PRELAZZI: Masni sendvič, pivo i Šefild - to je novi Grujićev trener Nil Vornok

Navijači Liverpula imaju svoju pesmu o hodanju kroz oluju, navijači Vest Hema zauvek će duvati balone u vazduh, Stoukove pristalice draće se hit Toma Džonsa “Delilah”, Sitijevci najzad ponosno mogu da zazivaju svoj “Blue Moon”, najsnažniji hit Bavaraca “Stern des Sudens” liči na neku dečju pesmicu, ali nema, tvrd vam stojim, nema luđe, bolje, otkačenije, neočekivanije pesme od one koju na Bramal Lejnu, uoči prvog sudijskog zvižduka, zaurlaju navijači jednog od najstarijih klubova na svetu, Šefild Junajteda.

Pojavila se na stadionu otprilike deceniju pošto je original, “Annie's Song” Džona Denvera, osvojio planetu, i od tada pronosi slavu grada jednako koliko i najbolji muzičari, sportisti i glumci potekli iz Jorkšira, od Džarvisa i Džoa Kokera, preko Pajtonovca Majkla Pejlina i Šona Bina, do Džesike Enis, Gordona Benksa i ovog benda što vole tinejdžerke i mlade mame, Arctic Monkeys.

A pesma je, u stvari, o sendviču. Masnom sendviču sa pomfritom i ko zna čime još. “Ispunjavaš mi čula”, počinje “The Greasy Chip Butty Song” i čitava tribina podrhtava, ispunjavaš mi čula kao pivo, kao cigarete, kao duvan, onda se približava krešendo, kao masni sendvič s pomfritom, pre nego što stignemo do vrhunca, “like Sheffield United, come and fill me again...”

I to je to, ni trideset sekundi ljubavi prema klubu, prema gradu, i vrhunske, bizarne zajebancije, koju mogu da razumeju samo lokalci.

Takav je – i lokalac, i bizaran, i neočekivan, i prek i lud – i Nil Vornok, sadašnji menadžer Kardifa, veliki zaljubljenik u Šefild Junajted, ikona kluba i dugogodišnji šef struke iz doba kada su “Blejdsi” ponovo pomislili da mogu da budu veliki (imaju četiri titule, ali poslednja je osvojena 1925. godine) i sa jednim neobičnim timom u kojem su dominirali Fil Jagijelka, Kolin Kazim (Kazim) Ričards, podebeli golman Padi Keni, ali pre svega trener, ispali tek u poslednjem kolu.

Sada već sedamdesetogodišnji Vornok, koji malo-malo pa se oprašta od fudbala pre nego što ga, u roli pojasa za spasavanje, neki gazda ponovo u panici nazove, biće, kako je juče saopšteno, novi trener i našem Marku Grujiću, kojeg je Jirgen Klop najzad kurtalisao opasnosti od dobijanja hemoroida i jurnjave sa nedoraslom decom u rezervnim sastavima, i poslao ga, baš zato što mu veruje, da oseti malo znoja, a garant i krvi, u rigoroznoj ligi kao što je Čempionšip.

Lukav je taj Nemac, i sigurno Klop nije imao na umu za Marka samo dobre trenažne i ine uslove koje gazde sa Dalekog istoka mogu da obezbede.

Više od svega će, zna to Jirgen dobro, Grujić profitirati od notornog drila Nila Vornoka, jednog od poslednjih preostalih predstavnika sintagme “proper football bloke”, specijalca koji je u potonjoj deceniji, otkako mu se ljubljeni Šefild zahvalio na svemu, promenio pola tuceta klubova, prisvojivši nezvaničnu titulu “fiksera”, odnosno majstora koji dođe da zakrpi palubu, pre nego što neko drugi preuzme kormilo i odjezdi u plave daljine.

To je, protivno svim očekivanjima, radio u Roteramu, to je radio u Lidsu, preuzevši posrnuli klub kada ih je spasao ispadanja 2012, a sada mu vlasnik Kardifa, dobrano ozloglašeni Vinsent Tan, toliko veruje da mu je poverio zadatak povratka velškog, dobro i malezijskog, ponosa u Premijer ligu. Još važnije, Tan mu se ne meša u posao, znajući da neotesani i nepokolebljivi Englez to ne bi dozvolio za sve funte s Dalekog istoka.

Kako, uostalom, nego bizarnošću, neotesanošću ili nepokolebljivošću objasniti to što je Nil Vornok fudbalski radnik bremenite biografije, a da je ipak, na odrednici “Vikipedije” koja o njemu govori, deo “svađe i incidenti” duži od dela “karijera”?

