PRELAZZI: Hakan Šukur? Ko to beše?

Drug Džugašvili je bio najveći majstor tog gnusnog zanata. Jednog dana bi svi videli fotografiju, recimo, onu na kojoj su Staljin i ozloglašeni šef NKVD-a Nikolaj Ježov, stoje pored Moskovskog kanala, nasmešeni, mada se kod obojice u osmehu vidi taj sadizam, a posebno kod Ježova koji će osmisliti „Veliku čistku“, period straha, represije, progona i političkih ubistava po svom kolovođi i dalje poznat kao „Jezovščina“.

Narednog dana, u Pravdi bi se pojavila ista ta fotografija, samo bez Ježova. Staljin stoji pored Moskovskog kanala, sam, nasmešen. Od Ježova nema ni traga, ni glasa, vidi se samo reka Moskva, tamo dalje je Volga. Ježov, neprijatelj sovjetskog naroda i radne klase, više ne postoji. Obrisan je, kao da ga nikada nije bilo, jer u Sovjetskom Savezu nije bilo dovoljno uništiti, ubiti, zatrti političkog protivnika.

Ne, on je morao biti izbrisan iz kolektivnog sećanja, moralo se zabraniti da se o njemu govori, pa da se o njemu misli; narod se morao naterati da veruje državi i njenom Velikom Vođi, a ne svojim očima. Neka država misli umesto vas, vaše je samo da ćutite i klimate glavom.

Danas najsmešniji, a tada nimalo duhovit bio je primer fotografije na kojoj drug Visarionovič stoji u nekom kabinetu, crne razbarušene kose koja ide u vis i jakih gruzijskih brkova. Oko njega su Nikolaj Antipov, Sergej Kirov i Nikolaj Švernik. Prvo nestaje Antipov, pa Švernik, na kraju Kirov, sve dok u istovetnoj pozi, na iskropovanoj fotografiji, Staljin ne ostane sam.

Neki bi se ljudi i dalje zakleli da je Antipov postojao, baš kao što su neki ljudi vrlo pamtili Ježova, ali to smeš da govoriš samo u sebi, sve dok i sam ne posumnjaš u svoj um. Mora da sam poludeo kada vidim nešto čega nema, kaže sebi mladi sovjetski udarnik dok po naređenju ujutru bistri Pravdu na Komsomolu, kako bi država mogla da pogreši uopšte i zašto bi drug Staljin lagao?

Mora da Ježov zaista nije ni postojao...

Danas se na Bosforu radi isto to. Predsednik Redžep Tajip Erdogan, čelnik režima koji je učinio brojna zlodela tokom prethodnih godina – hapšenje i prebijanje novinara i aktivista, zavođenje medijskog mraka, podrška islamskim ekstremistima u regionu, masakriranje nedužnih Kurda, o korupciji, nepotizaciji i pljačkama da i ne govorimo – posle neuspešnog puča protiv njegovog režima krenuo je u novu seriju staljinističkih čistki, neometan u svom islamističkom maršu više ni od koga, sa uspešno proizvedenim unutrašnjim i spoljnim neprijateljima, na čelu sa bivšim saradnikom Fetulahom Gulenom.

Na sajtu Turske fudbalske federacije, u danu kada ovi redovi nastaju, i dalje se može pročitati da je izvesni Hakan Šukur odigrao 156 utakmica za sve selekcije Turske, na kojima je postigao 59 golova. Od toga je za A selekciju nastupio 112 puta i dao neverovatnih 51 gol – prosek od skoro gola na svaka dva meča. Tu je i podatak da je igrao za Galatasaraj 392 utakmice, sa učinkom od 228 pogodaka. Niko nikad kao Šukur, niko nikad posle njega.

Mogu se videti i svi njegovi golovi u karijeri, kada ih je postigao, protiv koga, kako – poslednji unos kaže: 10. maj 2008, 35. minut meča Galatasaraj - Hacetepe, gol nogom – kao i koliko je kartona dobio svake sezone, koliko je trofeja osvojio, i tome slično...

Iz svih statistika lako se čita ono što zna svaki Turčin, i što zna cela planeta: Hakan Šukur je najbolji, najpopularniji, najvažniji fudbaler u istoriji Turske, prva prava zvezda, onaj kojeg će nazvati „Bik sa Bosfora“, majstor za davanje svih normalnih i nenormalnih golova, razlog nacionalnog ponosa, narodni heroj najmanje dva kontinenta, na koliko se prostire država...

A opet, ako je verovati dobro cenzurisanim vestima koje stižu iz Turske, uskoro će Šukur, doskora nezavisni poslanik u turskom parlamentu, doživeti sudbinu Staljinovih protivnika.

Predsednik Erdogan naredio je da se zatre svako sećanje na Hakana, koji je od miljenika najmoćnije turske političke figure postao omraženi gulenista i jedan, tako kažu, od instigatora letošnjeg puča oko kojeg i dalje ima više nepoznanica nego činjenica.

Sajt veli jedno, ali novinari javljaju da u Muzeju koji čuva uspomene na najveće uspehe turske reprezentacije više nema nijedne fotografije Hakana Šukura, te da se sprema potpuna „korektura“ fudbalske istorije Turske, u kojoj više neće biti mesta za prvu vedetu.

Turci već kapiraju da je nešto čudno. U Jedrenama postoji šetalište na kojem su pre nekoliko godina ugravirane ploče sa imenima najvećih turskih fudbalera. Letos, čak i pre puča, gradske vlasti prebrisale su, kažu novinski izveštaji, kamen na kojem je pisalo „Hakan Šukur“.

Šetači u centru zakleli bi se da je tu negde stajalo ime najboljeg turskog igrača, ali koliko god da ga traže – nema ga. Sve dok ne pomisle da mora da su oni ludi. Da mora da taj čovek nikada nije postojao...

Samo, kako uništiti sećanje na momka koji je doneo toliko radosti turskoj naciji? Ako se cenzorskom gumicom i uz malo ovladavanje fotošopom i može izbrisati njegov lik sa fotografija – onda ispada da je Galatasaraj osvojio Kup UEFA sa samo 10 igrača u timu! Onda je najbrži gol u istoriji svetskih prvenstava postigao bezimeni duh u belom dresu s polumesecom na grudima! – kako iz kolektivnog nesvesnog izbaciti one osmehe koji bi ukrasili lica navijača Galatasaraja ili turskog nacionalnog tima svaki put kada bi visoki tip iz Sakarije zatresao mrežu?

A nije Hakan Šukur jedini. Ista sudbina snašla je, i snalazi, i njegovog najboljeg ortaka iz dresa Galatasaraja, Arifa Erdema, potpisniku ovih redova jednog od omiljenih fudbalera iz devedesetih. Bili su savršeni tandem: Arif niži, s dubokim zaliscima, nečuveno brz i fantastičan dribler, Hakan Šukur hladnokrvni egzekutor – dopunjavali su se i umeli da zamađijaju protivničke odbrane. Bila ih je pesma gledati.

Njihove sudbine bile su stvarno slične, još od detinjstva. Razdvajalo ih je svega nekoliko meseci – Šukur je rođen u Adapazariju u septembru 1971, Arif drugog dana januara 1972. u Istanbulu.

I jedan i drugi su bili etnički Albanci: Hakanov otac rođen je u Srbiji, u Prištini, na Kosovu i Metohiji, nedugo po završetku Drugog svetskog rata, i šezdesetih se, kao i mnogo njegovih prijatelja, preselio u Tursku da nađe posao i sreću, našao ju je u Adapazariju, gde i dalje živi mnogo Kosovara, a centrom dominira restoran koji nudi „prizrenske ćevape“; roditelji Arifa Erdema živeli su nešto južnije, i takođe stigli u Stambol trbuhom za kruhom.

Pogledajte kombinaciju Šukura i Erdema iz 22. marta 1996. na derbiju sa Fenerbahčeom...

I fudbalski su im putevi imali paralele: najbolje su se osećali na Ali Sami Jenu (eto sudbine: i čovek koji će osnovati Galatasaraj bio je Albanac, sin čuvenog dramaturga, pesnika i aktiviste Samija Frašerija), dok u Evropi – Hakan u Torinu, Interu, Parmi i Blekburnu, ah, posebno Interu, gde će zaslužiti onu neslavnu titulu „Bidon“, i gde će ga pamtiti kao jedan od najvećih promašaja Moratijeve ere, gde konkurencija nije mala; Arif samo u Sosijedadu – nisu uspevali da pronađu ništa od svog instinkta. Jednostavno, nisu bili srećni nigde mimo Istanbula.

I ovaj neverovatni politički, nefudbalski obrt stigao ih je gotovo u isto vreme: njihova imovina je zaplenjena, njihovi automobili i stanovi postali državno vlasništvo kao da su ih stekli nezakonito, kao da su kakvi mafijaši, njihova šira porodica je zatvarana i šikanirana, za njima je izdata poternica i preti im robija ako ih se Erdoganovi pasdarani ikada dočepaju.

Zasad su, valjda, na sigurnom. Arif je bio toliko brz i spretan, kao nekada kada je plesao po terenu, da je klisnuo ispod radara vojske i policije i „zapalio“ u Grčku, preko Trakije, svega nekoliko sati pre nego što bi mrak došao po njega. U Grčkoj mu se gubi svaki trag mada predsednikovi žbirovi čine sve da ga pronađu. Šukur je bio snalažljiv i video šta će se dogoditi kao nekada kada bi čitao pokrete bekova i govor tela golmana, i otišao u Ameriku, odakle se tvitovima izvinjava Vođi, ne bi li ga umilostivio i odaslao natrag onaj svileni gajtan.

A bilo je zaista zlatnih godina, u periodu nacionalnog buđenja turskog fudbala. Sve je počelo u jesen 1993. kada će Galatasaraj odigrati 3:3 na Old Trafordu u poslednjoj kvalifikacionoj rundi za Ligu šampiona. Turci su stigli u Englesku gde ih je štampa nipodaštavala, podižući u nebesa zaista sjajan tim sa Kantonom, Hjuzom, mladim Gigsom, Kinom i kapitenom Brajanom Robsonom, ali se Šukur tukao s Brusom i Palisterom dok su Arif i Turkilmaz postizali golove.

U revanšu je bilo 0:0 i Evropa je počela da se sprema za invaziju s istoka...

Onda će 1996. uslediti prelomni trenutak u životu i karijerama i Šukura i Arifa. Posle neuspeha na Evropskom prvenstvu 1996, sa čela nacionalnog tima na Ali Sami Jen stići če Imperator, Fatih Terim, i dovesti sa sobom preplanulog momka kojeg su nazivali „Maradona sa Karpata“. Georgija Hadžija navijači u Istanbulu su mrzeli jer im je sedam proleća ranije srušio evropski san, dok je igrao za Steauu, ali onda su se do ušiju zaljubili u njega.

Fatih Terim je od Galate napravio podmazanu mašinu, uvek u pokretu, sa Hadžijem kao centralnim delom, statorom oko kojeg se sve vrti. Lopte genijalnog Rumuna pronalazile su najmanje pukotine u odbranama, slale Šukura i Arifa same pred nedužne golmane koji su mogli samo da šire ruke i noge, evropski novinari nazvaće to turskom verzijom „totalnog fudbala“.

Bilo je slatko kao rahatlokum pojeden u kavani s pogledom na Aja Sofiju, pod nesnosnom bukom koju bi pravili navijači sa tribina, i fudbal je tako uveo Tursku u Evropu.

Da, Turci su po prvi put u istoriji zaista osećali da su deo Starog kontinenta, da imaju šta da ponude, da imaju kvalitet i tradiciju, i finale u Kopenhagenu, kada je na penale pao Arsenal (Hakan je dao drugi jedanaesterac, Arif nije šutirao jer je u 95. minutu izašao, nekoliko trenutaka pošto je Hadži dobio crveni karton), u doba kada su zemljom vladali modernizatori, kada se činilo da je islamizmu odzvonilo, i simbolično je označilo ulazak Turske u Evropu.

Pogledajte put Galatasaraja do trofeja UEFA kupa

Kakva ironija sudbine: da fudbaleri koji su, suštinski, približili Tursku zapadnoj civilizaciji onda kada je Evropa nije baš toliko želela – pre generacije koja je pronela slavu Galatasaraja i koja će vrhunac dostići na Mundijalu na Dalekom istoku 2002, kada su bili treći, ponajviše zahvaljujući tom golu u 11. sekundi meča za bronzu protiv Južne Koreje, Turci su bili fudbalski autsajderi, i ono polufinale Kupa šampiona 1989. posmatrano je kao slučajnost, kao aberacija – sada predstavljaju „narodne neprijatelje“, da upravo oni budu slika i prilika staljinističkog režima koji se na najbrutalnije načine obračunava sa svima koje vidi kao opasnost po svoju popularnost.

Najbriži gol u istoriji Mundijala...

Kako je do toga došlo? Kada se Hakan Šukur prvi put ženio, taj događaj je prenosila državna televizija – eto, toliko ga je voleo narod – a tadašnji gradonačelnik Istanbula i već tada jedna od najvažnijih političkih figura u zemlji, Redžep Tajip Erdogan bio je prva zvanica.

Erdogan je video šansu da se okoristi o Šukurovu slavu, koja se graničila sa mitom, koja je bila idolatrija s pokrićem, i već tada je počeo da sa Hakanom vodi razgovore o politici i društvu.

Godine 2011. Hakan Šukur je postao član parlamenta na listi Erdoganove Stranke pravde i razvoja (AKP) i dve godine je vodio bitke u parlamentu za lidera partije, kao što je nekada ginuo za svoju Tursku i svoju Galatu. No, onda se razočarao, videvši stepen korupcije i prevare u najbližim krugovima oko Redžepa Erdogana, izašao iz stranke i postao nezavisni poslanik, prišavši, makar je tako tvrdila državna propaganda, gulenističkim idejama. Protiv Šukura je podneta krivična prijava, mada se on branio da njegovi tvitovi nisu bili upereni ka zvaničnoj Ankari i sultanu.

Nije pomoglo – u Turskoj je onako kako kaže državna propaganda, čak i ako se zovete Hakan Šukur...

I eto, sada, Sultan je naredio, a čauši bespogovorno izvršavaju: Galatasaraj mora da je izašao sa deset igrača na stadion u Kopenhagenu, drugi penal šutnuo je neki bezimeni lik kojem više ni fotografije nema, najbrži gol u istoriji svetskih prvenstava postigao je duh u belom dresu...

Neki bi se Turci, koji su živeli za trenutak kada Arif kao šilo prođe kroz odbranu i zavrne loptu pravo na čelo visokog i snažnog „Bika sa Bosfora“, pa se ovaj pokloni i podigne ruke uz urlik sa tribina, neki bi se Turci zakleli da je postojao neki Hakan Šukur, da je bio najbolji strelac u istoriji kluba i reprezentacije, da je bio moćan i da niko nije tako lako davao golove.

Zakleli bi se, ali ne bi više bili sigurni, jer se o njemu ne priča, jer on ne postoji, jer što bi država lagala, jer je bolje verovati Vođi nego svojim očima, srcu, pameti.

I onda bi sebe ubedili da mora su ludi.

Kako ste rekli? Hakan Šukur? Ko to beše?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)