PRELAZZI: Kako umiru stadioni - ser Le Tisije i poslednji šut na Delu

Kako umiru stadioni? Nekada to bude s vatrometom, sa žurkom navijača okupljenim da zajedno isprate prošlost i dočekaju budućnost; nekada to više liči na opelo ili parastos, tužni skup koji dolazi da oda poslednju počast mestu na kojem se živelo da bi se igralo i igralo da bi se živelo; nekada stadion ostane kao automobilska tranja pokraj puta – jednog dana si vredan svom gazdi, već drugog počinješ da rđaš, neko ti ukrade točkove ili stative, sve dok vreme, a vreme je takvo, pa hoće, ne uradi svoje.

Kucamo na vrata... Meta le Tisijea

Iza stadiona ostaju prevareni navijači, oni koji su dali kiriju više samo da bi bili blizu svog kluba, poput Nika Hornbija koji je sanjao da se doseli blizu Hajberija; ako imate sreće da živite u sređenoj državi, ostaju betonske zgrade koje će poneti ime nekog velikog igrača i sačuvati sećanje na spoljašnjost – upravo je Hajberi dobar primer, pošto rezidencijalni blok po imenu Highbury Square iz daljine i dalje podseća na tribine, na uski teren na kojem je igra kratkih pasova jednih Nepobedivih bila jedino i moguća – ako nemate, neki će sumnjivi investitor tu podići ogradu, možda pod okriljem noći, možda s ljudima pod fantomkama preorati teren na kojem je neki dečak postigao svoj prvi gol.

Sutra će se već svi praviti kao da tu ničeg nije bilo; slučajni prolaznik će, kada ga pitate, slegnuti ramenima, znajući u sebi koliki je to greh prema jednom gradu.

Iz sveg glasa, iz srca: I'm Forever Blowing Bubbles

Već naredna generacija neće ni hajati što je asfalt pregazio zemlju po kojoj su se nekada izvlačile krive linije krečom, što je tačno tu, gde sada niče neka građevinska karakondžula bez duše, neko nekada zaplakao, potukao se, izvadio šal i počeo da peva.

Ili će ga samo pustiti da zaraste u korov, kao nebrojene stadione po Istočnoj Evropi, kao Bežigrad, bivša kuća ljubljanske Olimpije, sa onom „kućicom“ koju smo znali iz starih sportskih pregleda i koja više nikome ne treba, a najmanje ekipi u zelenim dresovima... Ili kao Testaćo, drveni dom Rome, gde postoji još samo malo travnjaka i kojem su prve komšije Bajron i Šeli, šest stopa pod zemljom, na groblju neposredno pored stadiona srušenog 1940. godine.

Neki stadioni umiru s razlogom.

Kao sportski lapot, oni se predaju kada njihovim sinovima postaju teret, kada vide da bi bez njih bilo bolje i lakše; tada se dešava vatromet, tada se peva najjače, tada se uz suze servira jednaka doza nade u boljitak.

Da, nekad, nekad se desi da se sve pogodi. Poslednja, a toliko važna utakmica na drevnom zdanju, veliki protivnik koji ima za šta da se bori i koji, kažu, ima bolji tim i jaču tradiciju, navijači koji su pristigli nekoliko sati ranije da dodirnu ciglu koja bi pisala romane, ma sabrana dela, samo kada bi umela, poneko čak i napravi problem, pa dobro, kad su emocije ustalasane, prirodno je; stadion je krcat kao oko i ona pesma koju su svake druge subote i poneke evropske noći svi pevali kao jedan zvučaće snažnije i potresnije nego ikad.

Mogli biste da pomislite, nakon malo predugačkog uvoda, da ćemo ponovo duvati balone, da je ovo još jedna oda, ili žalopojka, svejedno, zbog selidbe Vest Hem Junajteda sa starog Apton Parka, Bolejn graunda, na novi i sterilni Olimpijski stadion.

Da će, naravno, biti reči o stanovitom Slavenu Biliću.

Pa i moglo bi da bude, šmeker koji je na jedvite jade izbacio cigaretu iz omeđenog prostora, koji se vratio tamo gde smo svi znali da će se vratiti, nekako ne dobija pohvale koje zaslužuje: u svakoj drugoj sezoni, sem ovoj Lesterovoj, Biliću bi pripala titula menadžera godine, pa neka se Poketino ljuti koliko hoće; ovako je ono što je uradio taj iskreni Hrvat koji mnogo zna o fudbalu, skupa sa svojim pulenom Pajeom i sa dva otkrovenja sezone, Lancinijem i Antoniom – hajde, Hodžsone, skupi hrabrost, zaboravi na tabloide i staru slavu i pozovi ga, dođavola, da debituje na tom Evropskom prvenstvu! – gurnuto u zapećak...

Neće – mada je to tekst koji će, ne sumnjajte, biti napisan – neće jer ovo nije esej o Slavenu Biliću, pa ni o poslednjem meču Vest Hema, tog divnog, šarmantnog, srećno-nesrećnog radničkog kluba iz Istočnog Londona, na Bolejn graundu, iako to jeste bio spektakl, iako su igrali protiv tima koji je, kažu, bolji i ima jaču tradiciju, iako je „I'm Forever Blowing Bubbles“ zvučala snažnije i potresnije nego ikad.

Ne, Vest Hemu svaka čast, i Vinstonu Ridu ostaće sećanje i naslov poslednjeg strelca na stadionu kojem su moderni fudbal i milijarde u opticaju Premijer lige lepo ispekli pogaču, stavili je na centar igrališta i opalili maljem da sve pršti.

Ali postojala je jedna bolja utakmica kojom je odsviran krešendo balade, i jedan bolji fudbaler što je udario finalni pečat na teren kojem je dao ceo svoj život...

Prošlo je ravno petnaest godina od 19. maja 2001, kada je na žurku Sautemptona, tamo na južnoj obali Engleske, došao Arsenal, još ranjen od dva brzometna gola Majkla Ovena u finalu FA kupa nedelju dana ranije.

Prošlo je petnaest godina, a mnogi se navijač, poznavalac ostrvskog fudbala, još katkad duboko zamisli: koliko bi sve bilo drugačije da Metju le Tisije, najbolja levica u istoriji Prve divizije i Premijer lige, nije bio toliko veran svojim crveno-belim bojama, da odbije sve prosce i ostane da, uglavnom doslovno sam, čupa Sautempton iz ralja relegacije...

Bio je to dan koji je morao, jednostavno morao pripasti njemu, čak i ako je te sezone već imao puna 34 leta jurenja za loptom iza sebe, čak i ako te sezone nije dao nijedan gol, čak i ako je prekoputa, u žutim dresovima, bio drim-tim Arsena Vengera.

Ali stari Del se zatvarao, od avgusta će već Sautempton zaigrati na Stadionu Svete Marije, duplo većeg kapaciteta – Del je mogao da primi svega 15.200 duša nakon postavljanja stolica, nedovoljno za ambiciju da postanete najbolji klub na jugu Engleske – i visoki, inteligentni, dalekovidi, pomalo punački i dozlaboga lenji majstor imao je poslednju reč.

Tako je, ponavljamo, moralo biti, jer je Mat bio po svemu drugačiji, sa velikim D, igrač koji se teško dao staviti u kalupe i još teže naterati da bude bilo šta od onoga što mu je Sveti Petar, zaštitnik čudnog ostrvceta u Lamanšu – ili „Engleskom kanalu“, kako vole da ga zovu ovi severnije – podario.

Le Tisije nikada nije osvojio ništa u karijeri, nikada nije bio ni blizu bilo kakvog pehara, pa čak ni finala nekog kup takmičenja, ali sem vernosti (443 utakmice za Sautempton i 162 gola) imao je i ono što bolno nedostaje većini fudbalera, baš onaj tanki limes koji odvaja varvara od plemića: nepredvidivost, neposrednost, ludilo u očima i nogama.

Nije, zato, ni čudo što je nedavno jedan drugi velikan – kojem će se fudbalski svet klanjati, nadamo se, i za koju desetinu godina – iznenada progovorio o „Svetom“ Matu, onda kada se to najmanje očekivalo.

Ćavi, katalonski čarobnjak koji svoju magiju prodaje prejeftino, za pozlaćenu sitninu s aromom bušotina negde na Istoku, pre dvadeset dana dao je intervju u kojem je naširoko pričao o tome ko mu je bio uzor, inspiracija, idol.

„Svi bismo se okupili, cela porodica, svakog ponedeljka uveče ispred televizora, da gledamo polučasovni pregled Premijer lige. I svake nedelje, bio bi to šou Mata le Tisijea. Neverovatni, bolesni golovi. Pravo u ćošak, onda kada je prebacio levom nogom beka Njukasla i desnicom pocepao mrežu“, ispričao je Ćavi.
„Gledali bismo se i govorili, ovaj tip, Le Tisije, on je čudesan, a ne igra ni za jedan veliki klub. Ostaje u Sautemptonu. To je neverovatno, on bi mogao da igra za bilo koga. Svi smo bili potpuno opsednuti njime.“

Ako je dovoljno, a valjda je dovoljno jer je to Ćavi, vratimo se poslednjoj utakmici koju je Sautempton igrao na Delu.

Subota, topla i obećavajuća, s mirisom soli i grajom mornara iz luke. Le Tisije je na klupi, nije odigrao svih 90 minuta još od prošlog septembra, ali zapamtite dobro ono o nepredvidivosti. Za Svece zato igraju neki od zaboravljenih heroja lige kao što su Pahars, Biti, Lundekvam ili, na levom beku, mladi Vejn Bridž; a tim njihovih rivala vri od legendi: Bergkamp, Anri, Pires, Vijera, Ljungberg, Adams i Kion kao centralni defanzivci i Ešli Kol...

Baš Ešli Kol prodire u 28. minutu kao japanski voz na magnetnim oblacima, šutira levom i korpulentni Pol Džons može samo da odbije loptu, ona opet pada Kolu na desnu nogu, slabiju, i lagano šalje parabolu u mrežu.

Sautempton izjednačuje preko Marokanca Hasana Kašlula, nakon greške Grimandija, onda sledi munja od kontranapada koji predvodi Anri i dovršava Ljungberg, Kašlul opet udara, posle greške Maningera, za 2:2, i čini se da će Del dobiti tek bezvezni, mlaki, nedostojni oproštaj, jer se već bliži kraj i navijači misle da je sve što će se desiti do kraja to da pozdrave svog voljenog Mata, kada bude zamenio Kevina Dejvisa...

Neočekivano i nepredvidivo, rekosmo. Stiže neka dugačka lopta na ivicu kaznenog prostora, na minut do kraja, odbija se do broja 7 jer je trebalo da se odbije do broja 7. Nijedan gol te sezone, nijedna dobra utakmica u čitavom prvenstvu, ali klasa je večnost, forma tek usputna stanica do nje: Le Tisije hvata savršen volej pravo u rašlje, da krov koji je toliko puta dizao u vazduh svojim pogocima još jednom, poslednji put, ode ka kosmosu nošen urlikom iz dijafragme navijača.

Heroj je pogodio za 3:2, skoro poslednjim udarcem koji je ikada zabeležen na stadionu umesto koga će nići neke zgrade, autentični domaći junak je još jednom naterao publiku da zapeva – bilo bi to kao da se u utorak uveče na Apton Parku ukazao Paolo di Kanio i uz osmeh predriblao golmana, ili kao da je Bobi Mur protiv Mančester Junajteda ispucao loptu iz odbrane, a ona došla do Džefa Hersta i ovaj otkinuo mrežu – i jedna budućnost, u kojoj sveci marširaju, odjednom je postala malo svetlija.

(To, naravno, nije do kraja istina, jer lepši dani nisu mogli da stignu bez peripetija: na novom stadionu, ali bez Le Tisijea, Sautempton je uspeo da ispadne čak do Lige jedan, i tek kada budu došli neki novi momci i novac od Gareta Bejla, vratiće se tamo gde pripadaju.)

Da, nekad, nekad se desi da se sve pogodi. Poslednja, a važna utakmica na drevnom zdanju, protivnik koji ima za šta da se bori i koji, kažu, ima bolji tim, navijači koji su pristigli nekoliko sati ranije da dodirnu ciglu koja bi pisala romane samo kada bi umela; stadion je krcat kao oko i ona pesma koju su svakog drugog vikenda svi pevali kao jedan zvuči snažnije i potresnije nego ikad.

Kako umiru stadioni?

Sada znamo, Slavene Biliću, i znamo, ser Mat le Tisije, sada je jasno navijačima Vest Hema i navijačima Sautemptona i svim ostalim navijačima: stadioni ne umiru dok god žive oni koji ih se sećaju.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu