PREMOTAVANJE: Zaboravljeni Titan – priča o Didiju

Prvo su bili Titani. Natprirodna bića, pomalo zaboravljena, neizostavna su komponenta grčke mitologije. Tek posle doći će bogovi. Da nije bilo Titana, ne bi bilo ni bogova.

 

Valdir Pereira Didi bio je gazda u reprezentaciji Brazila. Na Svetkom kupu u Švedskoj 1958. proslavio se 17-godišnji Pele, ali da nije bilo Didija verovatno ne bi bilo prve titule za Brazilce, a možda ni kraljevske odore za budućeg prvog asa svetskog loptanja. Debeli Visente Feola forsirao je belce u timu – Altafinija, Žoela i Edvalda. Pele i Garinča šampionat su počeli sa klupe. I to nije funkcionisalo najbolje. Didi je bio predvodnik pobune u reprezentaciji. Garinča je čak u jednom trenutku odstranjen sa Mundijala zahvaljujući proceni “stručnjaka” da ima “mentalne tegobe”. Didi ga je vratio. Gospodin fudbala, kako će ga nazvati evropski novinari nakon prvenstva u Švedskoj ispisao je istoriju. Utakmice u grupi Brazilci su igrali u Čepmenovoj 3-2-5, da bi nakon puča prešli na 4-2-4. Tako se može reći da je praktično Didi formirao jednu od najčuvenijih navala ikada: Garinča-Vava-Pele-Zagalo. Do sebe je na sredini terena postavio vodonošu Zita. Onda je Brazil po prvi put postao šampion sveta...

Prošle su mnoge godine, a Zagalo se i dalje dobro sećao: Kraj juna '58. Stadion Rosunda. Finale Svetskog prvenstva. Bilo je 15.04 po lokalnom vremenu u Stokholmu kada je najbolji Šveđanin ikada Nils Lidolm poslao loptu iza Žilmarovih leđa. Utakmica tek što je počela...
“Deset sekundi posle primljenog gola bio sam na svojoj poziciji, stajao na levom krilu kao zapeta puška. Onda se okrenem i ugledam Didija kako lagano, ali samouvereno korača ka centru, sa loptom ispod miške. Pritrčao sam mu u očaju: 'Hajde, Didi, pokreni se! Pa gubimo, čoveče', da bi mi on mrtav hladan rekao: ‘Opusti se, i dalje smo daleko bolji tim od njih’. Pošto su mu svi prilazili, uspeli su da čuju šta mi je rekao – ubrzo smo izjednačili, a ostalo je istorija”.

Vava je dao dva gola za preokret, onda Pele, pa Zagalo, i na kraju opet Pele za konačnih 5:2. Mlađani Edson Arantes plakao je kao kiša na kraju dok ga je na ramenima ponosito nosio Didi.
“Ja sam ništa u poređenju sa Didijem”, pričao je u suzama Pele nakon utakmice. “On je moj idol na koga se ugledam. Do juče sam skupljao njegove sličice, a sada smo zajedno pobedili u finalu”.

Po mnogima najbolji fudbaler 20. veka i kasnije će se prisećati svog gurua...
“Bio je previše pametan za vreme u kome je igrao. Na jednom treningu pretvarao se da hoće da pošalje loptu na jednu stranu, a onda je usledila finta. To nas je zbunjivalo. Bio je mnogo ljut, vikao je iz sveg glasa: 'Ne tamo, idioti, pokušavam da zbunim protivnika'. Njegov mozak radio je neverovatnom brzinom”.

Danas je nemoguće zamisliti Pelea da za nekoga prizna nešto slično, da je bolji od njega samog, ali eto, tada su čak i bogovi morali da se klanjaju titanima. Fudbalskim titanima. Znao je to Pele.

Aura aristokrate i duša siromašnog dečaka iz Kamposa učinile su da Valdir Pereira Didi postane jedna od kultnih figura u istoriji fudbalske igre. Večita skromnost prema svom daru vinula ga je u visine. Iza njega ostala su dva autentična izuma. Ono što danas zovemo suvi list (na brazilskom folha seca) i paradinja (paradinha), specifičan način izvođenja penala, sa zadrškom pred poslednji korak. Suvi list i danas koriste mnogi fudbaleri, ali malo njih zna ko ga je zapravo patentirao. Kažu da ga je posle Didija najbolje izvodio Valdo Maćado, nekadašnji as Valensije. Brazilci su zabeležili da je taj propadajući projektil Didi prvi put odapeo ka nekom golmanu igrajući za svoj Fluminense protiv Amerike iz Rija. Bila je 1956. godina. Bio je slobodan udarac. Lopta je posle njegovog šuta sa oko 30 metara poletela jako visoko, delovalo je kao da će prebaciti tribine Marakane, onda je “savila” levo, pa malo desno, da bi se na iznenađenje svih zarila u mrežu poput bombe. Navijači su zanemeli – čudo do tada neviđeno. Golman Amerike morao je da se pravda. Kako je moguće da je primio takav gol?
“Ljudi, ta lopta se spušta kao demon”.

Godinu dana kasnije Didi će ponoviti svoju magiju na jednom mnogo značajnijem meču, u odlučujućem duelu za plasman na SP protiv Perua. Zahvaljujući tom pogotku Brazilci su otišli u Švedsku...

A znate li da je suvi list zapravo nastao slučajno, iz nužde? Didi je bio povređen. Hronično. Boleo ga je palac i deo stopala oko njega. Tada mu je već drugi put pretio kraj karijere. Svaki pokušaj klasičnog šuta bio je užasno bolan. Nije bilo druge, morao je da počne udara loptu spoljnim delom stopala, uglavnom s tri prsta, od srednjeg prema malom. Lopta je tada “od oduševljenja” počela da skače i igra u vazduhu, a golmanima je uglavnom preostajalo samo da plaču. Uvidevši moć suvog lista nastavio je da uvežbava taj udarac sve dok ga nije doveo do savršenstva. Onda je počeo i levom nogom da šalje lelujave bombe.

Roberto Moura zabeležio je Didijevu izjavu ljubavi lopti:
“Uvek sam bio jako pažljiv s njom. Jer, ako nisi nežan, ona će biti neposlušna. A mene je slušala. Prilazila mi je i ja sam je smirivao. Nekad bi tako šmugnula, a ja bih je dozivao: 'Dođi, malena', i ona bi došla. A kada bi mi dospela u noge, bila je poslušna. S njom sam uvek bio nežan kao sa svojom ženom. Bio sam mnogo nežan. Jer ona je živa vatra. Ako si prema njoj grub, prebiće ti nogu. Zato ja kažem: 'Momci, pokažite poštovanje. Ona je devojka prema kojoj se morate ophoditi sa mnogo ljubavi'... Kako će se ona ponašati, to savisi od toga da li je dirneš na pravo mesto”.

Kada je Didi prvi put bio ozbiljno povređen bilo mu je tek 14. i igrao je na ulicama svog Kamposa. To je priča o invalidskim kolicima, suzama i strepnji. U kraju gde se igralo bilo je i previše dece. Da bi se izborio za mesto u timu morao si da da koristiš svakakva sredstva. Jedan vršnjak ga je tako teško povredio. Koleno se inficiralo, šest meseci bio je nepokretan. Lekari su čak rekli da će mu život biti ugrožen ukoliko ne pristane na amputaciju desne noge. Nije dozvolio da mu iseku snove. Svake noći u krevet je odlazio s njom, molio se njenom veličanstvu i čudo se dogodilo. Ponovo je stao na noge. Loptu je držao ispod kreveta iz poštovanja sve dok je igrao fudbal...

Didi se zbog svega što mu se dogodilo još u ranoj mladosti zarekao da nikome nikada neće uklizati, da nikoga neće udariti laktom ili posegnuti za nekim sličnim potezom. I zaista, karijeru je završio bez žutog kartona.

Valdir Pereira Didi počeo je kao krilni igrač u Fluminenseu. Bio je sjajan, ali onda su treneri uvideli da njegova inteligencija i pamet mogu još bolje da se iskoriste. Jednostavno, video je na terenu stvari koje niko nije, iako je jako malo trčao. Uvek je za dva koraka bio ispred svih i nikada nije trčao za loptom.
“Ona je ta koja trči, ona je živa”, govorio je svojevremeno.

Didi je sedam godina proveo u Fluminenseu (1949 – 1956), odigrao blizu 300 utakmica i postigao 91 gol. Pa opet, u Botafogo je prešao s epitetom rasnog veziste.

Na Svestkom šampionatu u Švedskoj Didi je proglašen za najboljeg igrača sredine terena. To prvenstvo gledao je Santijago Bernabeu. Real je poput Brazila imao čudesnu navalu (Hento – Puškaš - Di Stefano – Kopa), ali Bernabeu je nakon finala usnio divan san. Iza moćne četvorke zamišljao je Didija. Godinu dana trebalo mu je da ubedi generala Franka da mu da dozvolu da beli dres Kraljevskog kluba obuče jedan crnac. Prvi u istoriji Madriđana! Posle četvrte vezane titule prvaka Evrope generalisimus nije imao kud – rekao je DA.

Didi nije uspeo u Realu. Doček na Barahasu u leto '59 bio je za ono vreme čudesan, ali ubrzo će se sve pretvoriti u noćnu moru za šefa brazilskog orkestra iz Švedske. Sa određene vremenske distance nije bilo teško pronaći razloge i izvući zaključke: dva šefa u jednoj ekipi – to nikada nije niti će ikada moći da funkcioniše. Alfredo Di Stefano bio je verovatno najveći despot u istoriji fudbala, a na Didija je od starta gledao kao nekoga ko je došao da sprovede revoluciju i sruši njegovu diktaturu. Tradicija je u Realu bila da Di Stefano dočekuje novajlije i pozdravi ih na predstavljanju. Naizgled prijateljsko rukovanje, “blaženi osmeh” i reči dobrodošlice na uvce...
“Kažu da si došao da me zameniš? Previše si star, a i nisi dovoljno dobar za ovaj klub”.

Sukob titana, nalik onim nebeskim, bio je na pomolu...

Alfredu Di Stefanu morao je da se povinuje i veličanstveni major Puškaš onomad kad je dolazio, pa su se kasnije čak i sprijateljili, ali Didi je bio čovek drugačijeg kova od plahovitog konjanika. U svojim ranim tridesetim i previše ozbiljan za takve igrarije. Ono što je posebno smetalo kapitenu Reala bio je nadimak koji će Brazilac doneti, a kojim ga je u Madrid ispratio poznati dramski pisac Nelson Rodrigez inspirisan elegancijom Hajla Selasija: Didi - Princ Etiopije. Ulje na vatru dolile su reči Santijaga Bernabeua koji je u iščekivanju debija svoje nove akvizicije prepričavao šta je video u Stokholmu:
“On igra tako lagano... To je lakoća kojom čovek ljušti pomorandžu”.

Didijev početak u Madridu bio je više nego uspešan. U prijateljskom susretu protiv Milana (6:3) postigao je het-trik, odlično je odigrao i u duelima sa Dortmundom i Fortunom, pa i na prvenstvenom debiju protiv Betisa (7:1), no ubrzo se sve okrenulo naglavačke. Di Stefana je posebno iritiralo to što je Didi svaku utakmicu završavao u gotovo savršeno beloj opremi, bez traga zelenila na sebi, a često i suv kao barut. Primetiće to i štampa. Šansu u Kupu šampiona nijednom nije dobio, da bi potom sve češće bio izostavljan i sa prvenstvenih utakmica. Didi ni po koju cenu nije želeo da se menja, ostao je dosledan sebi i obećanju koje je dao kao dečak. Njegova prepoznatljiva aura počela je polako da se rastvara u oluji apatije, borbi snažnog ega i ponosa...
“Navijači ovde u Španiji vole igrače koji traže duel, padaju na zemlju i ustaju. Ja tako nikada nisam igrao, ne želim ni sada. Ljudska inteligencija i sposobnost rasuđivanja dele nas od životinja. Pa šta je onda fudbaler koji zavisi isključivo od svoje snage?”.

Ova izjava izazvala je mnogo bure u Madridu. Kap koja je prelila čašu bio je ipak članak koji će Didijeva supruga objaviti u jednom brazilskom časopisu. Optužila je fudbalere Reala da plaćaju novinare kako bi pisali hvalospeve o njima, a Di Steafana nazvala ljubomorkom i rasistom koji ne želi da igra u timu sa crncem. Sve to doći će i do Bernabeua. Pozvao je Didija na razgovor i sklopljen je sporazum o njegovom odlasku uz obeštećenje od 53.000 dolara. U Madrid je kao zamena stigao Luis del Sol iz Betisa...

Valdir Pereira Didi vratio se u Botafogo gde je uspešno nastavio da igra u timu sa Garinčom i Niltonom Santosom. Imao je pune 34 godine kada je pozvan u reprezentaciju za Svetski kup u Čileu '62. Brazil je odbranio titulu. Bila je to labudova pesma najvećeg gospodina brazilskog fudbala. Ostaće oda posvećena Didiju iz pera Eduarda Galeana:
“Bio je osovina cele brazilske reprezentacije. Povijenog tela, izduženog vrata, kao da je sopstvena bista, Didi je izgledao poput afričkog idola postavljenog na centru terena. Tu je bio gospodar i vladalac. Odatle je odapinjao svoje strele otrovnice. Bio je majstor za dugačke pasove, za tu prvu polovinu gola kojoj su drugu polovinu dodavali Pele, Garinča ili Vava, mada je i on sam davao golove. Šutirao je iz daljine zbunjujući golmane suvim listom: šutnuo bi loptu bridom stopala, a ona bi se u letu obrtala i obrtala, izvodila piruete i menjala pravac poput sasušenog lista izgubljenog na vetru, da bi napokon uletela u ovkir gola pod, za golmana, sasvim neočekivanim uglom”.

Didi je karijeru završio 1966. uoči prvenstva sveta u Engleskoj. Igrao je tada za Sao Paulo. Bavio se i trenerskim poslom, mnogo manje uspešno. Vodio je River Platu, Fluminense, Fenerbahče, Botafogo... Najveći uspeh ostvario je kao selektor, kada je Peruance odveo na Svetsko prvenstvo 1970. i dogurao do četvrtfinala gde ga je eliminisao njegov Brazil. Ostaće upamćen i po tome što je desetak dana pre početka Svetskog kupa u Brazilu 1950. igrajući za mladu selekciju Rio de Žaneira postigao prvi gol na novoizgrađenoj Marakani.

Didi je preminuo maja 2001. godine. Tajnu suvog lista nikada u potpunosti nije želeo da otkrije...

PS
Fudbalski titani prve polovine 20. veka: Andrade, Hektor Skarone, Đanpjero Kombi, Đuzepe Meaca, František Planička, Leonidas, Silvio Piola, Alfredo Di Stefano, Bili Rajt, Tom Fini, Ademir, Stenli Metjuz, Obdulio Varela, Fric Valter, Jožef Božik...