PRELAZZI: Forza maestro!
Vreme čitanja: 8min | pet. 01.12.17. | 09:07
Danas je Urugvaj važan štih u fudbalskoj podeli sveta, ali pre svega deceniju, kada je El Maestro konačno došao na svoje, nije bilo tako
Mnogo želja, mnogo ideja, poneka strepnja i skriveni nagoveštaji osvete, sve to se skupilo u Kremlju, na žrebanju grupa za Svetsko prvenstvo naredne godine u Rusiji. Trideset dve delegacije i trideset selektora zaputili su se na ljuti moskovski minus da saznaju kome će oni šeširi biti srećni, kome će se pozlatiti šake Gordona Benksa, a kome osmeh dosadašnjeg velikog kritičara FIFA Garija Linekera; mada znamo da to neće imati previše veze kada jednom lopta krene, tamo u junu.
Stanite, trideset selektora? Da, Australija trenutno nema šefa struke, pa nema ko da se znoji kada ga zumira kamera, ali biće, što nam je sada mnogo važnije, upražnjeno i jedno sasvim posebno mesto.
Izabrane vesti
Tamo gde piše “Urugvaj”, taj papir oko kojeg svi prolaze u mimohodu i polako se poklone toj najneverovatnijoj fudbalskoj naciji na svetu.
Ima ih jedva tri i kusur miliona, a imaju dva svetska kupa, prvi uključiv, još nekoliko najvećih utakmica u istoriji ove igre, imaju i nepresušno vrelo talenata.
MUNDIJALSKA GROZNICA: Srbija prolazi grupu kvota 3, Orlovi s Hrvatima u grupi kvota 15
Galeano je o tome pričao, naravno da je morao biti Urugvajac da bi postao Galeano, i obrnuto, jedno bez drugog ne ide, da sve nacije na kontinentu imaju nešto svoje, da li hranu ili piće ili ponekog pesnika, pisca, možda imaju turiste ili imaju novac ili imaju siromaštvo, nekad i nemati ništa znači imati makar nešto prepoznatljivo, samo Urugvaj ima isključivo fudbal.
Fudbal je stvorio Urugvaj i Urugvaj je, stisnut između dva diva, stvorio fudbal, ovaj moderni. On se, zapravo, tako i igra, na štos i vic, na to da pobediš jačega od sebe, da pronađeš način da nadmudriš statistiku i igru i punu “Marakanu”, da samo ti budeš moralni pobednik nad mađarskom “Lakom konjicom” (jesu ih Nemci savladali, ali ih je samo Urugvaj nadigrao), da se opet pojaviš kada misle da je tvoje prošlo. Urugvaj, to vam je onaj najmlađi brat iz bajki koji na kraju, dobro, ili na početku, zezne nadobudne, jače i bogatije...
A opet, mogli biste da pročitate neku vest, pa da pomislite da Oskara Vašingtona Tabaresa Silve, selektora ponosne nacije sa suncem u levom ćošku zastave na pruge, nema u petak u Moskvi iz nekih sasvim glupih razloga.
Recimo, to da sedamdesetogodišnjak ne može da poteže na tako dalek put jer pati, već nekoliko godina, od Gijen-Barovog sindroma, ozbiljnog oboljenja u kojem sopstveni imuni sistem organizma pacijenta napada centralni nervni sistem. Bolest je, kaže medicina, veoma opasna, i izaziva paralizu koja počinje u nogama (ne bismo da vas plašimo, ali prvi simptom je upravo malaksalost u udovima), potom se širi na gornje udove i lice, refleksi pacijenta nestaju i sledi totalna paraliza.
Bilo bi baš glupo pogledati nekoliko poslednjih mečeva Urugvaja, i videti Oskara Tabaresa koji jedva hoda, uz pomoć štapa i oslonjen na nečiju ruku, ili obratiti pažnju na fotografije sa treninga koje vodi iz elektromotornih invalidskih kolica, pa onda reći, pa da, to je to, zato nema Oskara Tabaresa, selektora najneverovatnije fudbalske nacije na svetu, osvajača dva Mundijala, zato ga nema u Moskvi.
