PRELAZZI: Kapetan!

Drugi krug počinje nekako previše brzo – razumemo, UEFA, da je raspored zgusnut i da možda sada shvatate da ovo sa 24 ekipe i nije bila najbolja ideja, ali bilo bi lepo kada bismo imali jedan dan da saberemo utiske i kao ljudi se posvađamo oko prvih utisaka; umesto toga, drugo kolo počinje već danas, vremena za reminiscenciju i nova predviđanja nema, jedva da će se stići i da se izmene ona dva nekorisna panja u Fantasy ekipi...

Šteta, jer tema za razgovor ima koliko volite. Od potihog, pa sve jačeg brundanja nezadovoljnika, koji su valjda umesto borbenosti i „taktičkog nadmudrivanja“ očekivali feštu s vatrometom golova – držim da nisu u pravu, i da je prva hefta EURO 2016 bila baš onakva kakva je trebalo da bude – pa do analize svakog tima ponaosob.

Našlo bi se, recimo, tu mesta za pohvalu borbenim Islanđanima, za koje je pola Srbije navijalo jer su tako mali, a druga polovina jer ne voli Kristijana Ronalda; za pokude Severnim Ircima koji su izgledali kao provincijski tim koji se dokopa Old Traforda u trećem kolu FA kupa, pa postavi zadnjicu uza zid i nada se da će 90. minut doći brže ako zažmurite; za jedno malo bravo Albaniji – da je naša reprezentacija ovako odigrala sa igračem manje, predsednik Fudbalskog saveza dobio bi bistu u centru Beograda, a kapiten nacionalnu penziju; otkrovenje su bili ozbiljno uigrani Mađari, borbeni „pravi“ Irci, ali ne i Talijani, za koje bi se možda najpre upotrebila fraza Mute Nikolića, „Ljudi, ovo je sve normalno“...

Ali samo je jedna reprezentacija potpuno dominirala, nije stala od prvog do poslednjeg minuta, samo jedna utakmica mogla je biti završena nepopularnim rezultatom 4:0, pa i jače. Hrvatska je demolirala Tursku i demonstrirala silu koja im daje za pravo da se sećaju 1998. ili možda 2008. kada će pokleknuti upravo od Turaka u umirućoj nanosekundi, volejom Semiha Šenturka.

Mogu samo da pretpostavim kakva će se patriotsko-balkanska prepucavačka igrarija odvijati u komentarima pod ovim tekstom, sa sve pominjanjem familije potpisnika, ali nema veze, zaista.

On ga zaslužuje jer respekt morate da date tamo gde se respekt zasluži, bilo ponašanjem na terenu, bilo mimo njega, bilo primerom profesionalizma i napornog rada, u inat svima, uprkos svemu što mu se u životu i porodici dogodilo...

A on ima sve to, i mnogo više.

Reč je, naravno, o Dariju Srni, kapitenu Vatrenih – od one fele kapitena koji traku ne nose tek reda radi – velikom igraču, velikom borcu i, po svemu što se ikada dalo pročitati o njemu i čuti od njega, ljudskoj gromadi.

Darijo Srna, čuli ste to već, ostao je bez oca Uzeira u toku utakmice sa Turskom, i tek je u svlačionici saznao šta se desilo, zbog čega je već te večeri napustio kamp nacionalnog tima i požurio na sahranu.

Uzeir je bio bolestan, ali je vest ipak stigla neočekivano.

Glupa fraza, izvinjavam se: kažu da je čovek mlad dok su mu živi roditelji; oni koji su na teži način i prerano odrasli znaju da za vest o smrti najbližeg nikada niste spremni, da ne postoji ništa što može da vas pripremi za bol koji ćete osećati, svakog dana i svakog trenutka, sve dok ste vi živi.

Koliko sada, sa tim saznanjem, drugačije deluje utakmica koju je na Parku prinčeva odigrao desni bek Hrvatske! Prodori po kojima je postao poznat bili su tu, ali svaki centaršut bio je nekako pogrešan, njegovi inače opasni korneri završavali su na prvoj stativi ili na glavi turskog centarhalfa; izgledalo je da je Srna umoran od duge sezone u svome Šahtjoru, a u stvari su ga mučile druge misli, kapiten Hrvatske je igrao sa grčom na licu, kao da je predosetio, kao da je znao da ga posle potonjeg sudijskog zvižduka neće sačekati samo sreća saigrača.

A to je samo početak simbolike u potresnoj, no na koncu optimističnoj – jer su sve velike sage, a one porodične posebno, takve – storiji o njegovoj porodici i njegovom životnom putu.

Prvi put je priča o Dariju Srni i njegovom ocu, još jedna balkanska tragedija u malom, napustila granice Hrvatske posredstvom novinara Džonatana Vilsona, koji je 2008, malo pre nego što će Srna uklizati ispred Marsela Jansena i dati gol Nemcima za četvrtfinale Evropskog prvenstva, objavio tekst o tome u uglednom Telegrafu.

Britancima je to izgledalo kao scenario za film, nama je bilo normalno, što dosta govori o Balkanu...

Uzeir Srna bio je samo beba kada su u jeku Drugog svetskog rata u Stopiće, selo u opštini Čajniče, nadomak granice današnje Bosne i Hercegovine sa Srbijom, upali četnički krvoloci, zapalili svaku kuću, pa i onu u kojoj su bili Uzeirova majka, tada trudna, i mala sestrica. Uzeirovi otac i brat, Srnini deda i stric, uspeli su da se spasu, ali prvi samo nakratko: deda Darija Srne poginuo je još tokom rata od zalutalog metka u nekoj šamačkoj aščinici, dok je mali Uzeir, preko Sarajeva, stigao do Slovenije, gde ga je usvojila neka porodica i nadenula mu slovenačko ime.

Brat Safet, vojnik JNA, tražiće malog Uzeira posle rata, pronaći ga u Murskoj Soboti i shvatiti da je dečak po imenu Mirko Kelenc u stvari Uzeir Srna. Odrastao je Uzeir u Bosanskom Šamcu, izučio pekarski zanat i trbuhom za kruhom – doslovno – otišao u Sarajevo, gde će ga spasiti fudbal, zbog kojeg će, kao golman, završiti u plodnoj dolini Neretve, u Metkoviću, i gde će mu se roditi tri sina: Renato, Igor i Darijo.

Beda i nemaština pratili su Uzeira Srnu čitavog života, ma gde je bio i ma šta da je radio, a radio je svašta, vozio čak i kamione. Samo se za dve stvari moralo imati: za hleb na stolu, i za ispunjenje sna njegovog najtalentovanijeg sina Darija, koji je maštao da postane fudbaler.

Zar nije sada jasnije kako je Darijo Srna, i pored miliona koje je zaradio, ostao tako skroman i prizeman? Jedina ekstravagancija bila mu je da pokloni svome ćaći Uzeiru „mercedesa“ kada je potpisao prvi profesionalni ugovor sa splitskim Hajdukom, koji ima tapiju na svakog nadarenog klinca iz čitave Dalmacije i dobrog dela Hercegovine (što ne znači da to uvek rade kako treba, inače im Luka Modrić ili Zvone Boban ne bi klisnuli u Zagreb); a kada je otišao u Donjeck, parkirao je ispred očeve kuće novi BMW, da se još makar malo oduži čoveku koji je verovao u njega i kada niko drugi nije.

Zato je toliko vezan za porodicu i zato oseća patnju i drugih ljudi. Njegov brat Igor ima Daunov sindrom, zbog čega mu Darijo posvećuje svaki gol i ima istetovirano njegovo ime; Srna redovno pomaže siročićima iz čitave istočne Ukrajine, plaća im prevoz i dovodi ih na stadion da im makar malo ulepša turobni život, a jednom prilikom je, na početku rata u Ukrajini, iz rodnog kraja kupio 20 tona mandarina i podelio ih osnovcima iz Donbasa.

Uprkos svim obavezama, stigao je redovno da pomaže i jedan srpski klub, Borac iz Bosanskog Šamca – Srni, koji je često kritičan prema previše napaljenim, previše patriotskim hrvatskim navijačima, nacionalnosti nisu važne, važni su mu ljudi – što je prošle jeseni predsednik tog kluba Nenad Lukić za Sportski žurnal komentarisao ovako:
„Naše prijateljstvo ništa nije pomutilo. Njegova porodica je divna, i ničim nisu opterećeni. On je dobar i veliki čovek, koji nam je redovno pomagao i koji bi trebalo da dođe u Borac i uzme funkciju koju želi. Ja bih mu dodelio najviše i najpočasnije mesto. Da to bude dok je živ. Zaslužio je.“

Po fudbalskim kvalitetima je savršen desni bek: brz, tehničar, sjajnog centaršuta i sa odličnim osećajem za prostor i vreme kada treba jurnuti napred, a kada uštopovati zagrejano levo krilo suparnika, uz to borac kakvih malo ima – „Njega niko ne može da zaustavi. Sruše ga, i taman misliš da ne može dalje, a on samo ustane i nastavi da trči, kao da je Robokap“, govorio je o njemu bivši selektor Slaven Bilić, koji će i prepoznati kapitensko u Dariju – pa se u gotovo svakom prelaznom roku u poslednjih deset godina pominjalo da bi legenda Šahtjora mogla da pojača neki klub sa Zapada.

Sigurno bi se u životnoj priči Darija Srne i njegovog pokojnog oca dalo odgonetnuti i zašto je „kapetan hrvatske momčadi“ transfere pravio samo na Football Manageru, gde je konzistentno jedan od najboljih DR-ova koje možete da dovedete. U „pravom životu“ ostao je veran Šahtjoru, koliko god bi se prosaca svakog januara i svakog jula okupljalo pod njegovim prozorima sa sve skupocenijim darovima.

Posle toliko nesreće, toliko selidbi, borbe za suvu egzistenciju, svakog dana koji bi bio nova pobeda, Darijo je možda i podsvesno želeo oslonac – da dođe negde i da ostane, zauvek.

Mislio je da je to pronašao na istoku Ukrajine, kod Rinata Ahmetova koji je od mračnog industrijskog grada sagradio šljašteću Meku za brazilske i druge inostrane zvezde, a od rudarskog kluba koji se ponosio svojom „drugošću“ u odnosu na vazda državni projekat Dinamo Kijev, napravio najstabilniji klub ovog dela Evrope.

Ali istorija se ponovila porodici Srna, a Uzeir je opet morao da strepi za svog sina – možda je ta porodica bila uistinu prokleta, garant je pomislio stari, kada je u Donbas stigao rat.

Kao i njegov otac, stric i deda, i Darijo je postao izbeglica.

„Sećam se poslednjeg dana u Donjecku“, pričao je za Gardijan uoči polufinala ovogodišnje Lige Evrope, sa Seviljom. „Bio je maj 2014. Rekli su nam da moramo odmah da idemo, da nema vremena za bilo kakvo pakovanje. Ništa nisam uzeo iz kuće. Mislio sam da će rat brzo stati i da ću se vratiti za najviše šest meseci.“

Nije bilo tako. Sudar velikih sila u Ukrajini, još jedan proksi sukob na početku Drugog hladnog rata, nastavlja da razjeda i razara Ukrajinu, posebno njen proruski istok, čak i ako tih vesti više nema na naslovnim stranama.

Donbas Arena i dalje stoji postojano, mada ju je u prvim danima rata oštetila artiljerijska vatra. Brazilci su polako počeli da napuštaju klub koji je u egzilu, ali Darijo – talisman i simbol novog Šahtjora – Darijo je ostao. Kao nekada mali Uzeir, tako i mlađi Srna čeka da se rat okonča.

I veruje da će doći vreme kada će ljudi ponovo biti ljudi.
„Donjeck je bio prelep. Imao je restorane, parkove, sjajne škole. Bio je grad budućnosti. Kada smo odlazili, naglas sam rekao da ću kleknuti i poljubiti zemlju ako se vratim. Sada bih poljubio svaku ulicu. Svi žele da se ovo što pre završi“, pričao je Srna pre jedva dva meseca.

Ove srede, dva dana pre meča u Sent Etjenu sa Česima i tri dana pošto je Uzeir preselio na ahiret, Darijo Srna vraća se u reprezentaciju.

Kapiten ranjenog srca i velike duše dolazi da još jednom smireno, kao da se ništa nije desilo poveže redove svoje ekipe. Da sa maestrom Lukom Modrićem i sjajnim Ivanom Rakitićem povede najbolju hrvatsku ekipu još od one Ćirove makar u četvrtfinale.

Da spakuje sve porodične boli i nesreće u jedan savršeni centaršut na koji bi mogao da naleti Slavonac Mario Mandžukić, pa da i onaj najneobrazovaniji Hrvat shvati da treba da slavi ljudinu kakav je Darijo Srna, a ne primitivca kao što je Džo Šimunić; pa da i Bosna najzad bude mirna i vesela zbog uspeha svog sina; pa da se i Uzeir gore, gde i Bog vozi mercedesa, od srca nasmeje.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)