PRELAZZI: Mk Dons, uspon ubica starog fudbala

Kada čujete „priča iz fudbalske bajke“, na šta prvo pomislite? Na musavog dečačića krivih nogu iz neke favele, koji deceniju kasnije postaje najbolji igrač na svetu? Na momka koji je ceo život želeo samo da da postigne gol i zaleti se prema tribini sa koje je, ni sezonu-dve pre toga, sav ustreptao gubio glas zbog boja koje voli? Na poslednju utakmicu legende koja se u suzama oprašta od svog tima i u 90. minutu ceo stadion zanemi, tik uoči erupcije, kada i najtvrđe srce mora da oseti tahikardiju?

I to je sasvim normalno i logično. Valjda nam je život, ovaj jedan jedini, toliko stresan i ružan da ga moramo obogatiti romantičnim storijama, a kud ćeš lepšeg eskapizma od fudbala, umetnosti uvaljane u slatko-kiseli sos od strasti, prevare, filozofije, tuge i radosti.

Ali u bajkama postoje i oni drugi likovi, jednako važni za fabulu. Zli čudaci, veštice, dosadne starije sestre, priglupi srednji sinovi, žabe koje nikada neće postati prinčevi.

U bajkama takvi retko pobeđuju.

U životu, koji ne haje za hepi-end, mnogo češće.

U fudbalu... Pa gotovo redovno.

Nije ovaj otrežnjujući uvod, ne brinite, posvećen onom jednom sasvim Posebnom kraljeviću, koji je u nedelju po podne nakrivio krunu Premijer lige, nakon pobede „dosadnog, dosadnog“ – kao da iko zaista treba da se potresa oko toga – Čelsija nad Kristal Palasom. Ne, iako ima malo ljudi u današnjem vrhunskom fudbalu koji toliko polarizuju navijače, čitaoce i posetioce portala da bi tekst o još jednom trofeju kontroverznog Žozea Murinja, ma kakav da je (tekst, a ne trofej) garantovano bio čitan, šerovan, komentarisan i kako to već ide...

Ne bi, uostalom, bilo ni ljudski ni profesionalno odmah postavljati teze o dugoročnoj koristi ili šteti za fudbal zbog povratka titule na Stamford Bridž i zbog nove Murinjove ere na Ostrvu. Neka ga, neka se potroši šampanjac i neka se istutnji medijska mašinerija, ionako Premijer liga ove sezone nije bila ni bleda senka negdašnjih, a uto nam stiže i sama završnica Lige šampiona...

U minutama kada je Čelsi udarao poslednji glanc na svoj pehar, drama se odigravala dva ranga niže, u Ligi 1, u kojoj je u poslednjem kolu – izrežiranom kako to samo Englezi umeju; ni 46 subota im nije dovoljno da sve reše natenane, nego ostavljaju za sami finiš! – jedan drugi zlikovac iz jedne sasvim druge bajke imao trijumfalan dan u suncu Bakingemšira, severno od Londona.

Milton Kins Dons, najveštačkiji fudbalski klub u Engleskoj – kolevci fudbala koja se diči tradicijom; i ponekad nam se čini da joj je jedino to i ostalo – izborio je u nedelju po podne promociju u viši rang takmičenja, u onaj ludi, ludi Čempionšip, tako što je sa 5:1 napucao Jeovil, dok je Preston u isto vreme prosuo čitavu sezonu porazom u Kolčesteru od 0:1.

S jedne strane jednačine bila je franšiza, klub koji je nastao tako što je vlasnik Fudbalskog kluba Vimbldon Čarls Kopel jednog jutra shvatio da mu se ne živi u Londonu, promenio mu ime, zatvorio poglavlje debele knjige „Lude družine“, knjige koja podseća na „Džumandži“, i preselio čitavu ekipu stotinjak kilometara severno, u grad koji podseća na Novi Beograd s razglednica iz doba komunizma – velika betonska spavaonica prošarana zelenim površinama povučenim lenjirom arhitekte-početnika.

Tako je nastao prvi pravi kapitalistički tim u Engleskoj, onaj koji nema ama baš nijednu anegdotu o radnicima s dokova, o vođi sindikata koji donosi loptu da umiri krčanje creva, o nekom avanturisti koji umesto stega svoje države zabada korner zastavicu u travu, a umesto zlata Eldorada traži centaršut, gol i osmeh uz podignute ruke.

S druge nedeljne strane bio je Preston Nort End, fudbalski gigant iz 19. veka, osvajač premijernog prvenstva Engleske 1889. godine, prva ekipa koja je nosila nadimak Nepobedivi, predstavnik grada koji je doživeo svoj vrhunac u doba Industrijske revolucije, da bi potom polako tonuo u zaborav, baš kao i njegov fudbalski klub...

MK Donsi, predvođeni Karlom Robinsonom, jednim od retkih menadžera koji mogu da kažu da su dali četiri gola Mančester Junajtedu (onih avgustovskih 4:0 koji su Van Galu poželeli ledenu dobrodošlicu u Englesku), pretekli su Preston i nastavili svoj pohod koji, ako su bajke lažne i ako se uskoro ne pojavi neki heroj koji će im kopljem proburaziti meki trbuh, može da se završi samo u Premijer ligi, i to u naredne dve-tri godine.

Na očaj svakog pravog fudbalskog navijača.

Sudar između dva svetonazora – ovog koji poštuje samo profit i ne haje za istoriju i romantiku i onog drugog, koji se sve češće oseća kao uplašena košuta na kraju lovostaja – dogodio se pak prvi put pre tri godine, decembra 2012, a ovonedeljni trijumf bio je samo logična posledica tog meča koji je promenio sve.

Tada su se u FA kupu susreli Donsi i AFC Vimbldon, nastavljač tradicije i nosilac luče onog starog Vimbldona. AFC je glavni junak onih pravih bajki – samo što vam niko ne kaže da u njima morate da se borite i s bankrotom, i s tuđim stadionima, i sa nerazumevanjem bankara i kreditora – koji su osnovali navijači kada je MK Dons zapalio na sever i strpljivo ga, korak po korak, doveli iz desetog u četvrti rang takmičenja.

PREMOTAVANJE: Luda Družina Vimbldona - The Crazy Gang have beaten the Culture Club!

Čitava Engleska i svako ko imalo zna fudbal tog zimskog dana bio je na strani autsajdera u plavim dresovima; novinari su pisali nove deseterce prisećajući se „Lude družine“, grupe totalnih ekscentrika koja je okrenula ostrvski fudbal naglavačke – ponekad i doslovno – osamdesetih godina prošlog veka. A 1988. skupina je simpatičnih siledžija predvođena Lorijem Sančezom, Denisom Vajzom, Džonom Fašanuom i onim najopičenijim od svih, Vinijem Džonsom, osvojila FA kup pobedivši svojim silovitim glavometom i potezima dostojnim Tekkena ili Mortal Kombata neprikosnoveni Liverpul u finalu sa 1:0, uz penal koji je Dejv Besant skinuo Džonu Oldridžu.

Pune 24 godine posle vemblijevskog vlažnog sna, momci iz AFC Vimbldona izašli su na teren novog Stadiona mk i hrabro se držali sve do sudijske nadoknade vremena, kada su primili gol i ispali iz takmičenja.

Bila je to strelica odapeta pravo u srce starog fudbala, projektil koji će osvetliti budućnost ovog novog, brutalno proračunatog, i nastaviti da pogađa sve do nedelje, 3. maja, kada će MK Dons proslaviti preskakanje još jedne stepenice, ulazak u Čempionšip, samo predvorje raja.

To se neće dopasti mnogima, pa će tako na Tviteru u nedelju po podne veliki Sten Kolimor pozvati navijače starog Vimbldona da otvoreno psuju i pljuju svoje odbegle kolege i čitav ovaj umnogome pogrešni princip.

A nama ostalima ostaće samo još jedna lekcija, servirana hladnije i bljutavije nego plesnivi odrezak osvete, da i u životu i u bajkama – pa i u ovim fudbalskim, najvažnijim – uglavnom pobede zloće.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)