sreće, i možda bi picajzle među navijačima Milana tražile Didinu odgovornost kod prva dva gola Liverpula u „Finalu Svih Finala“ – da li je Džerard morao baš odande da mu da gol glavom, da li mu je Baroš toliko smetao pri Šmicerovom šutu da ne može da proceni njen let – ali Dida je ponajmanje kriv za veče koje će obeležiti duh Brusa Grobelara i Jerži Dudek, čovek za koga se tipovalo da će biti naslednik Jana Tomaševskog, ali on to nije bio, i neka nije.

Čak je i tada pružio kašičicu života Milanu, odbranivši udarac Risea, samo što to nije bilo dovoljno. Dida će imati sreću što neće morati kao Lids da čeka 27 leta za osvetu, već samo dve godine i jedan grčki grad, ovog puta Atinu, u kojoj će odbraniti zicere Penantu i Džerardu...

Povrede, godine i povratak preko okeana uklonili su Didu sa evropskih radara, ali onda ga je vratio internet: pojavio se i na portalu MOZZART Sporta taj klip na kojem je Dida sada već 41-godišnjak, ali nije penzioner. Naprotiv.

Na treningu Internasionala, neko mu šutira, jače i preciznije nego Bojer one noći u Lidsu, a Nelson de Žezus da Silva, kao mladić, bacaka se levo, desno, opet levo, opet desno, hvata loptu, boksuje je, pravi parade i dalje s onim istim refleksima, i dalje s onim istim žarom koji imaju svi Brazilci kada vide loptu, čak i ako su cele karijere osuđeni na svoj šesnaesterac.

Čoveče, Dida, pa ti još umeš da letiš...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)