PRELAZZI: Samolepljiva nostalgija ili – propast Paninija

Cepidlake će, znam, reći da ova tema prevashodno nije sportska, već mnogo više pop-kulturna, ali spreman sam do krvi da branim suprotni stav. Svaka ljubav počinje malim stvarima, pa i ona prema sportu, a mnoga su deca zavolela fudbal i počela da istražuju sadašnjost i istoriju igre preko tih malenih velikih predmeta.

Da ne uzimam lenjir, ako me pamćenje služi, svega pet sa sedam centimetara...

Fudbal se menjao mnogo u poslednjih pola veka, ali one nisu. Samo je adheziv na poleđini postajao sve bolji, albumi sve deblji, broj slajbi koje treba sakupiti sve veći, a igrači predstavljeni na njima sve raznovrsniji: od jadnih autsajdera sa ranijih svetskih prvenstava, koji su gurani po dvojica u jedan pravougaonik, počesto sa pogrešnim imenima, preko čudesnih frizura kojima se i danas možete smejati, do velikih zvezda čije smo transformacije i tok karijere pratili u mundijalskom ciklusu...

Sreća je dolazila u kesicama od po šest komada – uvek su bile bezobrazno skupe, no to je imalo svoje opravdanje, pošto su gospoda iz dobre kompanije znala da, kao pravi zavisnici, ne možemo zamisliti veliko takmičenje bez albuma sa sličicama – i ubrzo je sve, a posebno lov na one dibidus neuhvatljive fudbalere, maskote, stadione, „srebrne“ ili „zlatne“ sličke postajalo pitanje prestiža.

Posredi je, naravno, jedan jedini album, onaj koji je pred Svetsko prvenstvo u Meksiku 1970 – poslednje na kojem se igralo za stari trofej Žila Rimea, poslednje na kojem je igrao Pele, u verovatno najboljem nacionalnom timu koji je ikada podelio jednu loptu – osmislio gospodin Umberto Panini.

Premijerna fudbalska samolepljiva „čitanka“ imala je 52 strane i 271 sličicu; sve naredne imaće mnogo više, jer jedna posve neobična ljubav je rođena.

Pedantniji „paninijevci“ će skrenuti pažnju da je kompanija osnovana u Modeni već šezdesetih stekla veliku popularnost unutar Italije, ali tek će Meksiko 1970. označiti preokret, tek tada će ceo svet početi mahnito da lepi slajbe, da ih menja, da ih šalje poštom, da stvara jedino paralelno, crno, neregulisano tržište na kojem opskurni Alžirac može da vredi mnogo više od Mesija i Ronalda, a tip koji igra rezervnog desnog beka u Hondurasu na SP u Brazilu 2014. da dostigne mit dostojan čupakabre, jetija ili čudovišta iz Loh Nesa: svako od nas zna nekog koji tvrdi da ga je video, ali nikako da se to i dokaže...

Kada bih okrenuo porodičnu kuću „naglavačke“, siguran sam da bih negde mogao da nađem i svoj prvi album, iz Italije 1990. Nije na naslovnoj imao čudnu maskotu za koju ni dan-danas nismo sigurni šta je trebalo da predstavlja (Čiča Glišu u bojama italijanske zastave? Toliko o savršenosti italijanskog dizajna i mode!), već dva fudbalera, jednog u crvenom i drugog u žutom dresu, nekog Engleza i nekog Šveđanina, Terija Bučera i tipa koji mu je u Stokholmu rascopao glavu, na primer...

Nisam ga ispunio do kraja, znam i to, jer je upravo Terija Bučera bilo vraški teško naći – a sa svake druge sličice odsjaj je bacala ćela Tota Skilačija, kao da su tvorci albuma pretpostavili da će on sa Bađom predstavljati ubistveni tandem? – i nikada mi nije bilo žao, niti sam podlegao onoj mamipari koja je, na uputstvu štampanom velikim slovima, govorila da sličice koje ti nedostaju možeš naručiti direktno od proizvođača.

Prvo, bilo bi to varanje, ekvivalent postizanju gola rukom (izvini, Dijego) ili, još gore, simuliranju penala (izvini, reprezentacijo Španije); drugo, i važnije, nije li upravo taj „al' zamalo“ momenat suština patnje, besa, radosti i drame koju zovemo fudbal?

Od tada nisam propuštao nijedan album za Mundijale lepeći sličice uz pažnju i preciznost genijalca iz CERN-a, a čak sam, u nedostatku „fiksa“, i redovno s mnogo manje entuzijazma, okušavao sreću i s onima za evropska prvenstva.

U poslednje dve i po decenije ispunjavanje albuma postalo je lakše: više ne moraš da štekaš pare od užine i ostaješ gladan kako bi na kiosku kupio kesicu, hirurški je precizno otvorio i tek onda bi ti zadrhtale nevešte dečje ruke. Šta ako ponovo bude duplikat, isti koji više ne možeš da uvaljaš ni za „tapke“ ni za još legendarniju, još hazarderskiju – jer „tapke“ uistinu zavise od talenta i kakvoće jastučića na tvojim dlanovima – igru pola-celo? Šta ako ni danas ne bude baš ona koju tražiš, pa moraš da čekaš do sutra ujutru, do novog velikog odmora?

Odrastao si, zaposlio se, raspolažeš svojim novcem i savršeno ti je jasno da možeš da kupiš i paket sličica odjedared ako želiš; kao što ti je jasno da to nikako ne smeš da uradiš, već moraš da se razletiš po čitavom gradu, jer tako ima više šansi za bolji „ulov“. Upoznao si i sličicoholičare nalik sebi, možeš da prošetaš do čudne sekte na Terazijama i da za pola sata, ako si uporan i šarmantan, sa tuđih ceduljica dobiješ ono što želiš, uz mantru koja otprilike glasi: i'am, i'am, i'am, i'am, NE'AM, i'am, i'am...

Opsesija te svakako nije prošla i, kao i svaka opsesija, kao i svaka zavisnost, onome ko je ne razume delovaće nezrelo, nerazumno, ali tebe svake dve ili četiri godine nezadrživo zasvrbe dlanovi i počinješ makar malo da puštaš nokat na kažiprstu, kako bi lakše odvajao sličicu od tankog kartona na koji je zalepljena.

Ne, nije ovo samo još jedno putovanje u nostalgiju i krajnje je vreme da bacimo karte, pardon sličice na sto: tekst koji čitate nastaje prevashodno kao revolt na novi Paninijev album što se nedavno pojavio u svetu i u Srbiji – navrat-nanos skrpljenu monstruoznost koja se odaziva na ime „Road to EURO 2016“.

U njemu nema čak ni svih reprezentacija – pa tako propada simpatična mogućnost da se momci s Malte ili Gibraltara najzad fotkaju za Panini – baš kao ni rezona za njegovo pojavljivanje; on je uvreda za sve nas koji čuvamo albume i listajući ih povremeno oživljavamo sećanja na Mundijale; on je uvreda i za sve klince koji preko slički tek treba da se zalude loptom i sportom; on je pogrešan potez kompanije koja, očigledno, po odlasku svog ideologa, tumara u mraku...

Umro deo našeg detinjstva: Poslednji pozdrav Umbertu Paniniju

Gospodin Umberto Panini, dobri duh našeg detinjstva, 29. novembra 2013. zalepio je i poslednju sličicu u šareni album ovozemaljskog života i otputovao negde gde, nadamo se, postoji mnogo zlatnih i srebrnih slajbi i nijedan duplikat.

Njegova kompanija kao da je od tada zaboravila svoj kredo i postala mašina za štampanje novca, a ne emocija i magije – ovaj poslednji album krunski je dokaz da su spremni da udare šamar milionima ludaka koji su slavili izlazak svakog novog albuma kao svoj rođendan.

I bilo je to crveno slovo za ljubitelje fudbala, koji posle dugogodišnjeg posta i prikupljanja novca i konekcija za buduće slajbe i njihovu menjažu, najzad počinju da, uz kesicu-dve dnevno, odbrojavaju dane do trenutka kada će lopta, posle listom dosadne ceremonije otvaranja, krenuti sa centra, pravo u večnost i istoriju.

Zato ću preskočiti glupavi „Road to EURO 2016“ i prezrivo odmahnuti rukom na kesice koje nudi teta na kiosku; ljut na Panini i iz pijeteta prema sinjor Umbertu, preskočiću čak i onaj za naredno Evropsko prvenstvo i sačekati proleće 2018. godine.

A tamo, pred Rusiju, sve će biti moguće, pa i to da se najzad, posle dva albuma koja smo propustili, u njemu, ispod ćiriličnog grba, nađu sličice momaka s prezimenima koje ni najzagriženiji paninijevci iz Engleske, Italije ili Brazila neće umeti pravilno da izgovore...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)