PRELAZZI: Još ih nešto čini izuzetnim (VIDEO)

Bilo je i zbog sankcija, i zbog komšiluka i iste vere, i zbog osećaja nepravde, i zbog Baba Vange, slepog mistika, balkanskog Nostradamusa ili bugarskog odgovora na Tarabiće, kako vam volja, koja je prorekla da će, recimo, u četvrtfinalu Svetskog prvenstva pobediti tim koji bude nosio crvene dresove.

Pa su Lečkov, Balakov, Kostadinov, Ivanov i Hristo obukli crvene dresove, ne bi li pobedili Nemačku prvi put u istoriji na velikim takmičenjima. Eto, sve je to znala Baba Vanga.

Ali bilo je, u stvari, najviše do njih samih. Navijali smo tog leta za Bugare jer su Bugari zasluživali da se za njih navija.

Nikada se posle tog Mundijala 1994. nije pojavio tako pitoreskan tim. Izgledali su kao da su pali sa Marsa pravo na žaropek krcatih stadiona, da ih čitav taj toliko američki hajp, sa reklamama koka-kole, Badvajzera, Mikija Mausa na svakom koraku, ič ne interesuje.

Kosmati, bradati, u šarenim košuljama koje su se nosile sedamdesetih, sa debelim zlatnim kajlama što se presijavaju na nedepiliranim prsima, kao neka banda nomadskih predaka koji su nekada davno videli zelene pašnjake i sinje reke Balkana i poželeli da tu ostanu, tik pored ludih Srba, bili su jedan kroz jedan najzanimljivija pojava na čitavom prvenstvu.

A niko nije bio epitom tog simpatičnog „varvarstva“ kao Trifon Ivanov, sa imidžom vukodlaka iz neotkrivenih bugarskih prašuma, pogledom punim vinjaka „petice“ i srcem velikim kao Stara Planina. Srcem prevelikim, ispostaviće se, pošto je u subotu ujutru jedno posebno mesto u Panini albumu ostalo zauvek zalepljeno. Veliki Ivanov preminuo je od infarkta u 50. godini života, ne dočekavši spektakl koji je, za njega, za nas, ali pre svega za sebe, pripremio veliki Hristo.

Ovo nije priča samo o Trifonu, on je svoje panegirike dobio još juče, već o predvodniku te generacije i o letu kada smo bili, da nas ne čuju pradedovi, pomalo Bugari...

Eto, kada je golom Lečkova i po taktici koju je postavila Vangelija Gušterova, a ne Dimitar Penev, oborena Nemačka Bertija Fogtsa sa 2:1, slavilo se i u krnjoj Jugoslaviji kao da je to pomalo i naš uspeh.

Najviše zbog njega, jednog od dvojice najboljih igrača koji su ikada potekli iza gvozdene zavese Varšavskog pakta.

I drugi će briljirati na tom istom prvenstvu, i odmah nakon tog leta taj drugi, Georgi Hadži, i ovaj prvi, Hristo Stoičkov, zaigraće zajedno u Barseloni, ali to će, nažalost čovečanstva, ostati najbolji tandem u istoriji koji je to ostao samo na papiru – ili Krojf nije imao dovoljno strpljenja da ih istrpi, ili ta dva ega jednostavno nisu mogla da dele sedam hiljada kvadratnih metara oivičenih belim linijama. Šta god da je bilo, nije ferceralo...

Ovaj bi se tekst, nastao na dan smrti Trifona Ivanova, koji dan posle Hristovog 50. rođendana, i tri meseca uoči najavljenog spektakla u njegovu čast, spektakla na kojem će učestvovati najveće zvezde devedesetih, među njima i naš Dejo i Mijat, na tragu one redovne zanimacije MOZZART Sporta, mogao nazvati i „Kucamo na vrata nezaboravljenih asova“, jer niko nikada neće moći da smetne s uma Bugare, Ivanova, a tek Hrista Stoičkova.