Bilo je tu svega, zaista. Razmene verbalnih grubosti sa Šonom Binom (glumac je bio jedan od direktora Šefild Junajteda), izjave da je najbolji igrač sredine terena Arsenala oduvek bio arbitar Grem Pol, gotovo fizičkog obračuna sa Žerarom Ulijeom i Stefanom Anšoom, nazivanja protivničkih fudbalera “tupim” ili, bolje “glupim pacovima”, mada će u navijačke anale Bramal Lejna zauvek ući njegov odgovor na novinarsko pitanje šta bi uradio kada bi ponudili da postane menadžer tima kojeg najviše mrzi, Šefild Vednezdeja.

“Za mesec dana, kupio bih svaku pijanduru koju mogu da nađem – mada, kad bolje razmislim, i ovaj njihov sastav deluje tako – i sj..ao ih skroz. Onda bih dao otkaz, otišao u penziju i sedeo u Kornvolu i proveo ostatak života smejući se budalama”.

Nije, u enciklopedijskom pregledu Vornokovih dela i zlodela, bilo mesta za one anegdote koje opisuju sa kakvom strašću on nastupa, koliko poštuje navijače i koliko je spreman daleko da ode da stavi svoje pulene tamo gde im je mesto.

Jednom prilikom, dok je vodio Plimut, njegovi momci su gubili već sa 3:0 na gostovanju Redingu. Nil je ušao u svlačionicu, počeo da psuje, da viče, a onda se ustremio na beka koji je skrivio golove. U prostoriji je bio ogromni metalni čajnik, a Vornok ga je dohvatio, bacio u vazduh i udario glavom, iz sve snage.

“Tako se j...no udara glavom!”.

Svlačionica je utihnula, krv je krenula da se sliva niz lice i ramena Nila Vornoka, ali on nije mario za to. Sa čalmom na glavi gledao je kako njegovi momci stižu do 3:3 i zasluženog remija u drugom poluvremenu...

Na takve je stvari spreman Nil Vornok, takve će stvari čekati našeg Grujića, ali je u isto vreme zajapureni, prgavi Jorkširac čovek koji ceni izgaranje i ume da nagradi lojalnost, što je pokazao kada je, valjda samo on u čitavom Londonu, stao na stranu supertalentovanog Adela Tarabta, u vreme kada su svi želeli dobro podmazanom motkom da ga izudaraju po leđima.

Čak i kada uđe u otvoreni sukob sa nekim igračem, on to čini da bi izvukao najbolje iz njega, i retki su fudbaleri koje je Vornok trenirao, a koji će čak i nezvanično uputiti loše reči na njegov račun.

Cene ga i navijači – možda previše psuje, možda njegovi timovi ne igraju previše atraktivan fudbal (kolege iz susednog boksa umeju da ga optužuju da uvek troši vreme, da zahteva od tima da odugovlači čak i na početku meča) – iako ni oni ne očekuju dopadljivu igru, ili baš tome zahvaljujući. Njima je stalo do rezultata, ali mnogo više do izgaranja, timskog duha, hemije i borbe.

Zato je pravi čovek da izvuče najbolje iz Grujića i da ga spremi na sve što mu donose Engleska, ali i Svetsko prvenstvo, pošto verovatno ne bi bilo ponosnijeg čoveka od Nila Vornoka kada bi se Marko, nakon polusezone u kojoj bi Kardif lako mogao i do direktnog plasmana u Premijer ligu, našao u avionu koji poleće iz Beograda ka Moskvi.

A kada se, ako sve bude išlo kako treba sa pozajmljenim igračem Liverpula i ostalim vedetama (Aron Gunarson, Kenet Zohore i Pit Vitingem su najzvučnija imena) ponovo dohvati Premijer lige, verovatno poslednji put u karijeri, Nil Vornok, inače sopstvenik diplome škole za pedikire i autor tri autobiografije koje su kritičari listom proglašavali fenomenalnim štivom, verovatno će opet izgledati kao da mu je blago neprijatno, kao kada ga, rekli bi o njemu engleski novinari, pozovu na svečani prijem, a on tek na crvenom sagu shvati da su svi obučeni mnogo bolje od vas.

Nema u tome ničega lošeg, u tome da voliš blato i mulj, da poštuješ krv i onu stvar u gaćama, da ti je draži “narodni” Čempionšip – mada i u njemu ima nepristojno mnogo novca, i biće ga sve više – od dvadeset četiri sata dnevno upaljenih kamera u Premijer ligi.

Taj ludak iz Jorkšira, jedan od retkih preostalih “baš me briga” heroja u Engleskoj, čovek kojem u glavi svakog dana odzvanja ona pesma o sendviču sa pomfritom, cigaretama, duvanu, i o čulima koje može da ti ispuni crveno-bela boja voljenog kluba, drugačije ne bi ni hteo ni umeo.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sport
Foto: Action Images.