PRELAZZI: Kletva Arona Remzija

To valjda može samo na Ostrvu, oni imaju taj humor koji zovu "self-deprecating", poenta je da se trsiš sopstvenog ega i da se smeješ samom sebi jer će se onda smejati i drugi, i više će te ceniti.

Sve njihove serije, ako dobro pogledate – i one koje najviše volimo, poput "Mućki", "Crnog Guje", "Extras", "Folti Tauers" – sve su o luzerima i onima koji žele više, a koji padaju u sve gadnije situacije.

Takvi su Englezima, Škotima, Velšanima i ostalima i nadimci, vrlo često sarkastični, na prvi pogled paradoksalni, ali zalepe se za čoveka, kao što nadimci to umeju, tome valjda i služe, i ostanu, da im se čudite i smejete.

Pa se, eto, Aron Remzi, jedan od najnadarenijih velških fudbalera svih vremena; Aron Remzi koji će na kraju ove sezone posle dugih 11 godina otići iz Arsenala i potpisati za Juventus (ni manje ni više!); Aron Remzi kojem se ne može osporiti znanje i umeće, ali doprinos onoliko može; Aron Remzi se zove... Rambo.

Ima tu sličnih slova, ne kažemo, ali sve je Aron Remzi, decenijska ikona Arsenala – ako je išta, sem dva-tri FA kupa, bilo ikonično u Arsenalu u poslednjoj Vengerovoj deceniji – i svašta je u životu bio, samo ne bi mogao da bude Rambo.

Okej, možda ono kad bi Rambo da nestane na nekoliko meseci ili godina i da ga svi ostave na miru, možda tu podseća Aron Remzi na lika kojeg je ovekovečio Silvester Stalone, pošto je i "osmica" Arsenala umela da bude nevidljiva, toliko da zaboravite na nju. Mada, i to nije, ko ni kod Ramba, ponekad bila njegova krivica, nego se tako namestilo.

“Tako se namestilo” kada je Rajan Šokros, dežurni kostolomac Pjulisovog Stouk Sitija, uleteo levom nogom na Remzijevu desnu nogu, a Remzi tada ima samo devetnaest godina, jedne februarske noći na Britanija stadionu.

Ko od tada ne zna značenje onog o “noći u Stouku”, neka se ozbiljno zabrine; svejedno, godinama kasnije i Remzi i Venger i Emeri i Alegri i la famiglia Anjeli moći će da se pozovu na taj užasni start, na taj strašni bol, da bi objasnili zašto Velšanin nikada nije pokazao ono što mu je predviđano i zašto bi Velšanin, dok se svi smeju, mogao da baš u Torinu, tamo gde je njegova nacija znala da nađe makar kratkotrajnu sreću, pokaže ono što mu je predviđano.

Da, kad smo kod Velšana, još pedesetih godina došao je Džon Čarls, zvali su ga Nežni div, a onda je 1987, valjda u prvobitnoj misiji pomirenja posle Hejsela, sa Enfilda na tadašnji stadion Komunale prešao Ijan Raš.

Razbijmo sada jedan mit, onu apokrifnu priču koja stvarno odlično zvuči ali ostaje lažna koliko i smešna: legendarni Liverpulov napadač će, ako volite preterane citate, zauvek ostati zapamćen po rečenici “Nisam se snašao u Juventusu, bilo mi je to kao da sam igrao u nekoj stranoj zemlji”, mada će Brka koristiti svaku priliku da kaže da je to zafrkancija koju je na njegov račun uputio Keni Dalgliš, kada se iz Torina Raš vratio u Liverpul.

Čarls je bio veliki, Raš je bio, složićemo se čak i ako ga nismo gledali, promašaj u Juventusu, i evo sada trećeg Velšanina na svojevrsnom putu ka zaboravu ili legendi, znaćemo već negde u novembru naredne godine.

I tada će važiti ono “Da nije bilo Šokrosa”, kakav god epilog imala odiseja momka iz Karfilija, okrug Gvent (poznat, makar po imenu ljubiteljima i igračima serijala “The Witcher”).

Ako Aron Remzi upadne u prvih jedanaest jednog od najboljih klubova sveta, onda ćemo se pitati da li bi to učinio i ranije bez Šokrosa, ako propadne na radost brojnih komentatora koji se pitaju šta će, dođavola, pored Pjanića, Kedire, Bentankura, Džana, a još gde su pojačanja za narednu sezonu, tamo u magli Fijatovog grada raditi i ovaj luzer, isto ćemo se pitati da li bismo bez Šokrosa i te februarske noći u Stouku još ranije uvideli da je Remzi lažan kao novčanica od 15 funti sterlinga.

Kako je, zapravo, i to je ono što buni mnoge poznavaoce engleskog i evropskog fudbala, došlo do toga da pola Evrope, a Juventus najupornije – priča se da će mu dati platu koja će biti ne toliko inferiorna u odnosu na onu Kristijana Ronalda – juri čoveka koji je odavno poznatiji po onoj suludoj kletvi nego po igrama na terenu?

Ko je ovde lud? Juventus, Arsenal, Emeri, ili svi oni, a ima ih, a ima nas, na desetine, stotine, hiljade, kojima nije jasno zašto bi takav klub uzeo takvog igrača?

I može li neko nekoga da ubedi ili će Velšanin zauvek, šta god da mu se desi u klubu koji je veći od Arsenala koliko su Alpi veći od Apenina, ostati misterija?

Aron Remzi zapravo je ostao nepoznanica iako za njega znamo punu deceniju, pa i nešto jače, otkako se kao klinac pojavio u dresu Kardifa i onda postao deo zabavišta Arsena Vengera u Arsenalu koji se još mogao nadati najvećim trofejima.

Ponekad zaboravimo koliko godina ima – 28, reklo bi se da je u “najboljem dobu” – toliko nam je bio pred očima i ušima toliko smo slušali o njemu stalno, a nismo slušali samo lepe stvari.

Remzi je, na neki način, epitom želja, nadanja i sledstvenog posrtanja Arsenala tačno u tim godinama (i nešto malo jače) koliko ih je on proveo na Emiratima.

Kada je došao posle onog čudesnog slaloma kroz FA kup sa Kardifom – to će takmičenje njemu ostati najmilije, ili samo najdostižnije – Arsen Venger je bio svega četiri sezone od poslednjeg pehara u Premijer ligi, i niko nije mogao da pojmi da više neće osvojiti nijedan.

U deceniji koja je usledila, a koliko je Remzi bio nada, pa adut, pa smetnja, pa najbolji igrač, pa razočaranje, pa teret, pa svetla tačka, pa izdajnik, bilo je nekih utešnih nagrada, ali onoj najvažnijoj približili su se samo i isključivo u jesen 2013, kada je Velšanin bio maestralan, toliko da je neko možda podmetnuo Juventusu neku staru traku sa njegovim nastupima posle oporavka od loma potkolenice.

Remzi je tada bio spektakularan, ma pravi Rambo, Remzi je bio savršen, davao je golove o kojima se pričalo, posebno kada bi mu Žiru glavom ili nogom odložio da je ovaj opali.

Bio je instigator akcija koje su ličile na ONAJ Arsenal, znao je sve s loptom i znao je sve bez lopte, i retko će koji momak koji duži pasoš na kojem piše “United Kingdom” moći da mu parira – zamislite, ako se ne sećate te godine okončane još jednom povredom i onim Sitijevim prestizanjem Liverpula (da li će to uraditi opet, kao što se svima čini?), zamislite Dele Alija iz najboljih dana, samo još moćnijeg, još ubitačnijeg – ali bio je to samo jedan poslednji “ura”, samo neverovatna amplituda u Arsenalovom gore-dole, koje će se okončati, ili možda neće, prolongiranim Vengerovim odlaskom.

Bio je fantastičan kada mu je bio dan, ali taj dan nije bio ni svaka četvrta subota, što je nedovoljno čak i ako ste starosedelac...

Ozil je u međuvremenu dobio novi ugovor, na neverovatnih 350.000 funti nedeljno, Aleksis Sančez je mnogo pre toga i pre bega u Mančester pretekao Remzija na mestu Vengerovih ljubimaca, pojavio se i Mhitarjan da zasoli ranu i da mu maše čekom pred očima...

I pored hvalospeva koje bi mu britanska štampa, onoliko željna momka koji zna lopte, podarivala, Remzi je polako gubio poziciju (doslovno, pošto je iz sredine proteran na bok) a potom i značaj i uticaj u Arsenalovom timu. I njemu je, valjda, to bilo potpuno jasno.

Emeri po dolasku, razumemo njega potpuno, nije želeo da se bakće sa još jednim problemom i mnogo je lakše bilo ostaviti tu prilično korektnu platu za jednog igrača kojeg bismo uz najbolju volju i najveće simpatije mogli da nazovemo “nekonzistentnim” da iscuri poput peščanog sata.

Da li Arsenal nije umeo s njim ili on nije umeo s Arsenalom, ili se, jednostavno, “tako desilo”, kao što se onda desio Šokros, neće ostati večita nepoznanica; ostaće nepoznanica samo do neke jeseni 2019. ili proleća 2020, kada će Serija A dati odgovor na pitanje koje je držalo budnim Nika Hornbija i svakog drugog ili trećeg navijača Arsenala u poslednjoj deceniji.

I ostaće, suprotno Frenkijevoj pesmi, decenija puna žaljenja.

Eh, kada se žali i tuguje, naposletku nije ni važno ko je glavni krivac, vinovnik ili kolovođa. Neko ko mnogo voli Arsenal biće tužan, na kraju krajeva, Remzi je u vremenu kada igrači menjaju klubove skoro kao dresove posle utakmice bio lojalan jednoj boji, odigrao je više od tri stotine utakmica i postigao 60 i kusur golova.

Neko drugi jedva će čekati da mu vidi leđa, uzdajući se u to da će (sada već ne toliko) novi menadžer izmisliti mnogo bolju “osmicu”, koja će biti “vrhunska”, a ne samo “dobra” ili “solidna”, što su epiteti koji su pratili Remzija u poslednjih pola decenije.

Opet, onaj ko zaista voli Juventus i Seriju A znaće da je Italija jedan potpuno drugi par rukava ili, hm, čarapa u Čizmi, i da ništa što ste radili van Apenina ne mora da predstavlja prepreku ni garanciju da budete nešto potpuno drugo u toj zemlji u kojoj je tako lepo živeti.

A to drugo može da bude i dobro i loše, to već zavisi od njega, ne samo od kismeta, ironičnog nadimka ili od jednog napaljenog beka Stouk Sitija.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Reuters)