PRELAZZI: Nataša

I šta smo imali, pitaće vas, kao konobar u kafani pred fajront, ova stara godina, podvući crtu ispod svih pokušaja i pogrešaka, pobeda i poraza, mahnuti prozirnim fiskalnim računom ispred vaših očiju i spakovati ga u istoriju, skupa sa svim ostalim kolegama na koje se hvata prašina.

Šta će na njemu pisati? Šta ćete pamtiti iz životne i sportske 2015? Ko je vaša ličnost godine? Jeste li od onih preteranih pesimista, koji će sa bizarnom sladostrašću nabrajati pognute glave i bolove u stomaku? Ili ste odavno shvatili da je kunst – i jedini način da ne dobijete čir na želucu, u zemlji u kojoj su samo krize i nemaština večna stvar – ugledati srebrnu postavu iza oblaka, pamtiti samo lepe stvari, a one ružne zapamtiti tek toliko da ih sledeći put prepoznate?

Istina, može vam utisak sportske godine za nama biti još jedno u nizu posrtanje seniorske fudbalske reprezentacije. Ona bedna pobeda protiv Albanije u stvari je samo potcrtala duboku provaliju, dajući lažni alibi izvikanim vedetama i ljubiteljima splavova, kao i njihovim zaštitnicima iz memljivih kancelarija na Terazijama.

Ali zašto su toliko brzo, ti mizantropi, kad smo kod fudbala, zaboravili da je Srbija u 2015. postala prvak sveta? Da će karijere nekih od tih zlatnih momaka poći stranputicom, da neće svi postati veliki igrači, to verovatno stoji; ali nijedna pogrešna odluka, nijedna povreda, nijedan menadžerski nitkov i nikogović ne može ikada da izbriše tu frapantnu, neverovatnu, uštinite-me-da-znam-da-ne-sanjam činjenicu da je Srbija u finalu Mundijala za igrače do 19 godina, predvođena profesorom Veljkom Paunovićem, tukla Brazil.

Zar nije onda Veljko idealan kandidat za sportistu godine?

Dežurni pesimisti hvataće se i za onu čudnu, tešku utakmicu u kojoj su nas Litvanci pod koševima doslovno istukli – svaki poraz u basketu boli naciju odraslu na velelepnim trijumfima – i smetnuti s uma da je dotad četa Saleta Đorđevića izgledala kao u najboljim danima jugoslovenske i srpske košarke, onda kad se utakmica lomi, a vi znate da će isplivati neki junak. I dalje smo vicešampioni sveta, otići ćemo i u taj Rio da još jednom Amere izazovemo na „ferku“ u kojoj ne možemo da pobedimo, ali možemo da briljiramo; eto, stigli su naši opet u NBA, biće nas još više, sve dok se ponovo ne pojave neki gurovići i jarići pa ih šokiraju drčnim trojkama...

Zar ne treba s osmehom da se sećamo Bjelice, Tea i Saletovih kriptičnih tajm-auta?

Pa onda svi ti „manji“ sportovi: košarkašice koje osvajaju evropsko zlato i najzad se i one samostalno penju na mitski balkon Starog dvora, pred nekoliko desetina hiljada ljudi; vaterpolisti, dežurni dobri duhovi srpskog sporta, koji su u finalu Svetskog prvenstva udavili Hrvate, pa im dali veštačko disanje, pa ih opet udavili, pa ih spustili u Marijanski rov, i sada – uprkos svim problemima s kojima se taj sport na Balkanu suočava – čekaju da im se u januaru pokloni Beogradska arena, pa da se oni sa postolja poklone njoj; i činjenica da je u jednom trenutku iz malene Srbije, od svih zemalja na svetu, bilo najviše sportista koji su obezbedili olimpijsku vizu...

Bilo je tu junaka, dakle, zar nije?

I naravno Novak Đoković, heroj koji je odavno prestao da bude samo naš, koji će se upisati među legende ne samo srpskog – tamo je odavno – nego i svetskog sporta, kao jedan od velikih ljudi koji menjaju svet, ostaće zauvek tamo gore, u panteonu sa najboljima.