Kao klinac je, u matičnom CSKA, dobio nadimak Kamata. Ne, ne zato što će s kamatom naplatiti svoj neverovatni talenat, već po bugarskoj reči za bodež, nož, šilo. Kojim će uglavnom uspešno ubadati protivnike, redovno i medije i ostale koji bi se drznuli da posumnjaju u to da je Hristo bio najbolji igrač koji je ikada hodao zemljom („Ne postoji jedan, već dva Hrista“, rekao je onog dana kada se u njegovim rukama našla Zlatna lopta za 1994. godinu, „Prvi je gore na nebu, umro je za naše grehe, a drugi igra za Barselonu“), i tek ponekad, kao prava prznica, neotesanko, sebičnjak i osobenjak, sebe.

Onako, iz zasede i s leđa, kao pravi sin svog naroda.

Baš kao i susedna Jugoslavija, i Bugarska je najbolju berbu igrača imala pred sami kolaps socijalističke države. Hristo je bio najgore čuvana tajna ovog dela Evrope još kada je, kao klinac, rešetao mreže u bugarskom prvenstvu, ali će tek gol u Kupu kupova, protiv Barselone, pred Krojfom, odrediti njegovu sudbinu. Jednako koliko i rušenje crvene istočne imperije, nakon čega će i u Bugarskoj nestati ono nama znano pravilo da igrač ne sme da napusti zemlju pre navršene 28. godine.

A možda je bilo obrnuto. Možda Hristo nije dobio priliku da ode u suđenu Barsu zato što su pali Todor Živkov i njegov tvrdi komunizam; možda je komunizam pao da bi Hristo mogao da ode u suđenu Barsu.

Veliki ljudi menjaju istoriju, a malo je bilo većih od čarobnjaka sa brojem osam na leđima, sa sjajem u očima kada bi ugledao svoju najverniju ljubavnicu loptu, i sa najmekšom levicom o kojoj je pevao olimpijski grad.

Bio je lud, da, ali koji to genije nije lud i sklon autodestrukciji? Bio je prva velika zvezda Bugarske posle nesrećno stradalih Asparuhova i Kotkova; i nekadašnji siromašak iz sela Jasno Polje, nadomak Plovdiva, prigrlio je svoju popularnost i sve što je prati sa neizmernom žestinom.

Valjda samo deca odrasla u bedi i nipodaštavana od malena mogu da budu toliko uporna: Stoičkov je u životu bio sve, samo nije bio lezbejka i lenjivac.
„Moraš da se boriš za svaku loptu, na svakoj utakmici, na svakom treningu, u svakom trenutku“, opisao je jednom svoj radnički i ratnički mentalitet. Mada će ga mnogo bolje opisati njegov prvi partner u napadu nacionalnog tima i klupski rival na transverzali Levski – CSKA, što je „večnoto derbi“ naše istočne polubraće, Nasko Sirakov:
“Taj momak, taj se za svaku utakmicu sprema kao što se neki ljudi spremaju za svoje venčanje. Kao da je svaka utakmica najveći događaj u njegovom životu.“

A šta je o njemu mislio Johan Krojf?
“On je sisao neko mnogo zlo mleko kad je bio mali. Imao je toliku unutrašnju snagu, toliku volju da ode korak dalje od svih. Znate, kažu da je 100 odsto maksimum koji čovek može da da. Ali on je mogao više od 100 odsto. Nekako je uspevao, stalno.“

S takvim stavom i sa talentom koji mu je, i imenom, dao Bog, sa brzinom i driblingom koji i danas izgledaju kao da gledate ubrzani snimak, Stoičkov nije mogao da ne bude veliki.

I imao je sreću – ili je to opet bilo negde zapisano i tako je, jednostavno, moralo biti? – da bude veliki u najvećem timu koji je svet dotad video.

