PRELAZZI: Kotbus i Lužički Srbi

Mi smo ubeđeni da su oni naša braća, slučajno zaostala kada smo sa severa, još plavokosi i plavooki, krenuli prema toplijim krajevima, samo da bismo shvatili da nam je tu u plodnoj Šumadiji i u kamenitoj Crnoj Gori i Hercegovini baš lepo. Oni su ostali, tamo između Nemaca i Poljaka, baš kao neki Krajišnici stisnuti na međi dva jača naroda i dve velike sile.

I niko kao Momo Kapor nije umeo da piše o njima i da, šeretski i duhovito, podgreva taj mit – da su Srbi i Lužički Srbi isti narod, jednako tvrdoglav, samo što eto živimo baš daleko, nemamo isti jezik ni veru, mada nam zastave mnogo liče.

Nema veze, oni su naša prethodnica u Evropskoj uniji – burazeri od istog askurđela, koje smo poslali da izvide kakva je ta Evropa, pa ako nije baš nešto, da mi ne žurimo previše...

Kaporovštinu na stranu, Lužički Srbi su danas skoro pred nestajanjem – nakon represije komunističkog režima u Istočnoj Nemačkoj nije ih ostalo više od šezdesetak hiljada, a i dalje zaboravljaju svoj jezik, svoje običaje, postaju Nemci i Poljaci...

Hoće li fudbal moći da ih spase?

Dobro, preterujemo, ali u centru Lužica, u Kotbusu, pod rukom neiskusnog Jerga Bemea, nekadašnjeg povremenog reprezentativca Nemačke kojeg se uglavnom sećamo po dobroj levici i mekanim centaršutevima, počelo je nešto da se događa. Energi, klub koji je sezonu počeo katastrofalno, odgovoran je u za gomilu iscepanih tiketa u poslednjih nekoliko sedmica, jer je Kotbusu nakon tavorenja na dnu tabele Cvajte najzad krenulo. Tukli su favorizovani Kajzerslautern, a u prošlom kolu i Arminiju iz Bilefelda u direktnom duelu davljenika, i to s dva gola u sudijskoj nadoknadi.

Sve to daje nadu braći Sorbima – kako oni sebe nazivaju – da će se njihov Kotbus spasti ispadanja u treću ligu i novog zaborava, toliko simptomatičnog za ujedinjenu Nemačku.

Jer Energi je delio sudbinu svih istočnonemačkih timova koji se nisu snašli nakon pada Berlinskog zida. Magdeburg, Karl Cajs Jena i Dinamo Drezden odmah su propali u niže rangove takmičenja, s tim što je Kotbus na njih bio navikao i za vreme Istočne Nemačke. A njegov uspon krenuo je uporedo s buđenjem nacionalnog ponosa Lužičkih Srba – mada u samoj ekipi, čije su legenda Andrej Juskovjak, Tomislav Piplica i stanoviti Detlef Irgang, uglavnom nije bilo pripadnika ovog naroda – i s političkim napretkom Angele Merkel, nemačke kancelarke koja je pre nekoliko godina proglašena za počasnog člana kluba.

Godine 1997, iako drugoligaši, stigli su i do finala Kupa Nemačke, samo da bi izgubili od Štutgarta sa 2:0. Nekoliko sezona kasnije, bili su jedini predstavnik Istočne Nemačke u Bundesligi, samo da bi pre pola decenije ispali u Cvajtu.

Sada je pred Jergom Bemeom, u njegovom prvom trenerskom poslu, ozbiljan zadatak. Šezdesetak hiljada Lužičkih Srba biće uz njega, a i koji milion nas, njihove braće s juga, koji se i dalje, kao Kapor, pitamo da li Lužički Srbi pevaju u kafani kad se napiju, plaše li se od promaje, slave li slavu, da li se dele na zvezdaše i partizanovce, na četnike i partizane, na naprednjake i demokrate, na bogate i siromašne...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: Action images)