Ali postojala je jedna ličnost koja je uspela da nadmaši čak i skoro perfektnu – ma šta skoro, biće i tog Rolan Garosa, pitanje je vremena – sezonu najboljeg tenisera i jednog od najboljih sportista današnjice.

Bilo koje druge godine, Novak bi bio dovoljno čudo, i tekst koji objašnjava ko je najbolji srpski sportista Leta Gospodnjeg 2015. imao bi svega dve reči njegovog imena, pošto bi obrazloženje bilo suvišno, zaista, ali u proteklih dvanaest meseci Srbija je svetu podarila još jednu veliku priču, jednako snažnu kao onu o dečaku koji je odrastao u ratu i postao najveći.

Nataša Kovačević.

Njeno ime obeležilo je 2015. godinu, njena neverovatna borba, njen osmeh, upornost i optimizam, njen naporan rad (ali onaj pravi, istinski i iskreni, ne „vredni rad“ koji neki koji su odmarali ceo život – i vodili pogrešne bitke – danas pokušavaju teatralno da vam serviraju preko medija), to je, ukratko, sve ono što treba da zapamtimo iz godine na odlasku i sve ono čemu treba da težimo kako bismo 2016. svi bili bolji.

Ako je istina da su se ovaj narod i ova zemlja nekoliko prethodnih godina držali samo za jedan reket, da je u tom tako običnom rekvizitu bila smeštena sva nada u bolje sutra i sva radost koju imamo, onda mora biti istina da smo u 2015. dobili i jednu nogu da se na nju oslonimo – utoliko značajnije što je s protezom – i jednu loptu koja ulazi u koš i potvrđuje da je život, ponekad, baš čudo, a da je sport, kao njegov najbolji predstavnik, ponekad veći od smrti i tuge.

Da dve godine posle stravične saobraćajne nesreće posle kojeg vam stisnu ruku i kažu da je s vašom karijerom gotovo, ona izađe na teren u crveno-belom dresu, to je više od igre i više od događaja godine.

Ona Natašina prva slobodna bacanja, kada aplaudira cela (premala) sala, to je pobeda sporta nad nedaćama i života nad smrti, pobeda optimizma nad samosažaljenjem, herojstva nad kukavičlukom. Krunski dokaz da, kao što je neko već primetio u izboru Nedeljnika, dobri momci pobeđuju, samo ako imate dovoljno nade.

To je pobeda Srbije nad samom sobom – zemlje u kojoj želimo da živimo protiv zemlje koju trpimo – ako hoćete da idemo tako daleko.

Da je ovo truli Zapad, o Nataši bi mesecima brujali svi svetski mediji, već bi bila napisana romansirana biografija koja ne bi silazila sa liste bestselera Njujork Tajmsa i Amazona; neki bi alavi holivudski producent odmah mahnuo miliončetom i kasting-majstori bi se pitali da li da je glumi Blejk Lajvli ili Kristana Loken, znajući kakvo čudo od scenarija imaju u svojim šapama. Na žalost po imidž Srbije u svetu, ovo nije Zapad, pa nema filma, a na stranim sajtovima ima nekoliko mađarskih vesti i jedna štura sa Bi-Bi-Sija.

Ali pitanje je da li bi skromna devojka koja je učinila nemoguće – umesto da sedi skrštenih ruku i da plače nad svojom sudbinom, i kada je izgledalo nemoguće Nataša je nešto radila, osnovavši Fondaciju za pomoć sportistima u nevolji i za podršku mladima koji tek kreću na svoje prve treninge – ikada htela takvu vrstu slave...

I šta smo imali, pitaće vas večeras godina na izmaku kao konobar u kafani pred fajront.

A vi nemojte pognuti glavu, nego platite taj račun s osmehom, dok mislite na zlatne Orliće, na platinaste Delfine, na Novakovu meč-loptu, dok shvatate da smo imali Natašu Kovačević.

I da će nam svima u 2016. biti bolje ako budemo malo više Nataša.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: MN PRESS; STAR SPORT; Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu