Raško Katić rezervni centar? Krstiću je bolje da se dobro spremi!

Moglo je da se dogodi da nikad ne ode pod obruče. Bilo je i naznaka da košarkašku karijeru okonča i pre nego što je na magičnom pravougaoniku rekao poslednju reč. Zato je malo ko i očekivao da će Raško Katić ikada biti pozvan u reprezentaciju.

I Raško nam je priznao da ni u najluđim snovima to nije mogao ni da zamisli. Ali ono što je izgledalo neverovatno pokazalo se realnim tog 6. juna kada je selektor Dušan Ivković objavio spisak kandidata za učešće na Evropskom prvenstvu u Sloveniji. Na njemu je bilo i ime centra Crvene zvezde. Zasluženo. Iako će biti debitant sa pune 32 godine.

Mnogo neverovatnih stvari dogodilo se tokom karijere ovog 210 centimetara visokog centra, a analizom njegovog puta od kragujevačke Zastave do državnog tima potvrdiće se da je reč o zaista specifičnom spletu okolnosti, nesvakidašnjem igraču, vrhunskom sportisti i sjajnom čoveku.

Da je 1999. bolje spremio prijemni ispit za upis na Arhitektonski fakultet, verovatno bi se posvetio studijama, ali...

Odabrao je da sa 19 godina počne da trenira košarku. Posle pauze od sedam do osam meseci tokom 2005. Katić je  razmišljao da napusti košarku, ali...

Dogodio se potom put u Nemačku gde je otišao na probu. Ostao je u Bundesligi pune četiri godine i u potpunosti se afirmisao. Za to su u velikoj meri zaslužni Bog i jedna žena, ne njegova, ali...

O tom – potom.

Fantastičnim igrama ove sezone u dresu Crvene zvezde Telekom Katić je od selektora Ivkovića dobio poziv u reprezentaciju, uz kompliment da je "ubedljivo najbolji centar ABA lige i Superlige Srbije".
"Postoji balans za sve u životu. Vratilo mi se za sve godine truda i činjenicu da sam bio veoma posvećen. Stalno ističem da su se odnosi u košarci promenili. Uglavnom se više ne igra iz ličnog zadovoljstva, to je sada posao. Međutim, ja stvarno volim da treniram i volim košarku. Naravno, novac je bitan, ali što se mene tiče, igra je viteška stvar, jer sportisti najviše podsećaju na gladijatore. Ali da se vratim na temu – godine posvećenosti košarci su mi se isplatile na najbolji način. Zaista nikada nisam ni razmišljao i sanjao da mogu da doguram do reprezentacije, pa zato moram da budem presrećan zbog činjenice da sam se našao na spisku selektora Ivkovića", kaže kao od brega odvaljeni centar za MOZZART Sport.

Katićev stav i karakter najbolje se vide na terenu, gde uglavnom kaže sve što ima. Međutim, izjava koju je dao posle saznanja da je pozvan u reprezentaciju, kada je rekao da, iako ima 32 godine, oseća da može još da napreduje i unapredi svoju igru, dodatno je skrenula pažnju na sjajnog Kragujevčanina.
"Ne želim da od toga pravim jeftinu filozofiju, ali ljudi se tokom celog života razvijaju. Imao sam tu sreću da sam radio s trenerom Mikicom Tomovićem i on me tokom cele karijere iz prikrajka savetuje po sistemu – ako loše hodaš to možeš da ispraviš, ako si nešto genetski loše nasledio, i to vrednim radom možeš da popraviš. Uz takav stav sam promenio karakter u odnosu na početak karijere. U prilog tome govori podatak da ću za nekoliko dana ponovo početi individualno da treniram i da se spremam za sve ono što me očekuje. Trudiću se da neke individualne nedostatke smanjim. Nije to sada lako kao kada imaš 18 godina, ali ceo život ću se truditi da napredujem", ističe Katić.

