Šta na sto donose Bitadze, Bel i Kol?

S otvaranjem druge polovine sezone u Jadranskoj ligi počelo je da se odmotava i klupko konačnog raspleta na tabeli, gde će se voditi gusta trka za plej-of i dalju poteru za šampionskom krunom. Već sada je izvesno da će u završnicu Crvena zvezda, pošto je u Zagrebu lako overila dvanaestu uzastopnu pobedu, Mega je pokazala da može i bez glavnog igrača, Cedevita je brejkom u Beogradu popravila svoje izglede, dok je Budućnost poslednjih dana učinila praktično sve da se što pre overi plasman u sledeću fazu.

Branilac titule bio je prilično aktivan na tržištu, pa je u dva dana aktivirao tri transfer bombe. Počelo je dovođenjem Goge Bitadzea iz Mege, te Džejmsa Bela iz Cedevite, onda i slobodnog Norisa Kola. S tri zanimljiva transfera Budućnost je ojačala tim na tri najvažnije pozicije i tako dodatno učvrstila svoj status u regionalnom takmičenju. Ako je Crvena zvezda na konto dosadašnjih rezultata istakla najozbiljniju kandidaturu za jadranski tron, onda je Budućnost svojim poslovanjem u sedmici na izmaku pokazala da finansijska moć i etiketa tima iz Evrolige definitivno pružaju širok spektar mogućnosti na transfer pijaci. Odnosno, mogućnost da se sve rupe u rosteru popune dovođenjem još boljih igrača, što daje na težini i obavezi da se ulaganja opravdaju. 

A, šta to novajlije donose Aleksandru Džikiću? 

Sa Gogom Bitadzeom Budućnost je povukla dva ključna poteza. Značajno oslabila direktnog konkurenta za doigravanje - jer, Megini dosadašnji rezultati ukazuju da će biti takmac za jedno od vodeće četiri pozicije -, a onda i konačno popunila poziciju gde je nedostajalo najviše „mesa“. Zbog povrede Zorana Nikolića, ali i očiglednih problema u reketu trener Džikić je prvo morao da angažuje Alena Omića, a sada je Goga Bitadze uneo dodatnu čvrstinu i raznovrsnost kakvu malo ko ima. Podsetimo, Džikić je tokom sezone na centarskoj poziciji rotirao Erla Klarka i pomenutog Alena Omića. Sa Klarkom Budućnost je imala izražene atletske i skakačke sposobnosti, ali i čoveka koji solidnim šutem može da raširi protivničke odbrane. Klarku centarsko mesto nije prirodno, on je krilni centar koji je tokom karijere uglavnom delio reket s nekom dominantnijom figurom. Setimo se kako su Klark i Vladimir Štimac dominirali u opremi Bešiktaša i malo ko je mogao da nadskoči i nadigra ovaj tandem u turskom prvenstvu i FIBA Ligi šampiona. Usled nedostatka pravog centra Klark je bio „topovsko meso“ za fizički snažnije centre što je, na primer, Crvena zvezda sa Majklom Odžom, Majkom Cirbesom i Dušanom Ristićem znala da iskoristi u ona dva susreta u Superkupu i na početku Jadranske lige. Sa Omićem Budućnost je dobila na fizikalnom aspektu, igrača čija energija ume beskrajno da motiviše ceo tim i nekog ko bespoštedno ulazi u svaki duel. Iako je donekle rasteretio Klarka, nekadašnji centar Crvene zvezde nije uspeo da donese stabilnost na duže staze zbog strahovitog ritma klupske košarke u ovom momentu. 

To bi, pored ličnih kvaliteta, trebalo da donese Goga Bitadze. Supertalentovani Gruzin prešao je ogroman put otkako je u decembru 2015. godine stigao u Megu iz lokalne Vite. Posle pozajmice u Smederevu i solidnih rola u prošloj sezoni, ove godine Bitadze zajedno sa Draganom Apićem nosi etiketu najuticajnijeg centar Jadranske lige. Dejan Milojević je igru podredio upravo sjajnom momku iz Tbilisija i Mega se odmah našla u krugu kandidata za plej-of. 

Bitadze je na jedanaest utakmica ubeležio čak 222 poena, što ga je učinilo trećim strelcem Lige iza Tomislava Zubčića (Igokea), koji ima deset poena, ali i utakmicu više, te Dragana Apića, koji je ubeležio 234 poena u istom preseku kao i novi centar Budućnosti. Istu poziciju zauzeo je Bitadze i na listi igrača s najvećim ukupnim, ali i prosečnim indeksom korisnosti. Ukupno 271 (Luka Božić 306, Dragan Apić 332), prosečno 24,64 (Božić 25,5, Apić 30,18). Takođe, Bitadze je izašao na sam vrh liste igrača s najviše skokova (87), te uhvaćenih lopti po utakmici (blizu osam). Prvi je u kategoriji blokada sa čak 28 izblokiranih šuteva i jedini je u celoj Jadranskoj ligi s više od 20. 

Ono što je, ipak, upečatljivije mnogo više od pukih statističkih brojki jeste zrelost sa kojom Bitadze pristupa igri. Vidi se da je višegodišnji rad sa Dejanom Milojevićem dao rezultat, odnosno da je prekovremeni rad leti posebno pogurao 19-godišnjeg momka da fizički očvrsne, psihički sazri i shvati košarku iz ugla vrhunskog igrača u kojeg polako izrasta.