Ako vam današnja Barselona izgleda kao najsavršeniji fudbalski uređaj, perpetuum mobile što razveseljava planetu, znajte da je ona samo nova verzija, zasnovana na istom operativnom sistemu sa holandskim programskim kodom, nečega što je svet spoznao početkom devedesetih. I onaj majstor kojeg zovu El Pistolero, sve je super, ali bio je jedan još veći majstor kojeg su u Kataloniji zvali El Pistolero...

Kao što će vam svaki poznavalac košarke reći da je postojao samo jedan Dream Team u tom sportu, onaj s kojim Jugoslavija nije stigla da odmeri snage 1992. na Olimpijskim igrama u Barseloni (umesto nas to su učinili Hrvati sa Draženom, i nisu se obrukali), tako je postojao i samo jedan fudbalski Dream Team.

Krojfovi vanzemaljci osvojiće četiri La Lige, pa prvu titulu evropskog prvaka nauštrb Boškova i njegove Sampdorije 1992. i izgubiće dve godine kasnije golemo od Milana, iako su bili favoriti, ali će uprkos povremenim neuspesima promeniti zauvek igru na bolje, na lepršavije, na lepše. I tući će Real 5:0, onako usput...

Zubizareta na golu, Kuman i njegova šutina nazad, pojačani Aleksankom, pa golobradi momak koji se zvao Pep Gvardiola, pa danski mađioničar Mihael Laudrup, i Hulio Salinas, i Migel Anhel Nadal, pa dva Baska, Gojkočea i Begiristajn, i naravno Hristo, nekad klasični špic, ali mnogo češće zaposlen kao dodatni kreativac, ili po levoj strani, moćni tehničar kojeg je bilo gotovo nemoguće čuvati, jer nije dozvoljavao bekovima da se opuste ni jedne jedine sekunde...

A kada mu se u napadu s jeseni 1993. pridružio Romario, mogla je da počne rapsodija čiji zvuci i dalje odjekuju tunelom, tribinama i svakom vlati trave Kamp Nou stadiona.

Dobro, imala je ta rapsodija i pomalo srpske melodije u sebi, ne samo uzvišenosti holandskih orgulja ili katolonskog plesa po imenu sardana. Čuli bi se iz te svlačionice ponekad i naši narodnjaci...

Master ceremonije u tim situacijama biće, naravno, Hristo Stoičkov, čiji je kum – još iz doba kada su srpski pevači narodne i zabavne muzike, kao predstavnici „zapada“, postali neverovatno popularni, a vaš izveštač utvrdiće, u jednoj neformalnoj i maliganima propraćenoj poseti Sofiji, da je to i dalje slučaj, da je prva asocijacija na Srbiju u Bugarskoj i dalje Lepa Brena, pa tek onda Zvezda, Partizan i ono što smo malo ratovali – bio Miroslav Ilić.

Hristo i Miroslav su u proleće 1995. uspeli pre Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da sruše i neopravdane i ničim izazvane sankcije.

Marta 1995. Barsa je dočekala Porto u polufinalu a, hajde, što da ne, Slavuj iz Mrčajevaca zauzeće mesto u prvim redovima, ali sa strane terena kontra od tunela. Kada su igrači istrčali na teren, umesto da se zagreva, Hristo je punim sprintom pretrčao preko igrališta, preskočio reklame i zaštitnu ogradu i izgrlio se sa srpskim pevačem.
“Zamisli, 120.000 Katalonaca je ustalo da vidi 'Ko je bre ovaj što se Hristo s njim grli'“, ispričaće u intervjuu za MOZZART Sport pre nekoliko godina Miroslav Ilić, koji će prethodnih godina redovno na turnejama po Bugarskoj deliti mikrofon sa kumom, pošto i Hristo voli da zapeva; i da znate, još ga nešto čini izuzetnim...

