PRELAZZI: Nema još mnogo takvih glava

U onim romantičnim pričama, pitanje “za koga navijaš” se i ne postavlja. Može biti samo jedan klub, kojeg nekako dobiješ u nasledstvo, ko i hronične bolesti i loše zube, to ti je što ti je i snalazi se. Takvi “pravoverni” s nipodaštavanjem gledaju na one koji pronađu, u lavirintima sudbine, neke druge mezimce. S druge strane, postoji i teorija da je ta druga veza čistija i trajnija, taman kolika je i razlika između prve ljubavi i osobe s kojom poželiš da provedeš ostatak života.

Oli Mekburni – znate ga, riđobradi iz Šefild Junajteda, spuštene štucne kao da je Brazilac koji će predriblati pola stadiona a s drugom polovinom odigrati strasnu kapueru, a ne Ostrvljanin prečesto nezgrapnih pokreta – imao je i jedno i drugo.

(Pomislićete možda da preterujemo sa Šefild Junajtedom, ali ta vesela družina Krisa Vajldera donela je, na svim mogućim razinama, čist vazduh – to je ono što smo nekada disali – u Premijer ligu, i važno je posvetiti im dužnu pažnju.)

Škotlanđanin po ocu i Englez po majci, rođen u Lidsu, od početka je znao gde mu je srce: gore na severu, u postojbini njegovih predaka, na Ajbroksu, ofarbano u najplavlje plavo. Za Rendžers se navijalo “po difoltu”, rezultati najtrofejnijeg kluba severno od Hadrijanovog zida (dobro, bez evropske titule, nju su uzeli oni s druge strane grada i hrišćanstva) bili su mu važniji nego ocene u školi, pa i za loptom je počeo da juri zbog Rendžersa, a ne zbog Lidsa u čije će ga petliće upisati.

Zato se nije postavljalo pitanje za koju bi reprezentaciju mogao da igra, iako su male šanse da bi u bilo kom scenariju i primirisao prvoj postavi Engleske...

Ali šta kad ti se, kad joj se najmanje nadaš, dogodi još jedna infatuacija? Oliver Mekburni će kao jedva punoletni momak stići u Svonsi, u Vels, i na kraju će ostati nepopravljivo zaljubljen u taj klub i u taj grad. Da li to umanjuje njegovu povezanost sa Rendžersom, ostaje predmet razglabanja. Samo, ako ne morate, nemojte to razglabati sa njegovih skoro 190 centimetara.

Koliko nepopravljivo zaljubljen? Toliko da se u proteklu nedelju rano po podne, umesto da se polako oporavlja od utakmice sa Vest Hemom (u kojoj je postigao jedini gol!) i razmišlja o narednim mečevima najprijatnijeg iznenađenja Premijer lige, on obreo na stadionu Kardif Sitija, gde je, u još jednom napetom derbiju Južnog Velsa, domaćin dočekivao goste iz grada udaljenog šezdesetak kilometara i nekoliko slojeva društvenih staleža.

Kardif je glavni grad Velsa i ima sve povlastice koje jedan glavni grad obično ima; Svonsi je onaj mlađi brat koji je mogao da bude uspešan, ali kad su već prvog poslali na fakultet, drugog su dali na zanat i ta surevnjivost je ostala, pa vremenom, sa dolaskom postindustrijskog doba, još i jačala.

Zato je danas ova utakmica jedna od retkih preostalih na kojoj se ne štede pogrde, neprijateljstva i na kojoj zaista lako dolazi do incidenata svake vrste, i jedina sreća u nesreći i povoljna okolnost po policiju i tužilaštva je što su dva najpoznatija kluba iz Velsa više uspevala jedan drugog da promaše u engleskoj fudbalskoj piramidi nego što su se sastajali.

A u priči o neprijateljstvima, zađevicama i otvorenoj mržnji našao se, eto, i aktivni fudbaler Šefild Junajteda.

Oli Mekburni, naravno, nije običan tip, što je belodano čim bacite prvi pogled na njega. Štucne, zapravo, nisu spuštene, već koristi one najmanje, dečiji model, čisto da bi ispoštovao pravila koja nameću deklaraciju fudbalske opreme. I kada je Kris Vajlder iskeširao 17,5 miliona funti za njega Svonsiju – nakon sezone u kojoj je ovaj u Čempionšipu postigao 22 pogotka – bilo je onih koji su u svemu videli prenaduvano insistiranje na Vajlderovom “englestvu”.

Bilo je i mnogo onih koji su se otvoreno sprdali: taj tip izgleda kao da nema ravnotežu, uostalom, i jeste dao onoliko golova te godine, ali samo te godine, pošto nikada pre toga u karijeri nije ušao u dvocifrenost.

Takvi bi i danas tvrdili da su u pravu, pošto u Premijer ligi ima svega četiri gola (mada je jedan bio vredan tri boda protiv Vest Hema, a jedan je bio poslednji u onom ringišpilu sa Mančester Junajtedom koji je na kraju završen 3:3), ali oni još nisu stigli da ukapiraju tu jorkširsku varijantu totalnog fudbala kakvu forsira Vajlder, a u kojoj se centralni defanzivci preklapaju sa krilima, a ovi sa špicevima, i obrnuto – niko, ukratko, ne misli da je Mekburni ičim odao da nije dovoljno dobar za najviši rang.

No sem po fudbalskim kvalitetima i neobičnim izgledom na terenu i van njega, Mekburni je pripradnik onog gotovo istraženog soja ljudi koji makar izgledaju kao da su im važne emocije, navijači, huk sa tribine i nervoza klinca koji još nije stasao da ide sam na mečeve; umesto onih koji dane i noći provode na društvenim mrežama, a najveći osmeh dobiju kada im stigne poruka da je na račun legla plata.

On je možda i previše iskren za ovo doba: jednom prilikom, uoči okupljanja reprezentacija, na društvenim mrežama pojavilo se njegovo zezanje sa jednim drugarom. Uz otvoreni smeh koji je trebalo da bude dovoljan pokazatelj da je posredi šala, pričao je kako ga mrzi da putuje da igra za Škotsku jer su oni “s..nje” (a baš ništa nije pogrešio!), zbog čega je morao da se izvinjava otadžbini i “Tartan armiji” i da nanovo dokazuje svoj patriotizam.

A kad smo kod klubova, Mekburni se vezao čak i za Bristol Rovers, u kojem je proveo jednu sezonu na pozajmici, pa postoji snimak kako sa navijačima slavi ulazak u viši rang; sasvim je jasno da je i sa pristalicama Šefild Junajteda napravio prijatan odnos, ali sa Svonsijem je to nešto posebno.

Baaaaš posebno.

Posebno toliko da se ovih dana našao u nebranom grožđu, pa je morao da ga – blago, doduše – ukori čak i Kris Vajlder: Mekburni je prisustvovao i tom meču u Kardifu, i to u gostujućem kopu (na jednom od prethodnih gostovanja, poveo je pola tribine u pab i svima plaćao pivo!), a iako je na terenu sve odisalo prosečnošću, na tribinama je bilo vrelo.

U jednom trenutku, Olija je ponela atmosfera, pa je uputio “nepristojan gest” prema domaćim navijačima. Neko je, kako to obično u ovo vreme biva, sve to uslikao i snimio, stvar se proširila po društvenim mrežama, a Mekburni je – iako tog nedeljnog dana u ulozi običnog navijača – dobio usmeni ukor Fudbalske asocijacije, uz jedno “nemoj da ti se ponovi” između redova.

Njegov menadžer je, kul tip kakav jeste, izjavio da ga razume i da mu se sviđa što je Oli toliko strastven i da može, na kraju krajeva, da radi šta hoće u slobodno vreme sa ljudima koje voli, uz ogradu da ipak pripazi na ponašanje, e da ga ne bi opet razvlačili po medijima.

A razvlačili ga jesu, mada će uz njega stati i Gari Nevil, ali i navijači ne samo Svonsija i Šefild Junajteda, nego i nekih drugih klubova, koji su instinktivno osetili da ovakvih glava nema još mnogo, pa bi ih valjalo negovati dok ne odu u večna fudbalska lovišta. Bilo je, kad bismo sabrali “vox populi”, više onih koji smatraju da je FA još jednom ispala glupa, ali u modernoj igri taj se “vox populi” sveo na bitnost statičkog šuma.

Valjalo bi da i danas, kada Šefild Junajted gostuje Arsenalu, Oli Mekburni dobije gromki pozdrav domaćih navijača zbog onoga što jeste, makar do prvog sudijskog zvižduka.

Ma kako god da bude, on će posle 90 minuta pojuriti u svlačionicu i dohvatiti telefon.

Umesto fotkanja za Instagram i onih tvitova koji se sastoje gotovo isključivo od smajlija, a kakve koriste njegove kolege, on će pogledati rezultate Čempionšipa: šta je uradio Svonsi protiv Vigana, može li se makar do plej-ofa?

Jer možda jeste rođen u Lidsu, i možda jeste odrastao ljubeći Rendžers, ali desila mu se ljubav u Svonsiju – verovatno postoji neka loša romantična komedija ili makar ljubavni roman s tim imenom? – i onaj osećaj tamo, na tribini, među svojima i sa svojima. I to, kad vam kaže Riđobradi, nikakva kazna ni ukor ni zvižduk neće moći da izbrišu.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
(FOTO: Reuters)