Uprkos tome što je Aleksandar Džikić izjavio da neće opterećivati Bitadzea u Evroligi, on je tokom ova, bezmalo tri meseca pokazao da je spreman za sledeći nivo. A to je upravo Evroliga. Ostaje da se vidi kako će se Bitadze uklopiti u sistem novog tima, saigrače, te ritam košarke sa stalnim putovanjima i bar dve utakmice u nedelju dana, ali Bitadze će sigurno doneti prevagu u Jadranskoj ligi čime bi omogućio Omiću više minuta za odmor i veći fokus na ono što dolazi u Evroligi. Dobiće i Bitadze svoj deo kolača, kako bi osetio kako je to igrati s najboljim centrima Evrope, pogotovo jer će na leto zasigurno otići u NBA.

Onim što je dosad pokazao Bitadze je značajno popravio svoje potencijalno mesto na Draftu, a vreme u Budućnosti poslužiće da dodatno izgradi svoj identitet. Bitadze i dalje ima veliki prostor za napredak, a dosad se pokazao kao odličan skorer i više nego solidan defanzivac. Školovanje pod nadzorom vrsnog trenera pretvorio je Gogu u tehnički odlično potkovanog centra i nekog ko ima širok spektar napadačkih mogućnosti. Znao je da iskreira poene kada je Megi to bilo najpotrebnije, čak da se izvuče izvan linije 6,75 metara i pogodi za tri poena, što skauti i treneri sve više cene, a osim toga značajno je popravio atletski i fizički aspekt igre, čime je postao još teži za čuvanje u reketu. Osim toga što ima strašan njuh za blokadu, sada je i neko ko može da se nosi protiv snažnijih centara od sebe. Protiv Crvene zvezde nedavno je to demonstrirao na najbolji način, pošto je Cirbesa nekoliko puta izbacivao iz takta, a protiv Odža koristio brzinu i okretnost da dominira u neposrednoj blizini koša.

Mada nije isti tip centra kao Nikola Jokić, koji zna toliko toga sa loptom u polju razigravanja saigrača, niti je toliko vešt dribler, neodoljivo podseća na njega. Jer, igru doživljava kao mogućnost da iskaže raskošni talenat, ne kao mehaničku radnju. Pritom, s lakoćom izlazi na kraj najvećim izazovima i njegova produktivnost bila je zadivljujuća.

U Budućnosti sigurno neće imati toliko odrešene ruke, ali bi u okvirima Jadranske lige trebalo da zadrži status jednog od najboljih.

Analizu Džejmsa Bela mogli ste da pročitate u tekstu posvećenom Cedeviti uoči početka sezone. Radi se o momku koji je celu profesionalnu karijeru proveo na ovoj strani Atlantika, a posle odličnih igara u Hapoel Holonu, gde je bio član idealne petorke izraelskog prvenstva, dobio je mogućnost da sa Darušafakom osvoji trofej Evrokupa. Mada je u Darušafaki više bio posvećen odrađivanju defanzivnih zadataka, jer je napad mahom bio oslonjen na Skotija Vilbekina, Bel je u Cedeviti pokazao da ima dobar napadački kvalitet, pa je u Jadranskoj ligi beležio 15 poena u proseku, a u Evrokupu oko 11 poena. Imao je loptu u rukama više nego u Darušafaki, gde je uglavnom delovao iz „ćoška“ i neko ko puca direktno po prijemu lopte. Ume da bude timski igrač, što će Džikiću biti jako važno u sklapanju sastava i zna da se podredi timskim obavezama, ne isključivo individualnoj promociji. Opet, treba biti obazriv sa njim, jer ga čeka prvo iskustvo u Evroligi i treba videti kako će reagovati. Sa Cedevitom je pokazao da ima kvalitet više za Jadransku ligu, mada u klubu nije ostao jer se ne uklapa u klupski, niti sistem Slavena Rimca, iako je igrao konstantno dobro. Vrlo je dobar igrač u oba smera, agresivnog mentalnog sklopa i Budućnost bi s njim trebalo da dobije nešto više u oba smera. 

Noris Kol je doveden da bi uradio ono što Aron Kraft nije. Da svojim iskustvom obezbedi mirnu organizaciju igre, ali i nagazi papučicu na gasu kada su ekipi potrebni laki poeni. Kao takav voli da drži konce u svojim rukama, što bi Džikić morao da izniveliše, pošto dobar deo ekipe ima iste preference. Nekadašnji dvostruki šampion NBA sa Majamijem (2012, 2013) tek je prošle sezone imao prvo evropsko iskustvo i u dresu Makabija igrao je jako dobro u Evroligi. Bio je vodeći igrač tima uz Pjera Džeksona, a uprkos tome morao je da čeka praktično do kraja decembra kako bi našao novi evroligaški angažman. Iz Avelina je otišao kao slobodan igrač, pošto je dobio sporazumni raskid ugovora sa klubom. U deset utakmica u Seriji A beležio je preko 16 poena u proseku, zajedno sa šest asistencija i oko tri skoka po utakmici.

Generalno je vrlo dobar plejmejker, gotovo izjednačenih kvaliteta u svim najvažnijim aspektima i bitno mu je da se istakne kao lider ekipe. Ume vrlo dobro da odgovori i defanzivnim zadacima, što je kod američkih plejmejkera retkost. Ima dobar prvi korak i prilično agresivno napada svoje čuvare, mada mu nijedna ofanzivna karakteristika nije posebno izražena. Ukoliko bude pokazao bar deo onoga čime raspolaže, mogao bi da bude veliko pojačanje za tim. Ali, samo pod uslovom da i Kol shvati da pored sebe ima kvalitetne saigrače koji će tražiti svoj prostor za razigravanje. Ako bude išao na svoju ruku i suprotno zahtevima naporne sezone i ambicija, Budućnost bi mogla da se nađe u problemu.

Bilo kako, Budućnost je sa tri pojačanja ozbiljno unapredila tim. Na papiru, gotovo sigurno i na parketu u narednim utakmicama. Videćemo na kraju za šta će to biti dovoljno...

Foto: Star Sport, MN Press