PRELAZZI: Vesli Snajder, poslednja Interova kletva

Kako nazvati to drugačije sem Interovom kletvom? Dobro, Moratijevom, ako baš nećemo da generalizujemo čitav klub, ali suština je ista: to je fudbalska verzija “kvake 22”, ta sposobnost nerazura da u idealnom trenutku pritisnu dugme za samodestrukciju i(li) da izleraju igrača koji im leži kao guza na noši.

Dešava se to još od Bergkampa, Roberta Karlosa, Pirla i Sedorfa pa sve do Filipea Kutinja, da im iz ruku sklizne dragulj, dešava se i kad vam se pod Spaletijem ove sezone učini da Ikardi i društvo mogu da se kolju i za titulu, pa onda kaliraju nosevima naniže; ali vest iz prvih dana prelaznog roka svedoči da Inter može da vas uništi čak i ako ste kilometrima (ili godinama) daleko od igrališta Đuzepe Meaca.

Vesli Snajder će poslednju gažu pronaći kao kolonista Bliskom istoku, u katarskoj Al Garafi gde je u jesen karijere otišao i legendarni Žuninjo Pernambukano.

A to sve jednostavno mora da ima veze sa Interom.

Sa Holanđaninom je, doduše, posredi nešto novo čak i za Moratijevu zaostavštinu, pošto je to po mnogo čemu i dalje njegov klub, odakle god da su nove gazde: Inter uspeva da ti bude baksuz i da te prokune čak i kad sa njim imaš uspeh, i kad si na krovu sveta...

Kako, uostalom, drugačije nego Interom i njihovom (ne)zasluženom nesrećom objasniti što će poslednji veliki holandski fudbaler – neće proći mnogo vremena, a dobićemo još nekog iz te kategorije, nemojte sumnjati, ali sada stvari stoje tako, i onaj čijim su venama kolala bela i crvena krvna zrnca i minijaturne fudbalske lopte (i njegov otac i njegova braća bili su profesionalni igrači), još nema naslednika – u penziju otići onako kako njegova karijera ne zavređuje?

Mora biti da su svi oni karmički zli dusi krivi, jer razum i brojevi sigurno nisu, što Vesli Snajder, recimo, nema “zlatnu loptu” – možemo o tom individualnom trofeju misliti ovo ili ono, ali jedini je izbor dovoljno relevantan da se oko njega lome koplja i da se cimaju dva najveća igrača današnjice – iz one sezone 2010, kada je bio ubedljivo najbolji igrač Intera, osvajača triple krune, suverenog prvaka Evrope pod Murinjom, i pride gotovo svojeručno odveo Holandiju u njihovo treće veliko finale Mundijala, samo da pokleknu pred Inijestom, nadomak penala?

(Oh, jedino gluplje od toga što Vesli Snajder nije proglašen za igrača godine 2010. ispred Mesija kojeg je svojeručno tukao u polufinalu Lige šampiona – a što će (in)direktno priznati i vazda pošteni Ćavi – bilo je to što Dijego Milito nije tada bio ni na širom spisku izbora FIFA, među 23 igrača koja su dobijala poene; ali to je već neka druga priča...)

I mora biti da je Masimo Morati bio ozbiljan zlikovac u prethodnim životima, jer ne bi se, drugačije, raspao na komade njegov Inter, i ne bi Vesli Snajder od heroja, čoveka koji je izgledao kao da može sve, bio obeležen kao kužan u poslednjoj sezoni u Milanu, i ne bi prešao na Bosfor za onu siću, i ne bi danas bio bezlična, čak ni fotografijom neoplemenjena vest među svim onim, mnogo vrednijim transferima, o kojima će se ostavljati mnogo više komentara ispod jelke i božićnog hrasta nego o tihom kraju balade za “desetku” Holandije, Intera, Reala, Ajaksa, Galatasaraja i, nakratko, te Nice...

Okej, Snajder je bio unekoliko lažna “desetka” ako ga poredite sa Pirlom, Zidanom, Rui Koštom ili Totijem, da se zadržimo samo na dirigentima koji su umeli da zalude Apenine, da na onu “čizmu” natakare kopačku i navuku štucnu sve do Rima; on se, za razliku od te slavne bratije, nikada nije osećao potpuno galantno u roli “carinika” lopte i diktatora igre. Njegova najuža specijalnost, sa Kambijasom, Zanetijem ili Dekijem Stankovićem koji su mu čuvali leđa, bile su ludačke asistencije koje bi sevnule iznenada, ponajpre u kontranapadima kojima je Žoze Murinjo, dok mu se još moglo, izluđivao rivalske stručnjake, navijače i sve nas koji smo oštrili tastature na njegovo shvatanje fudbala.

Takvom igrom Inter je najzad, posle skoro pola veka, došao do treće titule prvaka Evrope – prve u “modernoj eri”, ako nam dozvolite da to tako kažemo – ostavivši Snajderove sunarodnike Robena i Van Gala da gledaju kako im seva gol u prvom poluvremenu, posle kojeg, zar nismo to već tada znali, nema nazad; a Holandija je 2010, pa opet 2014, prvo mnogo impoznatnije od potonjega, došla do same završnice Svetskog prvenstva, uz toliko golova Veslija Snajdera da je jedan uspeo da postigne čak i glavom, i to protiv Brazila...

Sve je krenulo nizbrdo kada je prevejani psiholog Murinjo otišao tamo gde je Vesli Snajder već bio – u Madrid, naravno – i kada će Masimo Morati u naredne tri sezone izmenjati jedno dvanaest trenera. Preterujemo, da, ali bilo ih je sigurno još na toj pokretnoj traci sa Benitezom, Leonardom, Ranijerijem, Stramaćonijem, Macarijem, sve do kakve-takve stabilnosti sa Robertom Manćinijem, ako se to sredina tabele i izgnanstvo iz Evrope mogu nazvati stabilnošću.

Niko od njih nije umeo da nađe zajednički jezik sa Snajderom, neki bi ga gurali čak i na bok, svako je imao svoj koncept kojim je pokušavao pre svega da se dodvori Moratiju, pa tribinama, pa tek onda igračima, a da nijedno zlo ne ide samo, potvrdile su i povrede koje su od Snajdera, makar u glavama navijača Intera, napravile razmaženu primadonu papirnatih ligamenata, koja se na terenu duri, a umesto da ponovo deli lopte kakve ume, šutira iz nemogućih pozicija za četrdeset metara, kao da se inati tihim, pa sve jačim zvižducima...

Nije mu pomoglo ni što se u to doba razvodio, pa našao mladu i lepu Španjolku koja je i sama volela da se, sem ispred kamere, prošeta po stranicama tabloida; holandski nacionalni tim je pokazao prve znake da će podleći bolesti koja ih je izjedala iznutra, i Vesliju je udaren pečat kvarljive, falš robe.

Takva je istorijski uglavnom dolazila sa istoka, a u modernom fudbalu se na istok i vraća, pa je sapunica našla kraj na Bosforu, gde inače vole romantične melodrame u serijama...

Bilo je i u Turskoj sjajnih momenata, ona osveta Juventusu na zaleđenom Ali Sami Jenu – zove se drugačije sada, ali zauvek će nositi ime oca Galatasaraja, Albanca koji je klub navodno osnovao sa nekim ortacima, Srbima iz Crne Gore – i pobeda, jalova možda, ali pobeda nad Realom; istanbulski vernici najzad su našli nekoga da ih podseća na George Hadžija, ali se ponovilo i ovde da je početak bio sjajan, a onda sve tiše, tiše, tiše, do gotovo neopevanog odlaska prošlog leta.

Snajder je u junu napunio 33, i po fudbalskim uzusima, najurenim bubicama, stilu igre i fizičkoj spremnosti, trebalo bi da je tek prošao vrhunac umeća i da bude igrač koji i dalje može da donese prevagu, posebno na velikim utakmicama, koje je uvek igrao s posebnim apetitom; a on je već bivši, taman kao što je bivši Inter, taman kao što je bivša Holandija.

No Holandija će se sigurno vratiti, možda se, mada to sa njima nikad nije izvesno, vrati i Inter, samo Vesli Snajder neće nikad.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: Action images)