PREMOTAVANJE: Hugo Majsl - kum totalnog fudbala

Ono što je Dunavska monarhija predstavljala u svoje najslavnije doba, to su bili Austrijanci na fudbalskom polju tridesetih godina. Jedna od četiri priznate fudbalske škole s početka 20. veka (engleska, češka, mađarska i ta bečka – iz kojih će proizići sva invencija), iznedrila je prvu veliku ekipu na kontinentu – austrijski Vundertim. Tvorac tog čuda bio je Hugo Majsl, veliki vizionar i najdominantnija figura evropskog fudbala dobrih tridesetak godina.

Sin bogatog bankara, ponikao u jevrejskoj porodici, odrekao se svih blagodeti buržujskog života i svoj vek posvetio fudbalu. Uz Herberta Čepmena, Džejmsa Hogana i Vitorija Poca bio je jedan od najvećih inovatora. Majsla danas uglavno pamte kao tvorca te čuvene generacije austrijskih fudbalera, ali on je mnogo više od toga.

Na njegov račun ide dobar deo zasluga za organizovanje prvog Svetskog prvenstva u Urugvaju; na temeljima njegovog Centralnoevropskog kupa kasnije će nastati Kup nacija (pa Evropsko prvenstvo); Mitropa kup, koji je osmislio, smatra se pretečom Kupa šampiona. U funkcionerske zasluge Huga Majlsa svakako spada i stvaranje prvog profesionalnog nacionalnog šampionata na kontinentu.

Iako sa Vundertimom nije uspeo da se okiti titulom svetskog prvaka, Austrijanci su tokom tridesetih godina pod njegovim vođstvom odigrali nekoliko revolucionarnih mečeva, među kojima su svakako najznačajniji oni protiv Škotske i Engleske, jer su čitavom svetu pokazali da Ostrvljani nisu van konkurencije i da se i protiv njih može igrati. Iz Majslove prepiske sa legendarnim trenerom Arsenala Čepmenom otkriveno je pre nekoliko godina da je baš on imao veliki uticaj na kreiranje čuvene WM formacije (3-4-3), mada je sam preferirao WW (2-3-5). Fudbalski istraživači već dugo nazivaju ga kumom „totalnog fudbala“...

Majsl je rođen u današnjoj Ostravi (Češka republika), a u Beč se preselio sa šest godina. Fudbal nikada nije igrao na ozbiljnom nivou, već je trenirao kriket i bavio se novinarstvom. Jedno vreme je bio i fudbalski sudija, sve dok se kao 31-godišnjak 1912. godine nije aktivirao u Fudbalskoj asocijaciji Austrije. Tada i počinje priča o Hugu Majslu kao jednoj od najvećih ličnosti u istorji fudbala.

Verovatno jedan od ključnih momenata za razvoj kontinentalnog fudbala dogodio se tokom prijateljske utakmice Austrije i Mađarske (1:1), baš te 1912. Sudija je bio Englez Džejms Houkroft, a Majsl se nije libio da ga upita na koji način da unapredi igru svog tima. Dobio je odgovor:
„Pozovi Džimija Hogana, on je trenutno u Holandiji.“

Majsl tada verovatno nije ni sanjao koliko će za evropski fudbal uraditi čuveni engleski stručnjak...

Sa Hoganom kao savetnikom Austrijanci su napredovali munjevitom brzinom. Majsl je znao da su mu za stvaranje moćnog tima potrebna redovna i snažna takmičenja – 1924. napravio je pomenutu profesionalnu ligu Austrije, a tri godine kasnije i klupski i reprezentativni kontinentalni šampionat – Centralnoevropski i Mitropa kup. Za sve to vreme u bečkoj školi stasavala je čuvena „vunder generacija“ koju su činili prva zvezda Matijas Sindelar, Franc Veselik, Valter Nauš, Rudolf Hiden, Karl Rajner, Johan Urbanek, Karl Sesta, Franc Cisar, Johan Mok, Toni Šal, Jozef Smistik, Adolf Fogl, Karl Gal, Jozef Bican...