Ne budimo naivni, nema to nikakve veze sa Gijen-Barovim sindromom, oboljenjem za koje je 3.440.000 Urugvajaca prvi put možda i čulo kada je njihovom voljenom selektoru uspostavljena dijagnoza; ne, jedini razlog što El Maestro – to je nadimak koji opisuje i njegov život (bio je i učitelj u osnovnoj školi), i njegov um, i njegovo shvatanje fudbala – nije u Moskvi je što je taj čovek već odavno znao šta će se desiti. I koga će Urugvaj izvući, i s kim će igrati, i kako će igrati dogodine...
Ne, nije Oskar Tabares neki vidovnjak, još bolje, on je čovek koji stvara budućnost, još otkako je krajem osamdesetih s najmlađim timom Penjarola u istoriji pokorio kontinent.
URUGVAJ PROTIVNIK SRBIJE IZ DRUGOG ŠEŠIRA - KVOTA 5,00
Još samo jednom o toj glupavoj bolesti: Tabares je rekao, i to je sasvim dovoljno, da nikada neće napustiti klupu Urugvaja, dok ga u suprotno ne ubede rezultati. Pa makar ga nosili do klupe... "Nekim danima mogu sam da se krećem i sam, nekim drugima mi treba pomoć. Ali ništa se ne menja u mom poslu".
Tabares je čovek koji je gotovo svojeručno vratio urugvajski fudbal tamo gde je on bio u samim začecima organizovanog loptanja. Posle pedesetih godina i poslednjeg uzleta na Mundijalu 1970, Urugvaj je upao u krizu, ne toliko igračku koliko mentalitetsku – kao da nisu znali ni ko su, ni šta su, ni za koga igraju, tražili su svoj put stalno zagledani u prošlost, što nije baš uputno.
Maestro je bio tu da udari “reset”. Već duže od deset godina je u svom drugom mandatu na klupi svetloplavih, a mnogo ranije je, iz senke i prikrajka, komandovao urugvajskim fudbalom.
Moramo da se oslanjamo na mlade i da ih guramo po svaku cenu, govorio je on, i baš iz tog šinjela izašli su igrači kao što su Dijego Godin, Luis Suarez i Edinson Kavani – ovaj poslednji odnekud, kad god igra za Tabaresa, izvlači nove zalihe krvi i znoja – a nastavljaju da izlaze igrači kao što su Fede Valverde, Rodrigo Betankur ili Najtan Nandes, i baš zato je Urugvaj bez problema obezbedio novi Mundijal, i teško onome ko se na njih nameri.
Bivši defanzivac, ljubitelj Če Gevare i učenik Eduarda Galeana – upravo će mladim igračima, gotovo svakog dana, u svlačionici citirati najvećeg urugvajskog pisca i prozaistu – jedan je od brojnih latinoameričkih trenera koji nikada u Evropi nisu postali previše poznati.
Nije da nije probao: sa oreolom već etabliranog stručnjaka, nakon epohe u Penjarolu, Boki Juniors i učešća na Svetskom prvenstvu 1990, odakle će “Seleste” izbaciti azurni domaćini, Tabares se otisnuo baš u Seriju A, tamo gde se devedesetih i moralo biti. Dve odlične sezone u Kaljariju preporučili su ga Silviju Berluskoniju, i u leto 1996. Maestro je stigao na San Siro, da zameni Fabija Kapela i da odbrani titulu koja je netom vraćena u Milano.
Nije bio ni blizu. Umesto mladih igrača koji bi grizli za njega, dobio je neuspešna pojačanja kao što su bili Kristof Dugari, Jesper Blomkvist ili Mihael Rajziger; uz indisponiranog Bađa i Žorža Veu koji jednostavno ni psihički ni fizički nije mogao da ponovi sezonu kao prethodnu, i ta 1996. ostaće u pamćenju više po onoj šorki sa Žoržom Koštom nego po magiji na terenu.
Oskar Tabares izdržao je svega petnaestak mečeva pre nego što je Silvio Berluskoni pritisnuo crveno dugme koji minut posle poraza od Pjaćence na domaćem terenu; vratio se Arigo Saki, tek da dodatno iznervira Bađa, a onda će se vratiti i Fabio Kapelo, no to je već jedna druga priča...
