To je Istina

Brbljivac. Veliki provokator. Čovek svađe. Imao je ego dovoljno veliki da neponovljivom Majklu Džordanu u lice kaže: "Deda, idi u penziju, košarka više nije tvoja igra". Znao je da izbaci iz takta vedrog i nasmejanog Medžika Džonsona i probudi u njemu ono najgore. Legendarnom Džordžu Karlu je tokom Mundobasketa 2002. rekao da je loš trener. Imao je problema s viškom kilograma. Bio je ljubitelj noćnog života, alkohola i žena. Zadobio je jedanaest uboda u vrat i grudi i ostao živ. To je surova istina njegovog života. Ali, on je Istina. On je Pol Pirs. Jedan od najvećih svih vremena.

Možda nikada neće biti pominjan u kontekstu s Bilom Raselom, Lerijem Birdom, Robertom Perišem, Džonom Havličekom... Ali, Pol Pirs je velikan Kelta. Legenda. 

Imao je dve velike želje. I jedan životni san. Da sa Klipersima osvoji šampionski prsten i da poslednje „zbogom“ košarci kaže u dresu svoje prve ljubavi - Bostona. O onom, možda i najvažnijem sanjarenju, nešto kasnije. 

Nije mu se dalo da postigne zacrtano. Košarkaši Jute imali su preveliku želju za pobedom. Klipersi su bili, začuđujuće mirni. Gotovo anemični. Takav je bio i Pol Pirs. Valjda i sam svestan da sa navršenih 39 godina ne može da promeni stvari. Da ne može da utiče na igru u toj meri kao što je to radio nekada. Nije ni bio njegov posao da pravi razliku, već da svojim iskustvom ojača ekipu. Izabrao je tim gubitnika i to je možda njegova najveća greška. 

Ipak, postigao je sve. Osvojio je šampionski prsten, pobedio je svakog, nije se bojao nikog. Čak i kada je Boston prolazio kroz najstrašnije periode, on je bio svetlost na kraju tunela. 

Postoji ta, možda i ne toliko poznata priča da je njegov život mogao da poprimi totalno drugačije konture. Život radnika u Gradskoj čistoći, što je bila njegova želja tokom ranih, srednjoškolskih dana. Možda nikada ne bismo gledali Pola Pirsa očima idola mnoge dečurlije. Već bi to bio samo Pol, jedan od mnogih čije bi zaduženje bilo da čisti otpatke za drugim ljudima. 

Kao klinac koji je odrastao u Inglvudu (u blizini nekadašnjeg doma Lejkersa), predgrađu Los Anđelesa gde je vladao kriminal, za bolje nije ni znao. Ali, košarka je bila njegov izlaz iz tmurne stvarnosti.

Govorili su mu da nije talentovan za košarku. Zato nije ni bio deo Inglvudovog tima tokom prve dve godine. Treneri su mu savetovali da je bolje da odustane. Bio je spor, a problemi s kilogramima nisu mu olakšavali život. Nije se predao. 

Uveo je radnu etiku koja ga je pretvorila u mašinu. Svako jutro bio je u dvorani tačno u pola šest, zajedno sa dvojicom najboljih drugova iz detinjstva i radio je. Toliko da na kraju ne bi imao vremena ni da se presvuče, pa je na časove dolazio znojav i prljav. Ali, on je osećao radost. Shvatio je da može mnogo. U svemu mu je pomagao kućni prijatelj Skot Kolins, u to vreme pomoćni trener u školskom timu, po zvanju policajac. Radio je na tome da Pirs ne završi u lošem društvu i da ga ulica ne uzme pod svoje. 

Ubrzo je postao prva zvezda tima, a te davne 1995. godine našao se u društvu najboljih srednjoškolskih igrača iz SAD i Kanade. Stajao je rame uz rame s Kevinom Garnetom, Vinsom Karterom, Stefonom Marberijem i Entuanom Džejmisonom. 

Odlazak na univerzitet Kanzas bio je skok u nepoznato. Imao je mnogo problema. Često je glavom bio odsutan, nije uspeo da prati ritam legendarnog Roja Vilijamsa. 
"Obožavao sam Pola Pirsa. Umeo je u isto vreme da me natera da ga volim do ludila, ali i da me dovede do ludila", pričao je svojevremeno Vilijams. 

Nije uspeo da uzme titulu za dve godine rada. Zajedno s Skotom Polardom, Refom Lafrencom, Džakom Vonom i Bilijem Tomasom uspeo je da ostvari skor 69-6. Ali, nije video šampionski pehar.

To ga je nateralo da se prijavi na NBA draft 1998. godine. Ni tada nije moglo bez nepredviđenih dešavanja. Bio je izabran kao deseti pik, a mnogo godina posle te čuvene lutrije iz Bostona su otkrili pravu istinu - da Pirs nije bio u planu. O tome je pričao tadašnji Generalni menadžer Kris Valas. 

Naime, Kelti su na umu imali da izaberu Dirka Novickog, ali kako se umešao Don Nelson i Dirkenštajna uzeo za Dalas, u redovima nekadašnjeg šampiona morali su da reaguju ekspresno i dogodio se Pol. 

Pirs je u početku bio jako razočaran. Ne činjenicom da su ga birali Kelti, već da je ispred njega bilo devet igrača. Zato je Pirs rešio da radi još više na sebi. Svedoci tadašnjih dešavanja u Bostonu potvrdili su da je Pol Pirs svako jutro bio u dvorani i da je tokom mukotrpnih istrčavanja sprinterskih vežbi i šuteva uzvikivao imena svih igrača koji su na Draftu bili ispred njega. Od prvoplasiranog Majkla Olovokendija, preko Majka Bibija, starih poznanika Lafrenca, Džejmisona i Kartera, pa sve do Novickog. 

Ključni čovek u njegovom životu tih godina bio je Džon Konor. Tada predstavnik Bostona na Draftu, s kojim je Pirs brzo stvorio neraskidivu vezu. U međuvremenu Konor je postao menadžer zadužen za opremu, a često se priča i o tome da je Pirs obožavao da se s njim takmiči u šutiranju trojki. I često je gubio.
„Voleo sam treš-tok. Ali, ubrzo sam saznao da i Džon voli istu stvar. A onda sam shvatio da ne mogu da ga pobedim. Gubio sam od njega, iznova i iznova. To me je izluđivalo“, otkrio je Pirs svojevremeno.

Koliko mu je, zapravo, to smetalo, govori činjenica da je jednom prilikom razbio mikrofon. Naime, kamere su snimale takmičenje između njih dvojice, Džon je pobedio, a Pol poludeo.

Bio je veliki borac, želeo je da ostvari snove. I radio je krvavo kako bi to i uspeo. Osim toga, voleo je izlaske do duboko u noć. Tako se dogodio 25. septembar 2000. godine, kada je Pirs umalo izgubio život. Sa svojim tadašnjim ortakom i saigračem Tonijem Batijeom i njegovim bratom izašao je u jedan noćni klub. U jednom trenutku nepažnje desilo se krvoproliće. Dok su Batije i njegov brat okrenuli glavu i otišli do toaleta, Pirs se našao u zagrljaju dve devojke. Priča kaže da je jedan momak želeo da skloni Pirsa od svoje sestre, a kada je došlo do gužve dobio je flašu u glavu, a onda i jedanaest uboda, od čega je jedna ubodna rana bila na samo tri milimetra od srca. 

I pored toga, iz bolnice je izašao za manje od dve sedmice, uspeo da se oporavi i odigra celu sezonu. Čak 82 utakmice! Mada je kasnije i sam priznao da se na teren vratio prebrzo, odnosno da je bežao od realnosti kako bi ceo događaj što pre istisnuo iz sećanja, uspomena mu je ostala u vidu ožiljaka. Koje je kasnije sakrio tetovažama. 

Bio je toliko tvrdoglav, uporan i istrajan u svojoj nameri da od Bostona napravi tim za poštovanje, da je od uprave svake sezone tražio da izvuku veliki novac i stvore mu pojačanja. A on će usaditi šampionski gen. Kelti su prvo pokušali sa promenom u klupskoj strukturi. Doveli su mu Doka Riversa i čuvenog Denija Ejngea na mesto GM. Pirs nije bio zadovoljan. Bio je vođa u timu s mnogo klinaca. Zato je često u pitanje dovodio Riversove i Ejngeove sposobnosti da vode klub. Uspeo je u svojim namerama. Dobio je Kevina Garneta i Reja Alena, a nedugo zatim okitio se šampionskim prstenom. Bio je čovek odluke, prelomna figura finalne serije protiv Lejkersa. Niko mu ništa nije mogao. Svi pamte onu, nezaboravnu, prvu utakmicu s Lejkersima, koju je odigrao iz kolica. Tada je svim navijačima Bostona zastao dah. U jednom trenutku izgledao je kao da nikada više neće moći da igra, da mu je koleno otišlo zauvek. Dva minuta kasnije vratio se na parket i meč završio „na jednoj nozi“. Ni danas niko ne može da opiše šta se Pirsu desilo tada...

Samo nekoliko sedmica ranije, odigrao je jednu od najboljih partija karijere. Obožavao je duele s Lebronom Džejmsom, Kralj ga je podsticao da uvek izvuče ono najbolje iz sebe. Taj sedmi meč polufinalne serije Istoka navijači Bostona, ali i pravi zaljubljenici u košarku nikada neće zaboraviti. Ubacio je 41 koš u direktnom duelu s Lebronom i Bostonu podario herojsku pobedu. 

Ali, utakmica po kojoj će ga svi pamtiti bila je ona s početka njegove karijere. Bio je to 15. mart 2001. godine. Pirs je smestio 42 poena tada strašnim Lejkersima, što će zauvek ostati upisano kao lični rekord.

Tada je Pol Pirs dobio nadimak - Istina.

I danas se prepričavaju detalji posle utakmice, kada je Šakil O'Nil presreo jednog novinara iz Bostona i rekao mu:
„Piši i nemoj ništa da izbacuješ. Moje ime je Šakil O'Nil, a Pol Pirs je jeb... istina! Znao sam da može da igra, ali nikad nisam mogao da zamislim da može da igra ovako“.

Pirs je tada bio 23-godišnjak, zaglavljen u katastrofalnom timu, tek nešto više od godinu dana posle oporavka od strašnih uboda.
„Bio sam mlad, a kada sam dobio te pohvale od O'Nila, to mi je dalo samopouzdanje i dodatnu motivaciju. To je ono što je potrebno svakom mladom igraču. Malo je igrača koji dobiju nadimak tako rano. Zato sam osetio potrebu da se dokažem i budem dostojan novog imena“, bio je jasan Pirs. 

Bilo je mnogo neverovatnih detalja koji su obeležili karijeru Pola Pirsa. Previše da bismo ponaosob nabrajali u jednom tekstu. 

Sada, Pirs planira da se posveti nekim drugim stvarima u životu.

Karijeru je završio sa 26.397 poena iz 1.343 utakmice i 45.880 minuta. Četvrti je najbolji trojkaš svih vremena (2.143), osmi u broju ubačenih slobodnih bacanja (6.918). 

Pirs je živeo košarku sa ciljem da ostvari svoje snove. Imao je sreću da veći deo ispuni. 

Osim dve pomenute stvari s početka teksta, nije ostvario možda i najveći, dečački san - da ponese dres Los Anđeles Lejkersa. Čiji je navijač bio od malih nogu. 

To je Istina. 

PIŠE: Nikola Stojković (nikolaS_sN)

(FOTO: Action Images)