PRELAZZI: Kako Pjontek od Piatek, kako kralj od Zapate

Nadao sam se da će ova sezona biti ta koja će me, posle onoliko godina, punopravno i punovažno vratiti Seriji A. Našao sam, u to ime, čak i neki sajt na kojem za sitnu mesečnu pretplatu možete da gledate sve utakmice (doduše, sa engleskim komentatorima, koji sa italijanskim ne mogu da se mere po strasti, osećaju, poznavanju igre) i spremio se za najuzbudljiviji Kalčo, približan onome “kao nekad”.

(To "kao nekad" je uvek bilo bolje, čak i kad nije. Ne valja ni ova moderna muzika, ni YouTube, ni fudbaleri, ni treneri, ništa ne valja. A možda samo ne valjamo mi, džangrizavci koji žele da nauče ove mlade pameti?)

Bio je tu Karlo Anćeloti, i dalje najbolji trener sveta, pa je Napoli delovao kao takmac, napokon; pričalo se da se bude Milan i Inter, Di Frančeskova Roma je, kao i vazda sa Monćijem, bila u stalnoj rekonstrukciji, ali to ume da bude privlačno; izgledalo je i da će Lacio rešiti svoje probleme, tu su Fiorentina, Samp i Đenova, vratila se Parma, a lične simpatije poklanjam Kaljariju.

Eh, za to što sam se već do decembra, ne, novembra, ohladio, kriv je Juventus, kao što za štošta u našim životima, a ne samo u Seriji A, bude kriv Juventus, unazad jedno dvadeset do pedeset godina. Dobro, i Ronaldo, ali on će sam sebi dići spomenik, ne moramo još i mi da mu se ulagujemo...

A onda su se pojavili oni, da nas podsete da je čak i pristojna kopija dobrog filma, zabave i umetničkog dela bolja od praznog ekrana na kojem igra “sneg”.

Nije, da se ponovo ogrnemo patronizirajućim kaputom, “ona” Serija A bila san vlažnih snova čitavog čovečanstva tek (ako je to “tek”!) zbog sjajnih bekova, golmana, stadiona koje polovi sunce i baklji u rukama raspevanih tipova s naočarima i u uskim majicama s kragnom. Pa ni zbog “Quelli che... il Calcio”, mada je pomagao.

Sve je to bilo super, najbolje, neprevaziđeno, ali voleli smo – obožavali smo! – majstore, a najpre majstore koji su davali golove. Špicevi koji su rešetali mreže, u zemlji notornoj po taktici i najsavršenijoj školi markiranja, oni su morali biti idoli, na koji god bi način poslali loptu, dok god ona pređe onu punu belu liniju.

Devedesete i rane dvehiljadite platinasto su doba napadača u Seriji A, od onih čiji se rođendani i danas slave (Gabrijel Batistuta, Ronaldo, Ernan Krespo, Kristijan Vijeri, Trezege), preko pomalo potcenjenih (Bepe Sinjori, Oliver Birof), do likova koji su postali kultne figure upravo zato što su nas uhvatili na prepad.

Bili su u manjim timovima, imali su previše godina, smatralo se, da bi postali toliko uspešni, a onda bi trznuli glavom, opalili stopalom, ćušnuli je dupetom i učinili da nedelja popodne dobije dodatnu aromu.

Marsio Amorozo, Udineze. Igor Proti, Bari. Dario Hubner, Pjaćenca. Kristijano Lukareli, Livorno.

Oni su pravi heroji, oni su, odnosno njihovi naslednici, ono što će nas – držim da nisam jedini – vratiti Seriji A u sezoni 2018. na 2019. čak i ako je Juve otperjao, čak i ako je Napoli drugi i neće on niđe, čak i ako je Inter opet latino-serija, čak i ako je Roma nestalna, Fiorentina luda, Lacio turoban, Milan nesnađen, da ne dužimo dalje.

A dvojica iz takvog trilinga ukrstiće večeras snajpere, snagu i 31 gol koliko su dosad dali, u uzbudljivoj poteri za, opet, nenadmašnim Kristijanom Ronaldom i titulu Capocannonierea.

Treći će u nedelju, mada u onom malo čudnom terminu od 18 časova, opet na Meacu, on se zove Fabio Kvaljarela i štošta smo napisali o njemu; hajde da se posvetimo tim dobrim i vernim kopijama legendi iz nekog prošlog veka, nekog prošlog vremena.

Jedan je mlađi, o njemu je izgovoreno mnogo, nije baš ružno pače u celoj priči, ali nije bio ni projektovani princ kada je iz Krakovije stigao u Đenovu; čak nije bio ni najbolji strelac poljskog prvenstva prethodne sezone?!

Kšištof Pjontek naučio je one koji nisu savladali lekciju kod čuvenog Tomaša Žonse (“Kako Žonsa od Rzasa?”) da od Piatek može Pjontek, čudesan je taj poljski jezik taman koliko su čudesni bili Solidarnost, Zbignjev Bonjek ili kinematografija Vajde, Kišlovskog, Pavlikovskog; mada se niko od nas ne bi usudio da proba da izgovori ime njegovog rodnog grada – Dzierżoniów...

Momak koji trenutno liči kao odgovor na dugogodišnju i napornu potragu za Milanovom “devetkom” najlepša je ovosezonska priča Serije A, skupa sa Kvaljarelom i sa njegovim današnjim protivnikom u duelu koji se najavljuje feštom golova, što po starom italijanskom receptu znači da može vrlo lako da u Bergamu, u domu kraljice provincije, gde se bije jedna od brojnih utakmica za Ligu šampiona, može da bude 0:0...

U pravu su i oni koji Poljaka vide kao novog Pipa Inzagija i oni koji smatraju da je hajp preteran, da se ne može na osnovu nekoliko utakmica i golova, pa makar i na osnovu 15 golova u debitantskoj sezoni koja je stigla tek do sredine februara, promovisati novi mesija.

Isti su govorili da će da ga stane, pa ga evo, ne staje...

Ako on nije “ružno pace”, onda njegov suparnik u nerazurom dresu – ne “tom” nerazurom, mada bi dobro došao i Interu – baš jeste, i to bukvalno.

Duvan Zapata, prezimena kao čuveni meksički revolucionar (onda mu Josip Iličić dođe kao njegov Pančo Vilja?), odbačen je iz Napulja, gde je pokazivao talenat makar na supenu kašiku, ali nikome, pa ni Benitezu ni Sariju, do kraja nije bilo jasno kako bi se uklopio u njihov tim; još više ga boli što pre samo sedam-osam meseci nije bio dovoljno dobar da se nađe na spisku reprezentacije Kolumbije za Svetsko prvenstvo.

Danas je Zapata, četiri godine stariji, još viši i fizički još snažniji od Pjonteka, Atalantino (iako je zvanično u vlasništvu Sampdorije!) blago; igrači njegove konstitucije uglavnom ne završavaju na čelu liste strelaca ni na usnama navijača, no Zapata je tu da prekrši sve što smo mislili da znamo o fudbalu.

Nije dao nijedan gol u prvih deset utakmica za Atalantu, a do decembra je na kontu imao doslovno samo jedan; onda ga je metnuo bivšem klubu Napoliju, pa tri komada bivšem klubu Udinezeu, pa četiri Frozinoneu, i sada se oštri za Milan.

Ako je Pjontek novi Levandovski ili, što bi rosonerima bilo milije, novi Inzagi – a već na prvi pogled poseduje neverovatnu sposobnost da magnetski privlači loptu – onda je Duvan Zapata ljubavno pismo “Bizonu” Hubneru i crvenom Kristijanu Lukareliju.

Kolumbijac verovatno nikada neće biti konstantan i konzistentan. On nije, za razliku od Pjonteka, “rođeni napadač”, ni špic iz kojeg vrišti dozvola za ubijanje; nedostaje mu i tehnika, ona tananost, onaj vic u igri koji će Poljak tek da usavrši sa malim Paketom. Ovo, na kraju krajeva, nije njegova sezona, ovo je njegovih dva-tri meseca, ali kakvih su dva-tri meseca to bili...

Možda je Atalanta baš njegova mera, kao što su i Proti i Hubner i Lukareli imali svoju meru, ali i da je samo ovo uradio, i da je samo tu sa Ronaldom i Kvaljarelom, i sa Pjontekom, naravno, bilo bi dovoljno.

Ako ništa drugo, a njih dvojica su tu da podsete na špiceve što su plesali po najskupljoj travi svih vremena, da vrate šmek Kalča i nama džangrizavcima koji kukaju o “onom nekad”, da spasu sezonu koja je izgledala toliko predvidivo, obično i crno-belo.

ITALIJA 1 - 24. KOLO

Petak

Juventus - Frozinone 3:0 (2:0)
/Dibala 6, Bonuči 7, Ronaldo 63/

Subota
18.00: (2,05) Kaljari (3,35) Parma (3,80)
20.30: (2,20) Atalanta (3,50) Milan (3,15)

Nedelja
12.30: (3,60) SPAL (3,10) Fjorentina (2,20)
15.00: (2,70) Empoli (3,25) Sasuolo (2,65)
15.00: (3,50) Đenova (3,45) Lacio (2,10)
15.00: (1,80) Udineze (3,45) Kjevo (4,80)
18.00: (1,60) Inter (3,90) Sampdorija (5,80)
20.30: (1,45) Napoli (4,40) Torino (7,50)

Ponedeljak
20.30: (1,45) Roma (4,40) Bolonja (7,25)

* Kvote su podložne promenama

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta