PREMOTAVANJE: Mostarske kiše i zaboravljene zimske čarolije...

Bilo je baš kao u prelepoj ljubavnoj pesmi, to je ona uzvišena tuga dugih zimskih predvečerja: A padale su svu noć neke modre kiše nad Mostarom... Tako je pisao Zubac jedne noći u Novom Sadu, ulica Maršala Tita broj 16, kancelarija Saveza omladine. Nije mnogo takvih noći prošlo od dana kada je pesnik otišao na studije i Stari kameni most zamenio Varadinskim. Samo jedno leto i pola zime. Negde baš u to vreme slavilo se 20 godina od oslobođenja Mostara. Bio je februar '65 i kiša nije padala satima nego danima. Sneg je tu prava retkost. Ali kada pokrije Šetalište i mostarske mahale, kažu da tamo najbolje i najlepše miriše na belo...

"Prave" zime nije bilo ni tog februara, ali biće da su prilike bile mogo povoljnije za tugu nego za fudbal. Ma, ko mari... Gradske vlasti i Fudbalski klub Velež rešili su da prekrate monotoniju. Biće prvo pesmice za druga Tita, skromni banket u Gradskoj vjećnici pa svi na "Staro Veležovo". Da se gleda fudbal. Velež je 14. februara 1965. organizovao prvi tradicionalni fudbalski turnir koji će ubrzo postati najrespektabilniji u Evropi. Te prve godine u Mostar su došli splitski Hajduk, Budućnost iz Titograda i Sloboda iz Tuzle. Bio je spektakl za pamćenje. A kiša je nemilice tukla... Ostalo je zauvek otrgnuto od zaborava: Teren - kaljuga, savršeno beli Hajdukov dres pocrneo od blata i nekoliko hiljada ljudi u publici. I tako iz godine u godinu. Broj učesnika se povećavao, na tribinama sve više ljudi. Turnir je postajao sve moderniji i atraktivniji. I naravno - kiša.

U to doba godine malo je ko je u Evropi igrao fudbal. Bilo je problema na početku, mnogi su odbijali da se "valjaju po blatu" pa se zahvaljivali na pozivnicama. Druge godine su se i sami organizatori zapitali, da bi neki Grga Mostarac, svetski putnik, ispričao u kafani Balinovac - sada je tu hotel Bevanda - kako u zimu izgledaju tereni Blekpula, Ipsviča, Derbija i ostalih engleskih klubova. I fudbal se igra. Na tu kafansku priču nadovezao se jedan izveštaj čuvenog Radivoja Markovića. Preko talasa Radio Beograda čulo ga je pola Jugoslavije...
"Turnir Veleža, s obzirom na njegov povod i karakter, može da preraste u lepu tradiciju. On, svakako zavređuje pažnju i ostalih vodećih klubova Prve savezne lige", ispričao je između ostalog doajen jugoslovenskog sportskog novinarstva, čovek čija se reč i te kako poštovala u ono vreme.

I tako je zaživeo čuveni mostarski turnir čiji će zvanični naziv postati Februarski. Početkom sedamdesetih kada je otvoren stadion pod Bijelim Brijegom, druga Veležova kuća, turnir je preseljen. Taj stadion do postavljanja stolica primao je preko 25.000 ljudi i neretko je bio ispunjen do poslednjeg mesta.

A PADALE SU SVU NOĆ NEKE MODRE KIŠE NAD MOSTAROM...

U vreme kada je u našem fudbalu zima izbrisana iz kalendara - mostarski Februarski turnir godinama je imao mesto u onom Uefinom, zvaničnom - nije zgoreg podsetiti se kako su nekada izgledale fudbalske zime na ovim našim prostorima. Ni malo nostalgije nije na odmet, za one starije uglavnom. Taman koliko i snega u Neretvi, pod Starim mostom...

Februarski turnir nije moglo da zaustavi nikakvo nevreme. Zalutao je u ratnom vihoru '92. Ostalo je zabeleženo da su za 28 godina učešće uzela 34 kluba iz zemlje i inostranstva. Gosti su bile i dve moćne reprezentacije - SSSR i Poljska, odnosno ekipa Jugoslovenske Narodne Armije. Razumljivo, Velež je igrao na svakom od turnira. Partizan je u februaru u Mostar dolazio 13 puta, Željo 11, Dinamo Zagreb i Crvena zvezda u sedam navrata. Nešto ređe pod Bijelim Brijegom igrali su Vojvodina, Radnički Niš, Olimpija, Čelik... Već 1968. turnir je dobio međunarodni karakter. Mađarski Diosđer otvorio je vrata slavnom Honvedu, MTK, Ujpešt Doži, Vašašu... Mađari su bili najčešći gosti. Ali dolazili su i Sovjeti (Lokomotiva Moskva, Dinamo Tbilisi), Austrijanci (Rapid Beč, Šturm), Švajcarci (Lucern), Česi (Slavija), Nemci (Magdeburg)... Reprezentacija Poljske igrala je u Mostaru 1974. i nekoliko meseci kasnije osvojila treće mesto na Mundijalu u Nemačkoj. To je onaj strašni tim sa Latom, Dejnom, Tomaševskim...

Velež je 15 puta osvjao šampionski pehar. Prate ga Željezničar i Partizan sa po tri trijumfa, dok su Zvezda, Hajduk, Rapid, Dinamo i selekcija SSSR-a po jednom podizali pobednički pehar. Mostarci posebno pamte tri velike pobede u finalima. Rođeni su sa po 3:0 deklasirali Zvezdu i reprezentaciju Poljske (dve godine kasnije taj tim postao je olimpijski vicešampion), a 1980. u najefikasnijem finalu dobili su Dinamo sa 9:2. Bio je to supermoćan zagrebački tim sa Mlinarićem, Kranjčarom, Cerinom, Zajecom... Po četiri gola Modrima dali su Baka Slišković i Skočajić.

Nikada nijedan turnir na svetu nije privukao toliko vedeta kao što ih je bilo za tih 28 godina u Mostaru. Prema nekim ne baš preciznim podacima na Februarskom turniru igralo je preko 200 reprezentativaca?! Pored pomenutih Poljaka publika je pod Bijelim Brijegom imala priliku da uživa u majstorijama svojevremeno najboljeg fudbalera Evrope Olega Blohina, pa Nazarenka, te jugoslovenskih najvećih zvezda poput Velibora Vasovića i celog onog evropskog Partizana, pa Osima, Oblaka, Škije Katalinskog, Baždarevića, Blekija Bogićevića, Zorana Filipovića, Primorca, Santrača, Sušića, Deja Savićevića...

Ostalo je zabeleženo i da je Princ sa Neretve, Duško Bajević, najbolji strelac u istoriji Februarskog turnira sa 22 gola na 23 utakmice, da dva izdanja nisu imala pobednika - godine '66 održana je revija sa pet timova, dok je '79 takmičenje prekinuto posle prvog dana zbog smrti Edvarda Kardelja, drugog čoveka države - da je na nešto više od 100 utakmica postignuto preko 300 golova, te da su u februaru '92 na ovu lepu tradiciju pod Bijelim Brijegom tačku stavili tuzlanska Sloboda i banjalučki Borac.

Mostarski turnir umro je zajedno sa državom, a podeljeni grad po okončanju ratnih sukoba nikada nije uspeo da ga obnovi. Štaviše, Velež je u međuvremenu najuren sa svog stadiona na gradsku periferiju. Pod Bijelim Brijegom danas igra hrvatski Zrinjski...

TROFEJ MARJANA

Pandan Februarskom turniru u Mostaru bio je splitski Trofej Marjana. Taj turnir počeo je da se organizuje '74, nije imao takvu tradiciju kao mostarski, ali po mnogima je bio ugledniji jer su se često podrazumevala učešća takozvane Velike četvorke jugoslovenskog fudbala. Hajduk je, naravno, kao domaćin bio najuspešniji. Turnir se odigravao na početku zimi, u januaru i februaru, ali je krajem sedamdesetih pomeren za leto. Pored domaćih velikana učešće su uzimali i evropski poput Ajaksa ili Anderlehta, a jedne godine gostovao je čak i brazilski Vasko.

Posebno se pamti izdanje iz 1976, kada je Hajduk savladao Partizan sa 4:2, a onda u finalu posle nezapamćene dvadesetominutne tuče svih igrača na terenu i selekciju SSSR-a koju je tada sa klupe predvodio legendarni Valerij Lobanovski. Bilo je 3:0 za Splićane. Čuvena generacija, jedna od najboljih u istoriji kluba: Golman Meškovic, pa Boljat, Džoni, Mijač, Peruzović, Buljan, Žungul, Mužinić, Jerković, Šurjak... Na klupi Tomislav Ivić. Kod Sovjeta Burjak, Prohorov, Blohin i društvo. Oni su posle uzeli bronzu na OI u Montrealu.

Trofej Marjana igran je konstantno do 1987. Naredne godine nije bilo takmičenja pa je onda bilo još jedno izdanje 1989, poslednje "pravo". Turnir je početkom milenijuma obnovljen no nikada više nije imao onu draž zbog čega je 2003. i definitivno ugašen. Prvih šest godina igralo se u zimskom periodu i samo jednom je Hajduku izmakao trofej. Partizan je slavio 1978. Ekipa: Zalad, Klinčarski, Đelmaš, Varga, Prekazi... Pored crno-belih ovaj vredan pehar uzimali su samo još Bordo (dva puta), Banjik iz Ostrave i reprezentacija Poljske.

TURNEJE

A kada bi im dojadile zimske fudbalske čarolije, mostarske kiše, kaljuge i blato u ušima, Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk, Sarajevo, Željo i ostali jugoslovenski klubovi otisnuli bi se "preko bare". Nadaleko su čuvene te zimske turneje po Južnoj i Centralnoj Americi. Sarajlije i Hercegovci umeli su da skoknu do Sirije, bilo je i onih koji su se čvarili po Africi...
"Za pet godina u Beogradu ja nisam imao zimski kaput ili jaknu. Taj deo godine provodili smo po svetu, u toplim krajevima, igrali turnire i mnoge učili fudbalu. Južna Amerika je bila stalna destinacija”, izjavio je jednom prilikom Milutin Šoškić, čuveni as Partizana i član one generacije koja je dogurala do finala Kupa šampiona '66.

Uzbudljiva je bila zima 1970, recimo. Zvezda je jurišala na treću uzastopnu krunu i u poslednja dva kola doživela neprijatne poraze. Prvo od Dinama u Zagrebu (0:2), a onda i od Željezničara na Marakani (1:4). Miljanićevi izabranici ostali su bez jesenje titule u poslednjem kolu, pošto je Željo preuzeo prvo mesto. Bez obzira na dva vezana poraza crveno-beli su otputovali na izuzetno jak turnir u Montevideo, gde je negativan niz nastavljen. Bez povređenog Džajića Zvezdu su tukli svi od reda. Urugvajski velikani Penjarol (0:4) i Nasional (1:3), onda Korintijans (0:6), River Plata (1:3) i na kraju San Lorenco (1:3). Beograđani su zauzeli poslednje šesto mesto uz katastrofalnu gol-razliku 3:19!

U isto vreme Partizan je bio u Meksiku i beležio sjajne rezultate pod komandom novog trenera Kirila Simonovskog. U Sijudad Meksiku bilo je 1:1 sa Spartakom iz Trnave, pa je pobeđena Gvadalahara (2:1) i onda u velikom finalu na stadionu Acteka pred blizu 100.000 ljudi brazilski Botafogo - 1:0.  Iste zime i Dinamo i Hajduk bili su daleko od kuće. Zagrepčani su u Santijagu igrali sa Šekijevim Santa Feom 1:1, dok je protiv Peleovog Santosa bilo 2:2. Splićani su imali nešto lakše rivale i zabeležili su sve pobede.

U Beogradu je bila jaka zima. To ipak nije sprečilo na hiljade zaljubljenika u "bubamaru" da svako veče ispred Politike i Borbe sačekaju najsvežija izdanja kako bi ispratili rezultate svojih miljenika i peckali jedni druge...

A onda po povratku u Jugoslaviju sve se odjednom izokrenulo. Zvezda je na proleće počela da pobeđuje, svi ostali da gube i na Marakanu je stigla još jedna titula.

Velike turneje naših klubova počele su još ranih pedesetih godina po afričkim zemljama, pa tek kasnije po Americi. Partizan je šezdesetih imao najveći renome u Evropi, te je samim tim i igrao protiv jačih ekipa. Kada je preuzela primat u domaćem fudbalu i napravila prve velike rezultate u evrokupovima Zvezda je bila u centru pažnje. Jednu od najpoznatijih turneja crveno-beli su odradili u zimu 1981. Ekipu je vodio Branko Stanković i pripremao je za četvrtfinale Kupa šampiona protiv milanskog Intera. Poziv je stigao ni manje ni više nego iz Engleske. Za nešto manje od dve nedelje Beograđani su na Ostrvu odigrali sedam jakih utakmica. Sa te turneje pamti se velika pobeda nad Klafovim Notingemom (1:0), tada vladajućim prvakom Evrope - Englezi su pisali kako je Red Star budući vladar Starog kontinenta - ali i debakl u sudaru sa drugoligašem Svonsijem - 1:7 koji je ozbiljno poljuljao evropski renome Beograđana. To je do dan danas ostao najubedljiviji poraz crveno-belih u internacionalnim utakmicama...

 Eto, tako je bilo nekada. A sad, daljinski u ruke, biće valjda nekih Engleza popodne! Mi smo do marta mirni...