Sa ponosom ističe da je Dragoljub Radulović čovek koji je najzaslužniji što je počeo da se bavi košarkom.
"On je u to vreme bio fanatik za košarku, trenirao je sa nama po tri puta dnevno. Uz njega sam korak po korak sve više napredovao. Počelo je da se nazire da bih mogao da imam karijeru kojoj bi prva liga bila krajnji domet. Međutim, kada smo se sa Zastavom plasirali u Prvu ligu, tada me je preuzeo Mikica Tomović. Oblikovao me je kao igrača i posle samo pet meseci je stigao poziv Zmaga Sagadina da dođem u Zvezdu", podsetio je Katić na svoje početke, a zatim ispričao veoma zanimljivu priču kako je otišao u Nemačku, što će se ispostaviti kao presudan korak u njegovoj karijeri:
"Uz pomoć Saše Obradovića sam otišao u Keln da treniram. Bio sam tamo mesec dana i dobio sam poziv od Tibingena da dođem na probu. A kako sam tamo ostao je poprilično neverovatna priča. Amerikanac Entoni Kičing je takođe bio centar i sa Tibingenom je još u maju 2005. potpisao ugovor. Međutim, on je iznenada otkazao dolazak, javio se u klub s opravdanjem da mu se ukazao Bog koji mu je rekao da ne ide u Evropu! Drugom Amerikancu s kojim su takođe dogovorili saradnju je supruga zabranila da ide u Nemačku. Treći izbor čelnih ljudi Tibingena za poziciju centra bio je takođe Amerikanac Endi Slokum koji je došao iz španske druge lige. I on je imao ugovor, ali su bili zadovoljniji sa mnom, pa sam ostao tamo. Sve to se završilo samo pet dana pre početka sezone", kratko je zastao Katić i potom nastavio:
"Ništa nije slutilo na srećan kraj posle epizode u turskom prvoligašu ITU iz Istanbula koji me je otpustio u aprilu te godine. Došao sam u Srbiju i odigrao samo dve utakmice za niški Ergonom. Pošto sam pauzirao skoro osam meseci, ozbiljno sam razmišljao da prestanem da igram košarku. Međutim, imao sam sreću. Ona je neophodna u svemu, da se kockice poklope. Ali i ta sreća se zaslužuje".

Za kratko vreme ljudi u upravi Tibingena i navijači popularnih Tigrova su zavoleli Raška. Uz ogradu da ne voli da priča o sebi, Katić nam je taj odnos malo pojasnio:
"Nemci lako prepoznaju kvalitet u ljudima. Ne govorim samo o košarci, ali se i na to odnosi. Jer mnogo toga zaključuju o tome kako se odnosiš prema profesiji, što je u mom slučaju košarka. Ne vole bahate ljude, već mirne i porodične. U Nemačkoj sam živeo sa suprugom, normalno i povučeno. Nisam pravio probleme van parketa, nisam izlazio po diskotekama ili izazivao saobraćajne nezgode zbog brze vožnje. Na terenu sam se borio kao što se uvek i borim. To im se mnogo dopalo".

Koliko je prirastao srcu jednom od vodećih ljudi u klubu Peteru Vitečeku najbolje svedoči podatak da ga je plaćao iz sopstvenog džepa!
"Želeo je po svaku cenu da me zadrži u ekipi. Međutim, deo mog ugovora je probijao obezbeđeni budžet, pa je Viteček odlučio da svojim novcem pokrije tu razliku".

Prekinuli smo Katića konstatacijom da su ga obožavali navijači.
"Znalo se da ću 2009. godine napustiti Tibingen, pa su se oni organizovali u želji da me zadrže. Cele sezone je po tribinama išla kutija u kojoj su ostavljali dobrovoljne priloge, odnosno novac kojim bi pokušali da plate moj novi ugovor. Na kraju sezone su čak obezbedili i kuglu s lancem na kojoj je bio moj broj 14. To je simbolično trebalo da predstavlja da sam zatvoren u njihovoj hali i da ne mogu da odem. Međutim, nije bilo mogućnosti za tako nešto, jer sam ostao i duže nego što je trebalo i bilo planirano. Bio sam odavno prevazišao tu sredinu u igračkom smislu, ali ne žalim zbog toga, jer su mi ljudi iz Tibingena mnogo pomogli kada sam imao privatnih problema. Objektivno, vredeo sam mnogo više nego što sam u to vreme zarađivao, a oni su morali i da dodatno skrešu budžet. Prijateljski smo se rastali, napravili džentlmenski dogovor, a ja sam i danas s njima u redovnom kontaktu".

Katić ne krije da je oduševljen Nemcima, Nemačkom i tamošnjim načinom života:
"Kada sam tek došao, nisam ništa razumeo, sve mi je smetalo, uz onaj standardni srpski stav da je kod nas sve bolje. Ali kako sam se upoznavao sa stvarima i ljudima oko sebe, sve više sam bio zaljubljen u tu zemlju. I dan-danas sam impresioniran njihovim stavovima. Potrebno je samo vreme da se shvati da je njihovo razmišljanje ispravno. Oni žive život po određenim pravilima, ona se striktno poštuju. Drugačiji smo mentalitet, ne poredim ko je bolji, samo konstatujem. Verovatno na sve to utiče i podneblje, hladnije je vreme i imaju više vremena da se bave sobom".

