Ričard Džeferson u penziji: Nedostajaće mi da zakucavam preko ljudi… Sećate se Krstića? (VIDEO)

Nije otišao u istoriju upamćen kao velikan igre pod obručima, ali oni koji su ostajali NBA ligu pamtiće Ričarda Džefersona po spektakularnim zakucavanjima tokom 17-godišnje karijere. I upravo taj osećaj biće ono što će najviše nedostajati 38-godišnjem momku iz Los Anđelesa.
“Bio sam atleta. Prototip niskog kirrila. Mogao sam da trčim, da skočim, da branim, štagod… Ali ono što sam najviše voleo je da zakucavam preko ljudi”, počeo je Džeferson u oproštajnom pismu na sajtu ESPN-a.

Iz daljih redova visi se zaista koliko je uživao.
“Alonzo Morning. Kris Boš. Nenad Krstić. Šelden Vilijams. Kevin Vilis. Mark Madsen. Jonas Valančijunas. Tražio sam ih. Čim bih video novog dugaliju u ligi zaletao sam se na njih. Mogao bih da imam otvoren šut za tri poena, onda bih usporio, navukao čuvara na sebe samo da bih mogao da stignem do ovog velikog. Majkl Kid-Džilkrajs. Edi Tavares. Klej Tompson. Koliko je samo bilo zabavno. Bio sam blagosloven što su me povrede zaobišle, pa sam mogao da zakucavam i pred kraj karijere. Kad sam zakucao šreko MKDŽ-a, a strpao sam ga u mrtvačku vreću, bilo mi je 34 godine”, sa dečačkom radošću se priseća Džeferson.

I sada ponekad preleti Jutjub u potrazi za svojim zakucavanjima. Ali…
“Sada ne gledam sama zakucavanja. Tražim reakcije ljudi. Da vidim šta je njihova klupa uradila. Kako je trener reagovao. Ili navijači. Kad tvoji saigrači skoče sa klupu i kažu: ‘Bože moj’… To govori navijač u njima. To je sirova emocija”, dodaje osvajač šampionskog prstena iz 2016. sa Klivlendom.

Mada ćemo ga mi malo spariji ponajviše pamtiti po igrama u Nju Džersiju, iako po sopstvenom priznanju nije ni hteo da ide u Netse, ali ga je Hjuston posle drafta 2001. baš tamo trejdovao. A bile su tu i one tri sezone u San Antoniju gde je upoznao Grega Popovića.
“Najbolji trener! Žao mi je samo što to nisu bile moje najbolje godine. Ceo klub, oni su bili svetlosnim godinama ispred svih pre nego što je izraz svetlosne godine ušao u upotrebu”.

Da se vratimo na Popovića…
“Popa je baš bilo briga ako su prosečno postizao 20 poena po utakmica. Ako su išao ispod bloka kad nije trebalo zvao bi tajm-aut, psovao bi te i verovatno bi leteo iz igre. Pop je vladao čeličnom pesnicom, kao što i treba. Toliko bi te j..o u mozak za neke stvari koje želi da uradiš da bi na kraju zaboravio i da šutneš… Pre toga, čak i u dobrim timovima, uvek sam sebi govorio da sam jedan od najboljih, nećeš ti mene da vadiš iz igre kad ja dajem 23 poena po meču… Pop mi je otvorio oči. I nisam igrao dobro, bio sam u šoku. Ali sam naučio da ako stvari ne idu onako kako si se nadao ne možeš da se ponašaš kao s…nja, jer ćeš samo pogoršati situaciju. U San Antoniju sam naučio da brinem o telu, kako da pratim igru, a ne da stalno tražim loptu u ruke. Ne mogu da kažem dovoljno lepih reči za Popovića i Sparse. Zbog njih sam kasnije bio tako dobar”, iskren je Džeferson.

Pa da se prisetimo...

(FOTO: Reuters)