Veći od Džordana?! (VIDEO)

Seo je na krevet, pogledao u ogledalo i sopstveni odraz u njemu i nazvao sebe „pastuvom“ (nadimak koji je dobio od saigrača zbog gracioznosti na terenu, kao i velike fizičke snage). Onda je pošmrkao poslednju liniju kokaina u sobi studentskog kampusa. Ustao je i krenuo ka kupatilu, da bi se iznenada zateturao i srušio na krevet. Izgubio je svest i kolabirao. Njegovi prijatelji Teri Long i Dejvid Greg odmah su reagovali i pobrinuli se da Len ne pregrize sopstveni jezik, a Brajan Tribl pozvao je hitnu pomoć. Medicinsko osoblje bezuspešno je pokušavalo da oživi košarkaša, a u tome nisu uspeli ni kasnije u bolnici Princ Džordž. Leonard Len Bajas zvanično je proglašen mrtvim 19. juna 1986, u 8. časova i 51. minut. Imao je 22 godine. Kao uzrok smrti navedena je srčana aritmija prouzrokovana korišćenjem kokaina, a autopsijom je ustanovljeno da se u njegovom telu nisu nalazili tragovi nijedne druge supstance ili alkohola.

 „Bio je prvi i poslednji na svakom treningu, najbrži u istrčavanju sprinteva, fizički najdominantniji…“ izjavio je legendarni trener Univerziteta Merilend Lefti Drizel. U svojoj kancelariji Drizel je na zidu držao slike svih poznatih NBA košarkaša poteklih s Merilenda. Poslednji u nizu bio je Bak Vilijams, dugogodišnji igrač Nju Džersija i Portlanda, a jedan ram bez slike u njemu stajao je okačen do Vilijamsa. Lefti je to mesto čuvao za Lena Bajasa, najnovije košarkaško čudo s Merilend Univerziteta u Vašingtonu koji je iz pomalo sirovog i nedisciplinovanog igrača izrastao u jedno od najdominantnijih krila u istoriji Američke Koledž košarke. „Frosti“ (nadimak iz detinjstva) je za Merilend zaigrao 1982, a s njega je izašao uz karijerni učinak od 16,4 poena, 5,7 skokova i 1,3 blokade. Apsolutnu dominaciju Bajas je potvrdio nekoliko puta. Godine 1985. i 1986. bio je proglašen za igrača godine AAC konferencije (Konferencije Atlantske Obale, sportske asocijacije čiji se košarkaški deo takmičio u NCAA ligi), takođe, dva puta bio je deo AAC „Ol star“ tima, dva puta uvršten je u „All American first team“ (tim sastavljen od najboljih NCAA igrača te godine), i jednom za sportistu godine AAC sportske asocijacije. U jednom od mečeva protiv favorizovane Nort Karolajne postigao je 35 poena, od kojih 7 u poslednja 3 minuta meča, i 4 u produžecima. Čitav tim Merilenda bio je podređen njemu. Bio je toliko dobar da niko nije mogao da ga zaustavi osim jednog čoveka. Do 1984, jedini košarkaš koji je Bajasu predstavljao jedinu i ozbiljnu konkurenciju bio je Majkl Džordan, ali je on upravo te godine otišao u NBA ligu. Pre njegovog odlaska, okršaji Merilenda i Nort Karolajne bili su ništa drugo do odmeravanje snaga ove dvojice. Bajas i Džordan jedan protiv drugog uvek su igrali s izvesnom dozom besa. Kontrolisanog besa.

