PRELAZZI: Robinjo - neka hvala

Postoje oni majstori fudbalske igre koji nikada nisu dosegli sazvežđa u koja su lansirani, što novinskim napisima što očekivanjima sa tribina, oni romantici čiji se dar ubajatio i ukiselio zbog voljnog momenta, povreda, objektivnih okolnosti, Jupitera u trećoj kući ili samo jer im se nije htelo. Oni koji su mogli, i znali, i umeli, samo – nisu.

Ima ih koliko vam duša ište, od Denilsona do Adrijana, od Ben Arfe do Kvarežme, od Rekobe do Lentinija, od Rejesa do Dajslera...

Još nešto im je svima zajedničko: stav nas običnih smrtnika prema njima.

Ponašamo se kao ostavljene devojke, plačemo zbog njih kada odu, u prolazu ih cimamo za rukave kao prosjaci koji se ne libe da zapomažu, glasno. Daj još malo one čarolije, dajte još zrno magije, udeli nam radosti u vidu rabone, makazica, driblinga, gola, podseti nas kako je bilo kad si bio mlad, kad smo bili mladi, kad se činilo da je planeta mala za to što ti umeš u kopačkama.

Možda bi neki od vas u istu kategoriju ubrojili i Robsona de Souzu.

Možda ste puna srca odgledali novu majstoriju iz, vele, turske lige, Robinjo je u dresu Sivasa  postigao dva gola i namestio još jedan, i to u 91. minutu, za pobedu tima koji je pojačao pre samo nekoliko sedmica, možda ste vrteli te klipove i nasmejali se, opa, to je opet onaj Robinjo, i dalje je mačka, i dalje je lud, i dalje ume s loptom što se niko ne usudi i da pomisli...

Oprostićete, u svakom slučaju, nama koji nismo imali i nećemo imati želudac ni strpljenje za još jedan povratak grešnog sina. (Nismo mi izmislili ta biblijska poređenja: kada je Brazilac tek potpisao za Real Madrid i odigrao svoju prvu utakmicu, španski As je na naslovnu stranu velikim slovima stavio “I Bog stvori Robinja”...)

Hvala ti, Robinjo, lepo je što ti se i dalje igra fudbal, ali neka hvala, i bolje nemoj. Neka se ni on ne ljuti što ga ne stavljamo ni u približni folder kao, recimo, Ronaldinja, čiji bismo svaki potez, ma svaki namig ili klip na kojem on ulazi u igru, slavili do prekosutra. Ronaldinjo i društvo iz gornjeg pasusa, oni su, imate li utisak, fudbalu vratili makar deo ljubavi, ako je nisu vratili svima nama, a Robinjo je ostao neodrastao i nedorastao, čak i sada kada su mu, vele, pune 34 godine.

Svaki njegov potez u stvari je nemilo i nedrago podsećanje na ono što je moglo biti, na karijeru koja je protraćena u pogrešnim klubovima, sa pogrešnim trenerima, sa pogrešnim saigračima, sa pogrešnim glavnim likom, naposle; na godine koje su prošle u tantrumima, u bezvoljnosti, u bledilu, sa tek ponekim zemljotresom.

I svaki put kada bi se učinilo da će ispuniti svoj kismet, Robson de Souza ponovo bi utonuo u prosečnost.

A takvim, natprirodnim talentima, u koje kao da su svi fudbalski i ini bogovi utkali svoje najbolje osobine – a onda se ponapijali, pa dodali i one najgore – prosečnost se nikada nije praštala.

Zato je on ostao ni tamo ni ovde, u limbu, u Čistilištu, nezrelo fudbalsko derište, između vašarskog zabavljača i klovna koji može da nasmeje samo najmlađu decu, dok ona iole starija već frkću na njega i zevaju.

Dok je bio klinac, njegovu majku su kidnapovali, i skoro četrdeset dana živeo je u neizvesnosti da li će je ikada više ponovo videti. Da li bi bilo brutalno kazati da je, na sličan način, njegov talenat doživljavao, duž cipcele karijere, sličnu sudbinu?

Nije ništa iznenađujuće što je dečak kojeg je, kao petnaestogodišnjaka, Pele lično odabrao da mu bude naslednik, ponovo uradio nešto neverovatno, bilo to u turskom prvenstvu ili bilo gde drugde: taj je uvek bio sposoban za mađiju, samo što bi ona dolazila previše retko.

I pokvareni sat dva puta dnevno pokaže tačno vreme...

Da li ga je, u stvari, sputao taj teret najvećeg Brazilca na svetu, koji u njemu vidi sebe za 21. vek, pa dolazi na svaku utakmicu Santosa – a Robinjo tamo igra sa Dijegom, i čitav svet počinje da prati taj tandem – da mu daje podršku i da nevernike udara po ramenu: eno ga, to je, nijedan drugi neće biti kao on, kao što nijedan drugi nikada neće biti kao ja?

Pored Pelea, kao nekada kada su činili udarne igle u najsvetijem reprezentativnom dresu na svetu, sedi Tostao, i kaže mu, Edsone, slušaj, mnogo znaš da fulaš, čoveče, ne znam jesam li ti to ikada tako rekao, ali čini mi se da si ovoga puta u pravu. Ovo je čudo, spakovano u 172 centimetra, taman koliko sam imao ja, taman koliko si imao ti, i nema brige za naš Brazil, kad nam je ovo budućnost.

Jeste bilo do daška nepotrebne prepotentnosti od koje pate genijalci, ali nije ni moglo biti drugačije kada imate dvadesetak godina, a najveća fudbalska nacija vam jede iz ruku – nu, Brazilci to generalno vole da rade baš od Pelea, i onda im se desi 2014. godina i prerano rukopoloženje Nejmara u mesiju – i priznaje vam da niko nikada nije radio biciklicu kao što je radite vi.

Nije bilo samo do “pedalanja”, naučenog u futsalu, nego i do golova, a Robinjo je izgledao kao da može da ga metne odakle god, kako god, i jedini sa kojim se takmičio – Dijego je druga krajnost, Dijego nikada nije bio dovoljno sebičan i sujetan, no to je već njegov problem – bio je samo Robinjo.

Bilo bi, opet, previše lako prebaciti krivicu za to što je on postao – ili, još važnije, za to što on nije postao – na Real Madrid, reći da nisu imali strpljenja ni umeća da ga upotrebe na pravi način, da u Realu nije dovoljno odigrati jedan El Klasiko pa da imate beskonačni kredit, da su ih na Šamartenu uhvatili pundravci čim se ispostavilo da nije novi “Galaktikos” spreman da se za poverenje zahvali titulom u Ligi šampiona, no nekonzistentnost Robinja ipak je zavisila uvek i samo od Robinja i njegovog (ne)prihvatanja pravila evropskog fudbala, mnogo grubljeg i muškijeg od prelaženja polja na koje je navikao u Brazilu.

A tu nije bilo pomoći, niti je sofisticirana publika na Santjago Bernabeu naivna da pada na trikove fudbalskih minstrela.

Postojao je, valjda, jedan trenutak kada je Robinjo mogao da vaskrsne svoju karijeru, onda kada je Real odlučio da ga zameni Kristijanom Ronaldom, a u Čelsiju je, poklopilo se, bio Luiz Felipe Skolari. No Brazilac je prvog septembarskog dana 2008. skrenuo levo kod nekog engleskog Albukerkija, obreo se u netom obogaćenom Mančester Sitiju gde nisu uspeli da ga odobrovolje čak ni ponuđenom kapitenskom trakom; da je otišao u London, pitanje je i da li bi Skolarijeva post-portugalska sudbina izgledala ovako, a u svakom slučaju bi posle njega došao Hidink, pa Anćeloti, i ko zna šta bi onda bilo...

To ne znamo, ali znamo šta jeste – Robinjo kojem se ne igra, Robinjo koji odlazi u Brazil i neće da se vrati, Robinjo koji potom dobija čudesnu priliku da igra sa Ibrom i Ronaldinjom u Milanu, ali evo, pitaćemo Aleksandra Gligorića da nam nabroji makar pet značajnih momenata Robinja na San Siru, i čak će i on morati dobro da se počeše po svojim sve dubljim zaliscima...

Davao je golova i golova, ne sporimo, među njima je bilo više nego pristojan broj briljantnih; i da nije bio toliko važan igrač, ne bi sakupio okruglo stotinu mečeva za nacionalni tim (mada su to bile olovne godine za Brazil), čiji je i kapiten znao da bude, ali nedostajao mu je, bolno i tegobno, onaj X-faktor, onaj neuhvatljivi osećaj veličine.

Zato smo ga voleli, jer smo se nadali u njega čak i više nego Pele, zato smo ga i prezreli, jer se usudio sve da nas prevari.

Zato mu se zahvaljujemo, okej je to, ali ne moraš, stvarno, ne cimaj se, u redu je...

Robinjo je, i to neće promeniti ni još dvadeset magičnih pogodaka i asistencija za stanoviti Sivaspor – i da li bi, pitanje je za trilion brazilskih reala, to mogao da promeni put na Mundijal u Rusiji? –  ostao tek marginalno bitan, bleda senka onoga što je bio i tamna strana Meseca onog što je trebalo da bude, zauvek zarobljen u svojoj “biciklici”, sa onim kobnim jednim potezom viška.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
Foto: Action Images.