Početkom tridesetih godina ova ekipa – kasnije nazvana Vundertim - napraviće sjajan niz od 13 utakmica bez poraza (10 pobeda i tri remija). U periodu između aprila 1931. i decembra 1932. redom su padali Čehoslovačka (2:1), Škotska (5:0), Nemačka (6:0, 5:0), Švajcarska (8:1, 3:1), Italija (2:1), Mađarska (8:2, 3:2) i Švedska (4:3). Ovim fantastičnim nizom Austrijanci su se „kvalifikovali“ za poziv u London. Najbolji svetski tim toga doba želeo je da odmeri snage sa Majslovom mašinerijom.

I pored svih pomenutih pobeda istorija će pokazati da je baš taj meč na Stamford Bridžu, poraz od 3:4 i prekid serije nepobedivosti Vundertima bio možda i ključni za nastavak razvoja fudbala na kontinentu. Čitava Evropa tog 7. decembra držala je palčeve Austriji, a štampa je izveštavala s velikim ushićenjem uprkos porazu...
„Bio je to jedinstven festival fudbala posle kojeg i robusni, „kolektivni“ Englezi i filigranski tehničari Austrijanci mogu da se osećaju kao pobednici.“

Brajan Glenvil jedva da je imao dve godine kada je čuveni meč u Londonu bio odigran, ali njegov opis i danas se najčešće citira prilikom analiziranja igre Vundertima. Gledajući mađarsku „laku konjicu“ na Vembliju 1953. počeo je da istražuje kontinentalni fudbal i da se interesuje za Vundertim...
„Pod Majslom fudbal je postao skoro egzibicija, vrsta takmičarskog baleta u kojem golovi nisu bili ništa više od izgovora za „pletenje“ na stotine detaljnih akcija – napisao je jednom prilikom vodeći ostrvski fudbalski istraživač, novinar i pisac.“

Vođa tog sjajnog tima bio je pomenuti Sindelar. Zbog lakoće kojom je svoje čudesno umeće s loptom pretvarao u neku vrstu čarolije, nazvan je „papirni čovek“ ili fudbalski Mocart. Bio je duša Vundertima, zvanično svrstan na 22. mesto FIFA liste najvećih fudbalera u istoriji. Valter Nauš se uspešno nosio sa najboljim krilnim igračima svoga doba, ali je i sam bio opasan pred golom rivala. Urbanek, Sesta, Cisar i Rajner smenjivali su se na mestima centarhalfova i činili neprobojni bedem pred svojim golom. Polutke Fogl, Šal, Bican i Horvat bombardovali su sa svih pozicija, leteli po terenu i brzim izmenama pozicija izluđivali čuvare. Vihorna krila Veselik, Fertl, pa Zisček, Hajnrih Miler – igrali u periodu od 1925-1937. – priča su za sebe.

Majstorstvo im nije manjkalo, pa ipak, ono revolucionarno u njihovoj igri bilo je vraćanje do sopstvenog šesnaesterca – kada su postajali bekovi –  oduzimanje lopte i transformacija u klasične krilne napadače, u svakom trenutku spremne da povuku opasnu kontru.

Austrijanci su sa Hoganom dobili na čvrstini i to će biti jedan od ključnih detalja za sve naredne uspehe kontinentalnih ekipa protiv Engleza, dok je Majslova filozofija ubrzala igru, unapredila kretanje igrača i značajno usavršila kontra napad. Njegov princip bio je jednostavan – dodaj prvom igraču do sebe i odmah menjaj poziciju u nastojanju da dođeš u situaciju da ponovo primiš loptu. Od golmana do svih pet napadača svi su bili odlično tehnički potkovani, spremni da se snađu na svakom delu terena i munjevito iz defanzive krenu napred. Mađari će čitavu tu filozofiju kroz dve decenije unaprediti i protutnjati Vemblijem. Tu je napravljena veza Huga Majsla i Gustava Šebeša sa totalnim fudbalom, koji će sedamdesetih proslaviti Holanđani i Nemci.   

Vundertim će posle Londona nastaviti da se razvija po predviđenom planu. Sve do polufinala Svetskog prvenstva 1934. u Italiji – koje je trebalo da bude kruna generacije – izgubiće samo jednu utakmicu (od Čehoslovačke u gostima). Drugi Svetski kup i to polufinale protiv domaćina bio je početak kraja ove velike ekipe.

Austrija je na Apenine stigla kao prvi favorit. U prvoj rundi izbacila je Francuze posle produžetaka (3:2), u četvrtfinalu Mađare (2:1), ali protiv „više sile“ u polufinalu nije mogla. Italija je morala do trofeja, jer je tako naredio – Musolini. U Bi-Bi-Sijevoj knjizi „Priče o svetskim prvenstvima“ Krisa Hanta zabeleženo je da je italijanski diktator sam birao sudije, da je Đampijero Kombi odbranio tuce šuteva samo Sindelaru, odnosno da su Italijani jedini gol postigli tako što su golmana austrijskog tima Placera sa sve loptom ugurali u mrežu. Majsl se nije žalio nakon utakmice, iako je javna tajna bila da je sve unapred izrežirano.
„Nemamo šanse danas”, rekao je svom prijatelju Pocu koji je bio na klupi Italijana uoči početka utakmice.

Nedugo zatim nebo se sručilo na trvu San Sira. Kao da mu je učinilo uslugu. Nikada nije pominjao Musolinija kao krivca za neuspeh i veliku nepravdu. Kao osnovni razlog uvek je navodio nevreme i očajne uslove za igru. Jedan od nosilaca igre Vundertima Pepi Bican, poreklom Čeh, jedan je od retkih aktera koji je doživeo da Hantu u pero ispriča neke detalje sa tog meča...
„Taj Šveđanin Eklind im nije samo pomagao, on je bukvalno igrao za njih. U jednom trenutku uputio sam dugu loptu na krilo, išla je prema Smistiku, ali sudija je skočio i glavom loptu vratio Italijanima. Bilo je neverovatno.“

Vundertim je tako počeo da plaća danak nacistima. Poslednje veliko takmičenje na kojem će Majslov tim igrati bile su Olimpijske igre u Berlinu dve godine kasnije. Ovoga puta bez kontroverzi Italija je slavila u finalu sa 2:1, nakon produžetaka. Štaviše, organizatori su Austrijance pogurali u četvrtfinalu protiv Perua (priča za sebe), kao „znak dobre volje prema bratskom narodu“. Koliko će ih to koštati saznaće dve godine kasnije nakon Anšlusa.

Hugo Majsl nije doživeo raspad svog izuma, preminuo je februara 1937. od srčanog udara. Godinu dana kasnije, 3. aprila 1938. na bečkom Prateru, Vundertim je plesao poslednji put kao predstavnik samostalne države. Nedelju dana ranije Nemačka je anektirala Austriju, a utakmica je zakazana pod motom „dođite kući u Rajh“. Posle toga najbolji austrijski fudbaleri trebalo je da se priključe Pancerima.

Zabeleženo je da je Matijas Sindelar iz protesta jedini igrao u crveno-beloj opremi (boje austrijske zastave), te da je gol proslavio na nepristojan način ispred lože u kojoj se nalazila kompletna nacistička kamarila. Bilo je 2:0 za domaćina. Hitler je pobesneo i naredio revanš „anšlus meča“. I nije tražio samo pobedu, već da Austrija bude ponižena. Bilo je 9:1 za Nemačku.

Austrijanci su morali da odustanu od predstojećeg Svetskog prvenstva. U Francusku je otišla nova nacistička država i bez najboljih bečkih đaka doživela fijasko. Matijas Sindelar januara 1939. pronađen je mrtav u svom stanu u Beču. Iza njegove smrti ostala je misterija. Zajedno sa Sindijem veliku scenu zauvek je napustio i čuveni Vundertim... 

KO JE BIO DŽIMI HOGAN?

Veliki uticaj na Huga Majsla i kontinentalni fudbal uopšte početkom 20. veka imao je jedan Englez irskog porekla – Džejms Hogan (1882-1974). Veliki zaljubljenik u fudbal i jedan od njegovih pionira nije ispunio želju svog oca da postane svešteno lice. Posle Salforda završio je trenerski kurs, paralelno je igrao fudbal i maštao o tome da ga promoviše širom Evrope. Sa svojim idejama išao je dosta ispred vremena, a želja mu je bila da na kontinentu napravi protivtežu engleskom načinu loptanja.

Džimi Hogan je uglavnom radio u Austriji, Mađarskoj i Švajcarskoj, a kraće vreme kao učitelj fudbala provodio je i u Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj. Još ranih dvadesetih dobro je upoznao sve prednosti kontinentalnih fudbalera. Želja mu je bila da im usadi ono najbolje sa Ostrva, što bi ih u kombinaciji s njihovom izraženom virtuoznošću učinilo konkurentnim Englezima i Škotima koji su u to vreme bili dominantni.

Hogana je Veliki rat zatekao u Austriji. Jedno vreme bio je utamničen, slat je i na front, da bi posle svega otišao u Englesku da obiđe porodicu, ali na Ostrvu nije mogao da pronađe trenerski angažman. Huga Majsla upoznao je još 1912, međutim, njegov savetnik i desna ruka postaće tek kasnije.

Otac modernog austrijskog fudbala nikada nije sporio da su Hoganove zasluge za stvaranje Vundertima bile ogromne. U domovini nikada nije bio dovoljno cenjen. Šansu u velikom klubu dobio je tek kada je uveliko ugazio u šezdesete. Aston Vila, sredinom tridesetih najtrofejniji kolektiv u Engleskoj (šest titula prvaka), ispala je iz elitnog ranga po prvi put leta 1936. Te godine preuzeo je ekipu i vratio je u društvo najboljih. Pre toga vodio je još samo Fulam.

Posle revolucionarnog trijumfa Lake konjice na Vembliju 1953. Hogan je dobio najveće priznanje. Stvaraoci najmoćnijeg tima toga doba nisu ga zaboravili:

“Džimi nas je naučio sve što znamo o fudbalu – izjavio je posle čuvene utakmice u Londonu Šandor Barč, prvi čovek mađarskog fudbalskog saveza.“

„Samo smo igrali kako nas je Hogan učio. U našoj fudbalskoj istoriji njegovo ime biće ispisano zlatnim slovima“, nadovezao se mađarski selektor Gustav Šebeš, ne zaboravljajući učitelja u trenucima najvećeg slavlja.

IDEJNI TVORAC LIGE ŠAMPIONA I EVROPSKOG PRVENSTVA

Veličina i značaj ideja Huga Majsla verovatno se najbolje oslikavaju u najznačajnijim današnjim takmičenjima u Evropi – Ligi šampiona na klupskom i Evropskom prvenstvu na reprezentativnom nivou. Ova dva takmičenja legitimni su naslednici Mitropa kupa i Centralnoevropskog kupa. Majsl je kao prvi čovek austrijskog fudbala 1927. godine bio inicijator pokretanja ovih takmičenja. Kada je te ideje predstavljao na umu je imao samo jedno – da ponovo okupi stare prijatelje i uspostavi sportske veze nestale raspadom Austrougarske.

Oba takmičenja imala su ogroman značaj sve do 1939, kada su „zamrznuta“ zbog rata. Od srpskih klubova najčešće je igrao beogradski BSK. Mitropa kup je ponovo pokrenut 1951, ali je vrlo brzo izgubio na značaju, pošto je UEFA formirala Kup šampiona. I pored toga takmičenje je funkcionisalo sve do 1992. Od naših klubova prva ga je osvojila Crvene zvezda 1958. godine, ali to je polazilo za rukom i Vojvodini, Partizanu, Čeliku, Borcu iz Banjaluke... Centralnoevropski kup okupljao je zemlje srednje Evrope i igrao se po ligaškom sistemu sve do 1960, kada će UEFA osmisliti Kup nacija, a kasnije ga preimenovati u Evropsko prvenstvo. Majslov uticaj na razvoj evropskog fudbal iz današnje perspektive gledano prosto je nemerljiv.

Piše: Predrag Dučić
([email protected])