PREMOTAVANJE: Ginter Necer – prva bitanga evropskog fudbala

Bio je fudbalski umetnik na ivici genijalnosti. Sopstveni karakter promovisao ga je još u ranoj mladosti u momka kojeg niti dele od ludila, a za sebe je govorio da je prva bitanga evropskog fudbala. Odstupanje od parametara normalnog bio je je njegov zaštitni znak. I sada je. Ekscentrik. Izraženi stav o sopstvenoj veličini izgubio je godinama – mada i dalje rečenice redovno počinje sa JA – prejaka reč ga nije ubila – ali stvar je jasna. Egocentrik. Tako kompleksna ličnost samo u jednom slučaju staje u tri reči: Ginter Teodor Necer.

Kako objasniti čoveka koji je noći provodio u baru, a nikada nije pio? Onoga koji je kupovao i bio kolekcionar brzih automobila, ali ih nikada nije vozio? Jer ni vozačku dozvolu u početku nije imao... Lukavog biznismena koji se gnuša komercijalizma? Seks-simbol svoga doba – pritom neobično ružan – koji se oženio anonimnim devojčurkom? Tipa kome anonimni obožavalac donese na poklon loto-listić za rođendan, a ovaj ga nekako pronađe i neravnopravno podeli novac? Na svoju štetu...

Na sva ta pitanja popularni Junter mogao bi možda ovako da odgovori:
“Verujem da istina ima samo jedno lice – lice kontradiktornosti - Žorž Bataj, filozof“.

Da ga nije bilo, trebalo bi ga izmisliti. Ginter Necer, taj fudbalski Herbert fon Karajan (harizmatični dirigent Berlinske filharmonije) nemačkog fudbala, sa svojim prirodnim darom za loptanje i dirigovanje, već u svojoj 18. postao je idol i heroj mladih u rodnom Menhengladbahu. Od obične dečačke neposlušnosti napravio je bunt na čijim će temeljima nastati čuveni Ždrepci s Bekelberga (o kojima smo već pisali) i zahvaljujući kome će nemački fudbal dobiti najčuvenije rivalstvo u istoriji. Sudar svetova, dve različite kulture, dva različita sistema, dve filozofije... Borusija na jednoj i Bajern na drugoj strani. Linija povučena jednom zasvagda.

Svoj stav i mišljenje Junter je imao od najranije mladosti. I odmah je bio obeležen. To će ga kasnije koštati u seniorskom timu Pancera, ali zbog toga nikada nije zažalio...
“Ti kampovi za mlade igrače služe samo da bi nas upakovali, da svi budemo isti i ličimo jedni na druge. Ja imam sposobnost da uradim nešto vanredno tokom utakmice i u vanrednim okolnostima“.

Mediji ga nisu štedeli. Opisivan je kao “momak svestan svojih kvaliteta, ali sa teutonskom arogancijom koja prelazi u lakonsko nepoštovanje autoriteta“. Necer je imao sreću da mu je u Menhengladbahu trener bio legendarni Henes Vajsvajler, dobar prijatelj njegovog oca, pa u klubu faktički nije imao nikakvih problema. Po potpisivanju prvog profesionalnog ugovora, “teškog“ 160 tadašnjih dojče-maraka mesečno, počinje da pušta kosu, nameće svoj autoritet i od sebe stvara medijsku zvezdu. Ubrzo postaje broj jedan u gradu. Iz današnje perspektive, Nemci ga smatraju prvom ikonom pop-kulture u svetu fudbala. Bio je pionir negovanja sopstvene medijske ličnosti, stavljajući individualnost ispred pravila kojima se treba povinovati.

Objavljivanjem Kraftverkovog singla The Robots 1978. (“mi smo programirani samo da uradimo ono što od nas traže“), široke mase mladih počinju da se identifikuju sa promovisanjem novog kulturnog identiteta, iako u senci Berlinskog zida i Hladnog rata. Na istom radi i Necer, samo nekoliko godina ranije. I na fudbalskom terenu i van njega...
“Ja shvatam da moram da trčim, ali to radim nerado, makar bez lopte...“

Tada osobenjak, čudak, ludak... Danas priznati fudbalski filozof bez dlake na jeziku.

Da se Vajsvajler pitao Ždrebaca verovatno ne bi ni bilo, ali harizma Gintera Necera bila je takva da je i od nekih finih momaka, poput Fogtsa ili Horsta Kepela, uspeo da napravi mangupe. Fudbalske bezobraznike koji su uspeli da zadive planetu i postanu svojevrsna atrakcija. Ovaj drugi, Kepel, tri  godine koliko je proveo u Menhengladbahu (1968-1971) nosio je periku! Na glavi je imao manje dlaka nego krampona na kopačkama i nije želeo da ispada iz štosa... Berti je bio siroče, s njim je bar išlo lako.

Svi ti Ždrepci zajedno, takvi kakvi su bili, predstavljali su neku vrstu alternative Adenauerovoj bejbi-bum generaciji koja je bila spremna da se povinuje Kisindžerovoj pritajenoj nacističkoj ideologiji. Bura koja nastaje na političkoj sceni početkom sedamdesetih, pojavom Vilija Branta (socijaldemokrata koji će doneti “slobodu“), u potpunosti se prenosi na fudbalske terene. Momci s Bekelberga postaju moćna opozicija vlasti (Bajern Minhen) i sušta suprotnost onoga što se dešava u Minhenu. Navijači i fudbal uopšte bili su ideološki podeljeni, a Ginter Necer u tom periodu doživljava dane svoje najveće slave i uticaja.       

Navijač Bajerna bio je političar koji favorizuje i ističe svoj aktuelni status, braneći ga svim silama. Književnik, muzičar, reformator, progresivac, ili pripadnik radikalnog levog krila iz srca i duše navijao je za Menhengladbah. Bilo je to doba kada je Borusija bila možda i najpopularniji klub u Nemačkoj. Sobe tinejdžera i studenata bile su oblepljene Junterovim slikama, postao je simbol bunta mladih.

Godinama kasnije odgovarajući na pitanja o svom stajlingu, Necer je pomalo razočarao svoje savremenike, ali je i tom prilikom ostao surovo iskren, pre svega prema sebi...
“Mnogo su me kritikovali zbog duge kose. Da pojasnim, ja je nisam nosio jer sam želeo da pratim modne trendove, već zato što sam bio mnogo ružan. Duga kosa je moje lice učinila atraktivnijim“.

Vreme podela u nemačkom fudbalu oslikavalo se i kroz jedno legendarno lično rivalstvo, kapitena Bajerna i Borusije. Uštogljeni Kajzer Franc, danas dežurno gunđalo protiv raskalašnog Juntera, koji sada više nema na čemu da zavidi Bekenbaueru. Nikada Necer nije krio da mu je novac veoma bitna stavka u životu.

Pre 45 godina priča je išla ovako:
“Slušaj, zarađujem četiri puta manje od Majera, Švarcenbeka, Milera i Bekenbauera, a na istom smo nivou. Ako ne možete da me platite adekvatno, dozvolite mi da zaradim na drugoj strani“, obratio se Necer treneru Vajsvajleru koji je njegove reči trebalo da prenese direktoru Helmutu Grashofu.

I onda je počeo da se bavi marketingom. Prvo je postao urednik lokalnog klupskog lista “Ždrene eho“ koji se prodavao na Bekelbergu (njegova ideja), zatim se ustoličio na mestu generalnog direktora Hamburgera i doveo ga do krova Evrope, a onda počeo da radi i kao stručni konsultat na televiziji ARD. Vrhunac je dostigao osnivajući sopstvenu agenciju koja se danas bavi nekom vrstom preduzetništva. Njegova kompanija sada godišnje “obrće“ oko trista miliona evra. 

Most do uspeha predstavljao je pomenuti bar s početka priče – Lover’s Lane – koji će postati najpopularniuje mesto u gradu. Taj “ćumez“ overile su gotovo sve legende nemačkog sportskog i javnog života uopšte (među njima i legendarni Helmut Šen i Sep Herberger), samo Henes Vajsvajler u tu “jazbinu“ nije želeo da kroči. Kada je čuo šta Junter namerava, samo je promrljao: “Pa on je potpuno poludeo...“    

Kompleks niže vrednosti – kojem realno govoreći i nije bilo mesta – ondašnje favorizovanje Bajerna, medijsko forsiranje njihovog rivaliteta, ili možda nešto četvrto, učinilo je da Necer uzme Kajzera na zub i objasni mu “ko je ko i van fudbalskog terena“, pošto je prethodno na revere prišio dve šampionske titule sa Menhengladbahom, jedan DFB kup i dva priznanja za igrača godine u Nemačkoj. To je uradio onako mangupski, kako je samo on umeo.

Bekenbauer se nerado seća tog događaja, ali novinari ga redovno podsećaju, pa i sam Necer. Kada ga pitaju koji automobil je prvo kupio, već zna šta treba da ispriča i počinje uz kiseli osmeh...
"U svojoj 23. godini imao sam troje dece i živeo mirnim porodičnim životom. Sep Majer i Gerd Miler vozili su svoje poršee i podsmevali se mojoj želji da od prvog ozbiljnog zarađenog novca kupim porodični automobil. Bilo mi je krivo. A bio sam i pomalo ljubomoran. Da, i onda sam ispao mnogo glup",prisećao se u jednom od mnogih intervjua povodom ove teme Kajzer Franc.

Dodaje:
“Necer je u to vreme imao jaguar E. Pozvao me i ponudio mi ga za 10.000 maraka. Ispričao mi je da je to najlepši automobil na svetu, jedan od retkih primeraka, da će mi svi zavideti. Pristao sam“.   

Urbana legenda kaže da je idućeg dana padala jaka kiša u Minhenu. Bekenbauer je seo u svoja nova kola i ubrzo shvatio da pokretni krov prokišnjava, kočnice ne rade, a kvačilo je počelo da propada...
“Da, da, sutradan me je odmah pozvao. Počeo je da urla: ’Ginteru, ti si varalica! Šta si mi ovo prodao?!’ Rekao sam mu: ’Franc, šta hoćeš, to je moderan engleski automobil’. Onda je tu ’lepoticu’ prodao Volfgangu Overatu (legenda Kelna, prim. aut.) za 8.000 maraka. Ispustio je sjajnog jaguara ljubičaste boje. Neznalica! Ja sam onda kupio žuti ferari“ – prisećao se Necer.

Strast za brzinom i dalje deli sa svojom sadašnjom suprugom, a ondašnjom devojkom Elvirom Lang, ali uglavnom kao suvozač.
“Vožnja sa njom u tom žutom ferariju bila je previše i za moje jake živce“, ispovedio se jednom prilikom Necer. 

Kajzer Franc nikada nije uspeo da se osveti, barem tako nešto nije dospelo u javnost, ali nije tajna da je na neobično mali broj nastupa Gintera Necera (ali i ostalih Ždrebaca, poput Hajnkesa recimo) u dresu sa državnim grbom značajno uticao bavarski lobi. Doduše, Junteru mesto u timu Pancera nije ukrao niko iz Bajerna, već pomenuti Overat.

I to malo utakmica u reprezentaciji bilo je dovoljno, pa vragolastog plavušana danas svrstavaju u top pet najznačajnijih igrača u istoriji najuspešnije fudbalske nacije Evrope. Labudova pesma Gintera Necera u nacionalnom timu bila je krajem aprila 1972. u Londonu. Četvrtfinale Evropskog šampionata, fudbalski klasik, Englezi i Nemci. Dirigovao je Junter Manšaftom kao onaj Karajan filharmonijom, kao niko pre ni posle toga, sve do istorijskog trijumfa – 3:1. Prvog nemačkog na “svetom terenu“ Vemblija.

Na njegovim krilima Panceri će se kasnije okititi i titulom šampiona Starog kontinenta. Već 1974. pohod na titulu svetskog prvaka uglavnom je otpratio sa klupe. Tada je već bio u Realu, daleko od očiju Helmuta Šena i srca navijača.

Necerov odlazak u Madrid posle 10 godina u Menhengladbahu usko je povezan sa transferom Johana Krojfa u Barselonu. Bernabeu je morao hitno da reaguje i odgovori velikom rivalu. Izbor je bio logičan – na Šamarten je doveden drugi najbolji u Evropi, a godinu dana kasnije i Paul Brajtner, za potpuni revanš Kataloncima.

I taman kada je u domovini stekao status ikone, kada mu je sve bilo dozvoljeno jer je njegova ekscentričnost počela da se “prima“ u društvu, Necer je morao da krene ispočetka.

Neproverena priča ide ovako: uoči prvog treninga u Realu, Santijago Bernabeu mu je poručio po treneru Migelu Munjozu da mora da skrati kosu, jer “niko ne sme da iskače iz gospodskog kolektiva kakav je Real Madrid“. Po istom „kuriru“ Ginter je odgovorio neobično ljubazno: “Ja ne mogu da igram ako nemam dugu kosu“. Predsednik je pogledao ceo trening i oduševio se veštinama plavokosog Nemca, a posebno “slobodnjacima“ koje je vežbao na kraju. Svaka je išla tamo gde je želeo. Golman Remon bio je prilično isfrustriran.

Kada je Munjoz posle treninga otišao do Bernabeua i preneo mu Necerove reči, ovaj je samo odmahnuo rukom i progunđao: “Ostavite ga takvog kakav je“. Tako je Junter postao prvi dugokosi fudbaler Reala. Njegov stajling, navodno, nije smetao ni Miljanu Miljaniću koji će preuzeti Madriđane nakon nekoliko meseci...

Posle tri godine provedene u Realu Ginter Necer se seli u Grashopers i tamo završava veličanstvenu karijeru. Iako je bio u poznim godinama, brzi odlazak iz Madrida mnoge je iznenadio, ali i tada je samo ostao dosledan sebi. Obukavši beli dres dosegao je vrhunac i – krenuo dalje.

--------------------------------------------------------

DATUM ROĐENJA, LOTO LISTIĆ I 300.000 MARAKA

Onaj anonimni momak s početka priče godinama je na lotou uplaćivao iste brojeve: Necerov datum rođenja (14.  9. 1944.), broj njegovih kopački (47), golovi u reprezentaciji (6)... Kada je od obožavaoca dobio koverat s tim listićem za rođendan, Ginter ga je nemarno zaturio, ali je dan kasnije u novinama video šta je izvučeno. Dobitak od 300.000 maraka! Bio je tu i neki bonus broj...

Kada je pronašao tog momka, novac su podelili na sledeći način: Meni 75.000, tebi 225.000. Trebalo mu da renovira diskoteku. Opet neproverena priča...   

Urođeni talent za biznis iskazan u mladosti umeo je da naplati na najbolji način. Postao je generalni menadžer Hamburgera, doveo Zebeca, pa Ernsta Hapela i od prosečnog kluba napravio trostrukog šampiona Nemačke i prvaka Evrope. Restruktuiranje HSV-a bila je njegova ulaznica u svet visokog biznisa, gde danas zarađuje milione trgujući TV pravima.   

O pomenutoj plejbojevskoj epizodi u Necerovom životu ne zna se mnogo. Elvirom se oženio tek krajem osamdesetih, s njom dobio ćerku, a nebrojeno žena u njegovom životu uvek je aktuelna tema. Gospođi Lang to nikada nije smetalo...
“Moj Ginter ima snage za 10 devojaka“,  govorila je ona svojevremeno.

Ono što je nekada bio na fudbalskom terenu, Necer je sada u medijskom sazvežđu. Nemci vole da kažu večiti plejmejker. I kad priča i kad radi. Pa opet, on sebe i dalje opisuje jednom prostom rečenicom:
“Ostao sam ona ista bitanga“.

A Junter? To mu je dečački nadimak. Još dok je neobavezno terao loptu po Menhengladbahu. Ono ždrebe što možete da vidite na svakoj utakmici na Borusija parku nazvali su Junter. Da legenda živi. Večno.   

Da ga nema, trebalo bi ga izmisliti. Srećan rođendan, Ginteru...