Jedna od osnovnih karakteristika u karijeri Raška Katića je da je uglavnom dovođen kao rezervni centar, "bek-ap" varijanta, ali je njegov kvalitet i odnos prema igri ubrzo menjao situaciji u timu i promovisao ga u startnu peticu. Tako je bilo u Partizanu kada je za "rivale" imao Džavaija i Raduljicu, isto i minule sezone u Zvezdi, gde je iz prvog plana istisnuo Eltona Brauna.
"Naučen sam da se borim, da nikad ne odustajem i da se ne predajem. Treniram uvek jako, na svakom treningu dajem sve od sebe, pa sam na taj način uvek, uslovno rečeno, duvao za vrat prvom centru. E sad, neko to ne može da izdrži. Kvalitetniji igrači se ne obaziru na to, pa recimo Nikola Peković nije poklekao".

Srčanost i ogromna borbenost su osnovne odlike koje karakterišu Katića na terenu, a na pitanje da li se to nauči na treningu ili se nosi u srcu, Raško odgovora:
"Teško je reći, verovatno je to kombinacija dva faktora. Međutim, kada sam ja u pitanju mislim da sam mazohista po prirodi. Od početka karijere se nisam libio kontakta. Nisam se plašio i uvek sam tražio kontakt, ono što se kaže išao u meso. Taj mazohizam je kod mene urođen. Ne plašim se udarca, neki igrači ne mogu to da shvate, ali najgore što može da vam se desi jeste da vam polome nos ili izbiju zube. Meni su nos već lomili, a imam veštačke zube, pa ne vidim šta još može da mi se dogodi. Da li boli? Pa sigurno da boli, ali moj prag bola je prilično veliki".

Na kraju smo se ponovo dotakli reprezentacije. Pitali smo Katića šta od Srbije možemo da očekujemo na EP u Sloveniji?
"Iskreno, nisam još razmišljao o tome. Mogu da kažem da od sebe očekujem da ću na pripremama pružiti maksimum i da ću uspeti da prođem u 12. Trudiću se da pomognem što više budem mogao, da radim sve ono što se od mene bude tražilo. Ima još vremena do početka priprema. Malo sam i neiskusan u ovim situacijama, jer sam debitant, ali preuranjeno je davati bilo kakve prognoze".

PATRIOTIZAM ZA MENE NIJE MAJICA "KOSOVO JE SRBIJA"

Šta bi za vas značilo da na Evrobasketu ponesete dres s državnim grbom? Koliko je kod vas izražen patriotizam o kojem se često govori?
"Patriotizam ne ispoljavam na taj način što nosim majice sa natpisom "Kosovo je Srbija", ali nemam ništa protiv onih koji to rade, da me neko ne shvati pogrešno. Mislim da sam ogroman patriota na drugi način, da ljubav prema svoj zemlji ispoljavam tako što na primer ne bacam smeće po ulici. Volim Srbiju, ali to možda rečima ne pokazujem, već konkretnim stvarima na koje kao čovek mogu direktno da utičem. I da sada direktno odgovorim na vaše pitanje – mnogo bi mi značilo da ponesem dres reprezentacije u Sloveniji. Mnogo bih voleo da igram za svoju zemlju, igrači sve manje imaju taj osećaj, ali kao što sam već rekao za mene je to viteška stvar, nešto što polako izumire iz košarke".

TAJNA JE U MAGNEZIJUMU

Za intenzivan trening i utakmice u kojima ima mnogo kontakta, Katić kaže da je našao lek i način za što bolji i brži oporavak. Nesebično nam je otkrio svoju tajnu.
"Od suplemenata koristim magnezijum i koenzim Q10. Rezultati su fantastični! Od kada sam počeo to da koristim imam mnogo više energije. Od početka 2013. godine sam se preporodio, smršao sam, bolje izgledam i bolje se osećam. Sve to su priordne stvari, nemaju veze sa nedozvoljenim supstancama. Reći ću vam samo da magnezijum reguliše preko 350 motornih funkcija u telu, teško se nadoknađuje, a ja koristim mast, jer se kroz kožu mnogo brže apsorbuje".