Kumstvo obaška, Hristo je bio jedan od onih ljudi koji su sve dali fudbalu, i fudbal im je dao sve, i nije ostalo mnogo. Koliko je bio staložen i fokusiran na terenu, toliko je divljao van njega; koliko je terao saigrače da budu bolji svojim neprestanim, industrijskim radom, toliko je kada se dresovi pokupe bivao nepodnošljiv, nemoguć u komunikaciji.

Paradoksalno je što je takav motor i motivator postao dokazano loš trener, što je takav tehničar bio apsolutno taktički nepotkovan, pa je njegova karijera stručnjaka umrla u porođajnim mukama, sa debaklom u posrnuloj bugarskoj reprezentaciji, i sa svega tuce sedmica provedenih u Selti iz Viga, gde će izjaviti da „ne veruje u taktiku“ i ostaviti svoje igrače da se doslovno sudaraju po terenu.

No kakve, na kraju krajeva, ima veze što je Hristo Stoičkov uspeo da se posvađa sa svim ljudima u svom životu, uključujući i svoje roditelje i svakog novinara ili funkcionera koji je imao tu nesreću da mu se nađe na putu?

To što genijalac iz Plovdiva boluje od kompleksa više vrednosti, to što nikada nije prihvatao ni dobronamernu kritiku, to što je postao ogorčeni tip koji ima mišljenje, uglavnom negativno, o svemu i svačemu, od stanja u državi do Luja van Gala, kojeg će redovno zvati đubretom i kojem nikada neće oprostiti; to ne može da bude mrlja na njegovoj biografiji jer ga je upravo to učinilo, nekada davno, boljim na terenu.

To ga je nateralo i omogućilo mu i da 10. jula 1994. obuče crveni dres Baba Vange i da, s imidžom De Nira iz „Razjarenog bika“, sruši Nemce na stadionu Džajantsa, levicom iz slobodnjaka sa 25 metara. Njegov peti gol na turniru, u bliži ugao koji je Bodo Ilgner mogao samo da oplače; posle ih je ćelavi Lečkov tek dotukao.

„Ma to je bilo lako“, reći će Stoičkov posle meča.
“Naravno da je bilo lako kad je Bog Bugarin.“

Bilo je to Miholjsko leto bugarskog fudbala, poslednji ples komšija koji će ostati zarobljeni u prošlosti – ali makar kakvoj prošlosti! – i doba kada su totalni autsajderi sa zaostalog istoka Evrope, momci koji su delovali kao barabe a u stvari su bili majstori, mogli da dođu do same završnice.

Kakvo je to bilo leto i kako je tog leta samo igrao i radovao nas Hristo Stoičkov; i kako je samo izgledao Trifon Ivanov...

Nije bilo samo zbog sankcija, i zbog komšiluka i iste vere, i zbog osećaja nepravde, i zbog Baba Vange (1911-1996), slepog mistika, balkanskog Nostradamusa ili bugarskog odgovora na Tarabiće. Pa ni zbog kumstva.

Bilo je do svega toga i do svega ostalog, do jednog stepskog vukodlaka sa pogledom punim vinjaka, i do jedne druge barabe iz siromašnog sela Jasno Polje, giganta ove igre, koji je napunio pola veka, kojem će se 20. maja, na stadionu Vasil Levski, pokloniti jedini koji mogu da mu se zovu ravnima: prvo onaj najveći svih vremena, Dijego, pa Bađo i Zola, pa Dejo i Mijat, pa na kraju drugi junak magične 1994, sabrat iz Varšavskog pakta Georgi Hadži, s kojim nikada nije kliknuo...
Samo neće biti Trifona Ivanova...

I sve ih to, i još nešto više, čini izuzetnim.

Bez obzira na ono što je došlo u zaustavnom vremenu karijere i na ono što će doći u veteranskim kategorijama života.

„Da li sa kajem zbog nečega u karijeri? Da, zbog mnogo stvari. Ali nikad vam neću reći šta je to, jer uvek postoje ljudi koji bi da vas prevare. A to su posebno oni koji vam zavide.“

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu