SRPSKI SINOVI: Zoran Švonja, na časovima kod Kasana

Rođen je 4. oktobra 1995. godine u Novom Sadu. Od ostalih junaka feljtona "Srpski sinovi" razlikuje ga to što je odrastao i zaigrao fudbal prvo u Srbiji, ali se poput mnogih vršnjaka iz Evrope rano odvojio od porodice, da bi se u velikom klubu afirmisao i izborio za status profesionalca.

Njegov fudbalski put započeo je u školi fudbala RMR Vojvodina, a do kluba iz italijanske Serije A došao je noseći dresove Veternika, Vojvodine i ČSK Čelareva.
"Od sedme godine se bavim fudbalom. Odlazeći na prve treninge u RMR Vojvodina, shvatio sam da ga igram iz velike ljubavi, ali nisam znao da će mi to odrediti dalji tok života. Sećam se odlično da sam posle dva meseca otišao na prvi turnir u Mađarsku, što je za mene tada bio neverovatan doživljaj. Imali smo sjajnu ekipu moćnih klinaca koji su osvajali sve nagrade po turnirima u Mađarskoj, Rumuniji, Nemačkoj, Grčkoj... U Srbiji smo dva puta dolazili do titule prvaka rušeći pred sobom najjače timove, na čelu sa Partizanom i Crvenom zvezdom. Bio je to lep period života, proživljen u okruženju sjajnih drugara sa kojima sam i danas u kontaktu. Zato će mi vreme sa RMR Vojvodinom ostati zauvek urezano u sećanju", kaže Zoran Švonja za MOZZART Sport.

Talentovani zadnji vezni igrač "primavere" Parme poneo je iz škole fudbala priznanje za najboljeg igrača Minimaksi lige u FK Veternik, a sa 13 godina kao član Vojvodine postao je svestan ozbiljnosti fudbalskog posla.
"U Vojvodini sam shvatio da nisam više malo dete. Ozbiljnije se treniralo, čak sam uzimao i privatne treninge kako bih što više napredovao. Nije bilo lako, posebno što sam se trudio i da školu ne zapostavim, ali sam izdržao zahvaljujući i mom ocu. On mi je bio najveća podrška, uz mene na svakom treningu. Poslušao sam ga kada mi je rekao da bi za mene bilo najbolje da odem iz Vojvodine, iako je ona bila san svakog dečaka iz Novog Sada i okoline. Otišao sam u ČSK i ispostavilo se brzo da je bio u pravu."

Od 15. godine u Čelarevu, pod nadzorom trenera Dragana Ivanovića, sprovodile su se pripreme za fudbal u svetu odraslih. Posle dve godine stažiranja u omladinskom timu sa starijim dečacima, zaigrao je i za prvi tim, u trećem rangu takmičenja Srbije.
"Postao sam standardan sa 17 godina jer nikad nisam znao da se štedim, što su treneri primećivali i cenili u mojoj igri. Primetili su i još neki ljudi koji su mi ponudili da u januaru 2013. godine odem na probu u Đenovu. Bio sam tamo 10 dana, odigrao neke prijateljske utakmice i zapao za oko drugim klubovima. Po povratku kući, nakon nekoliko meseci, pojavila se dilema da li ću otići u Đenovu ili Parmu, da bih 7. juna prošle godine potpisao ugovor  sa mojim sadašnjim klubom."

U Parmi se privikao na nove saigrače, sistem rada i život bez porodice, na sve ono zbog čega su prvi dani u stranoj zemlji uvek teški.
"Sada je mnogo lepše nego u danima po dolasku, kada nisam znao jezik i bio odvojen od mojih preko 1.000 kilometara. Predbrodio sam sve probleme, jer sam se za ovu šansu borio ceo život. Igram, sa novim klubom sam osvojio prvi turnir, a ponekad odradim trening sa prvim timom, gde su veliki igrači poput Kasana, Amaurija, Lukarelija... Očekujem da u naredne dve godine zaigram u Seriji A, ako naravno sve bude u redu i ukoliko budem radio kao do sada."

Stasom (visok 188 cm), stilom igre, pa i izgledom Zoran mnogo podseća na kapitena Liverpula Stivena Džerarda, za kojeg kaže da mu je uzor. Navija za Crvenu zvezdu i planira da jednog dana zaigra na Marakani.
"Dok sam bio u Srbiji, nije bilo mogućnosti da igram na Marakani, ali se nadam da ću jednog dana i to uspeti", zaključio je Švonja.

PULEN VELJKA PAUNOVIĆA

Zoran Švonja je dobro poznat stručnjacima FSS-a, posebno selektoru U19 Veljku Paunoviću, koji ga je pozivao na pripreme najtalentovanijih omladinaca srpskog fudbala.
"Bio sam na prvom okupljanju, među 40 igrača na širem spisku. Posle toga sam putovao na turnir u Izrael i bio član tima koji je osvojio pobednički trofej. Bio sam presrećan, jer sam se u jakoj konkurenciji izborio za mesto među 18 igrača. Pošto sam to doživeo, mogu slobodno da kažem kako nema veće časti od poziva da zaigraš za reprezentaciju svoje zemlje."