Vest o tragediji raširila se munjevitom brzinom, građani Vašingtona, Bostona, ali i celih Sjedinjenih Država bili su u šoku i neverici. Povezanost profesionalnog sportiste i kokaina u to vreme bila je jednostavno nezamisliva. Usledili su telegrami saučešća porodici, a legenda kaže da je prvi buket cveća Lenovoj majci i ocu poslao upravo Majkl Džordan, ali i tadašnji predsednik SAD-a Ronald Regan. Jedna od prvih osoba koju su novinari tog jutra nazvali bio je Leri Bird koji je reporteru rekao da „je ovo jedan od najokrutnijih događaja za koji je ikad čuo.“ Čarls Barkli izjavio je da je posle Bajasovog slučaja bio toliko prestravljen od kokaina da se nije i ne bi usudio da ga proba čak ni jedan jedini put. Nikome nije bilo jasno kako se ovo dogodilo. Kako je 22-godišnji sportista uopšte ušao u svet narkotika, naročito kokaina, koji je polovinom osamdesetih još uvek važio za skupu i ne tako jeftinu i lako dostupnu drogu. Ono što tada javnost nije znala, (a što je na ulicama širom Amerike bilo i te kako poznato) je činjenica da su upravo 1984. i 1985, bile prelomne godine za masovni proboj i rasprostranjenost kokaina širom ove države. Mediji su bili potpuno zatečeni nastalom situacijom. Da se njegova smrt kojim slučajem dogodila danas, automatski i bez ikakvog ustručavanja usledile bi insinuacije, nagađanja i glasine od kojih bi većina verovatno bila plasirana bez ikakvog realnog utemeljenja. Osamdesetih, televizija i ostali mediji (radio i novine) bili su drugačiji, još uvek pomalo naivni i pomalo detinjasti, praktično u procesu tranzicije od ozbiljnosti i umerenosti do čistog senzacionalizma a život jednog profesionalnog sportiste van terena u to vreme bio je prilično neistražena teritorija. 

Skauti iz praktično svih NBA timova složili su se da je Len Bajas bez ikakve sumnje nešto najbolje što u tom trenutku postoji u generaciji iz 1986. godine. I ne samo iz nje. Po njima, Bajas je bio „nešto najbolje što se pojavilo u američkoj košarci od pojave Majkl Džordana, ali ne i bolje od njega“. Poređenja njih dvojice u igračkom smislu bila su praktično neizbežna. Identičan, savršen skok-šut, neverovatan odraz i mogućnost zadrške u vazduhu kada bi protivnički igrači već davno popadali na zemlju, savršen pregled igre, osećaj za skok i krađu, atraktivnost, eksplozivnost i naravno fantastična zakucavanja. Kreativna zakucavanja koja su u slučaju Bajasa podsećala na Džordanova, ali i na ona koje je demonstrirao Čarls Barkli, (zamislite Barklija u mršavijoj varijanti) ali i Dominik Vilkins. Frosti je bio potpun igrač koji je pored svih košarkaških kvaliteta i u fizičkom smislu bio predodređen za ovaj sport. Snažnija i bolje građena verzija Majkl Džordana. Bio je visok 203 santimetara i težak 95 kilograma (za razliku od Majklovih 197 cm i 98 kg) Pri tom, njegova prednost je bila i u tome što je imao izrazito duge ruke. Kao drugog pika prve runde drafta održanom u Njujorku 17. juna 1986, dobili su ga tada aktuelni šampioni Boston Seltiksi. Red Ojerbah predsednik Bostona bio je oduševljen. Deni Ejndž već je najavljivao nastavak šampionske dominacije, a Leri Bird tog leta 1986. lično je otišao u ruki kamp kako bi budućeg saigrača video na delu. Len i njegov otac odleteli su u Boston 18. juna na zvanično predstavljanje i potpisivanje ruki ugovora vrednog 700.000 dolara, kao i na sklapanje petogodišnjeg sponzorskog paketa s Ribokom u iznosu od 1,6 miliona dolara. Sledećeg dana, po povratku kući, Len Bajas bio je verovatno jedan od najsrećnijih ljudi na svetu. U društvu prijatelja Terija Longa, Dejvida Grega i Brajana Tribla, tog 19. juna krenuo je u studentski kamp u iznajmljenom sportskom automobilu kako bi proslavio ostvarenje životnog sna. A tu noć, razloga za slavlje imao je na pretek. Ali i razloga za bekstvo. Bekstvo od roditelja, od novostečenih lažnih prijatelja, od novinara za koje je bio „sledeća velika stvar“, od imidža i uloge heroja sopstvene ulice, od očekivanja, od nedelja napornih priprema za draft. Samo 48 časova posle njegovog završetka ispostavilo se da je pobegao od života.

Ako mediji nisu imali uvid u život Lena Bajasa, njegovi prijatelji i kolege s Merilenda sigurno jesu. Međutim, njihove izjave dan danas ostale su kontradiktorne. Po jednima, nikada ga nigde nisu videli ni sa čašom piva u ruci, a kamoli u blizini narkotika. Drugi opet tvrde da se Bajas često provodio u noćnim klubovima sa prijateljima i da u tim prilikama „Koka-Kola“ nije bilo jedino piće koje su konzumirali. Uostalom, utemeljenje za tvrdnje ovih drugih postoje upravo u njegovom najbližem okruženju. Brajan Tribl, Lenov dugogodišnji prijatelj, nekada je takođe igrao košarku u Merilendu gde je jednom prilikom bio optužen od strane trenera Drizela da je kriv za nestanak lopti iz košarkaške sale. Tribl je neko vreme proveo i iza rešetaka, upravo zbog povezanosti s drogom, a „šlag na torti“ bila je kesica s nekoliko grama kokaina pronađena ispod sedišta Bajasovog automobila nakon njegove smrti. Predmet polemike bio je i kokain koji je tu noć ušmrkao. Pričalo se o njegovoj čistoći, odnosno nečistoći, u smislu pomešanosti sa nekom drugom supstancom, međutim, istraga je pokazala da je kokain bio 98 procentno čist. Ali sve ovo više nije bilo važno za nesrećnog Bajasa koji je zaustavljen na korak od ostvarenja životnog sna. To više nije bilo važno ni za njegove vršnjake koji su u svojim sobama već nekoliko godina kačili postere s natpisom „Ja sam Bajas“. Ali, bilo je važno vlastima države Merilend i Princ Džordž okruga. Čim je prošao inicijalni šok trebalo je pronaći krivca za tragediju. Svima je na umu bilo samo jedno ime; Brajan Tribl. Žrtveni jarac ili ubica, u zavisnosti iz kog ugla se posmatra. U svakom slučaju, optužen je zbog posedovanja i distribuiranja droge koja je ubila njegovog prijatelja i posle godinu dana suđenja oslobođen je usled nedostatka dokaza. Nije dokazano da je kobne noći Tribl bio taj koji je Bajasu dostavio smrtonosni kokain. Tokom suđenja Brajan je izjavio da su on i Len ranije zajedno konzumirali kokain, kako je rekao bar šest puta. Tri godine kasnije, Tribl je uhapšen prilikom razbijanja jednog dilerskog lanca i označen kao jedan od narko dilera. Osuđen je 1993. na 10 godina robije. Predmet istrage bio je i trener Merilenda Lefti Drizel, koji je ipak izbegao kaznu za lažno svedočenje. Drizel je navodno imao saznanja da je Bajas i ranije konzumirao kokain, ali tako nešto nije tvrdio na sudu. Džejms Bajas, otac nesrećnog košarkaša nekoliko nedelja kasnije izjavio je da je novac glavni uzrok za smrt njegovog sina. „Sve se vrti oko novca, oko zarađivanja novca za Univerzitet, nikome nisu važni sportisti“. Kasnije, Džejms je podneo tužbe protiv menadžera njegovog sina i protiv Riboka, ali naravno bezuspešno. U slučaju porodice Bajas život je zaista napisao dramu. Četiri godine posle Bajasove smrti u naizgled bezazlenom obračunu u jednom tržnom centru ubijen je njegov rođeni brat, 20-godišnji Džej. Mlađi Bajas takođe je bio izuzetan košarkaški potencijal. Na koledžu je imao učinak od 25 poena i 12 skokova, ali bratovljeva smrt i prevelika iščekivanja drugih da krene Lenovim košarkaškim stopama jednostavno su u njemu stvorili averziju prema ovom sportu.

Komemorativnom skupu održanom na Univerzitetu Lena Bajasa prisustvovalo je nekoliko hiljada ljudi. Red Ojerbah tada je izjavio da su Seltiksi tri godine planirali da Bajasa dovedu u Boston. Oni su takođe kasnije organizovali komemorativni skup njemu u čast, a tom prilikom njegovoj majci predat je dres koji nažalost nikada nije stigao da obuče. Zeleni dres Seltiksa s brojem 30. Koliko je Boston izgubio njegovom smrću, možda najbolje govori podatak da su prvu sledeću titulu osvojili 22 godine kasnije. Bird, Mekhejl, Periš i Ejndž, pojačani Bajasom sigurno bi tih godina bili teška, a možda i potpuno nepremostiva prepreka za Los Anđeles Lejkerse, Detroit Pistonse ili Čikago Bulse. To nikada nećemo saznati, kao što nikada nećemo dobiti odgovor na neizbežno pitanje. Da li bi Len Bajas zaustavio Majkl Džordana? Da li bi postao i bolji od njega? Teško je reći, ali jedno je sigurno. Košarka je prerano ostala bez jednog od najuzbudljivijih igrača koje je ovaj sport ikad imao.

PIŠE: Aleksandar Đelošević
[email protected]

(FOTO: Sports Illustrated cover)