Ostalo je samo sećanje na prekratak pokušaj na velikoj sceni – Tabares će biti i u Ovijedu i još jednom se vratiti na Sardiniju, ali već tada je znao da to nije za njega i da mora da se oduži Orijentalnoj Republici – ali sećanje koje ne bledi.
Uprkos onih jedanaest mečeva, AC Milan je bio prvi koji mu je ponudio pomoć i javno ga podržao čim je na videlo izašla njegova nova, nefudbalska bitka. "Forza Maestro!", tako se završavala poruka kluba prošle godine...
Danas je Urugvaj važan štih u fudbalskoj podeli sveta, ali pre svega deceniju, kada je Tabares konačno došao na svoje, nije bilo tako.
Prijateljske utakmice zakazivali su sa reprezentacijama koje bi otoič mogle na Sentenario da dođu samo u turističku posetu – i to da im se ne da popust na ulaznice! – presedeli su svetska prvenstva 1994, 1998. i to 2006. ispred televizora, a 2002. bolje ni da nisu išli, sem da nam podare čudesan kambek protiv Senegala, skoro jednak onom Jugoslavije protiv Slovenije dva leta ranije...
Već 2010, Tabaresov Urugvaj igrao je polufinale Svetskog prvenstva, a 2014. su možda i potcenili Hamesa Rodrigesa i njegove Kolumbijce.
Tabares je često pričao o tome – kada guglate njegove intervjue, tu nema kratkih rečenica ni poštapalica; El Maestro je promišljen, opširan i sav u metaforama, on uvek podvlači da je fudbal samo sredstvo i cilj za promenu svesti naroda, da treba da promoviše zdravlje i obrazovanje, da je fudbal tu kako bi marginalizovani slojevi društva dobili glas – kako je prelomni trenutak kada je shvatio da se fudbal zaista vratio kući bilo pismo koje je dobio od jedne dame odavno zašle u devetu deceniju života.
Ta žena čestitala mu je na osvajanju Kopa Amerike 2011. (petnaestu titulu uzeli su dominantno, nakon što su na penale u četvrtfinalu izbacili domaću Argeninu; to je onaj čudni Kopa Amerika na kojem se u polufinale ušunjala Venecuela, a do same završnice stigao Paragvaj bez ijedne pobede u regularnom delu utakmice!), opisavši selektoru da nikada u životu nije davala dva pišljiva boba na fudbal, ali da je bila toliko opčinjena željom koju su pokazivali igrači da je istrčala, svojim godinama uprkos, na ulicu da slavi sa narodom.
Bila je to pobeda onoga što je sam nazvao "Tabaresov proces": preplitanje fudbala i identiteta, fudbalske lopte i onog sunca sa zastave, zdravog patriotizma i pragmatičnog pristupa igri, što ponekad, kada Urugvajci baš pokažu zube – pritom ne mislimo samo na Luisa Suareza – pa budu grublji nego što smo navikli, Evropljanima i ostalim čistuncima i dalje ume da zasmeta.
Kao pravi učitelj, Tabares zna da moraš da budeš svestan svojih limita: Urugvaj ima tehnički potkovane igrače, ali ne može baš da se meri sa Brazilcima, zbog čega njegov tim često ostavlja loptu drugima da se igraju, a onda usledi brza egzekucija – sa onakvim asovima u špicu, a natrag sa Dijegom Godinom od koga je više on nego Čolo napravio savršenog beka iz Serije A devedesetih, to ne bude previše teško...
Nije, dakle, ona stolica u Moskvi oko koje se svi utišaju za koji decibel i s poštovanjem je pogledaju, iako na njoj niko ne sedi, nije ona upražnjena iz nekog glupavog razloga kao što je Gijen-Barov sindrom, crkao dabogda; ne, Oskar Vašington Tabares Silva, zovite ga El Maestro, nije u Moskvi iz jednog mnogo važnijeg razloga: što je taj čovek, legenda ove igre, miljenik najneverovatnije i najfudbalskije nacije na svetu, već odavno znao šta će se desiti.
I da će se kvalifikovati, sa štapom ili u kolicima, pa šta, i koga će Urugvaj izvući, i s kim će igrati, i kako će igrati dogodine, i da će im, baš se nervira oko toga, biti baš teško u četvrfinalu Mundijala...
Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.nedel
Foto: Action Images.