Vode se da su iz glavnog grada, a u stvari su provincijski klub: Roma zgažena čizmom bogataškog severa

Transfer možda i najboljeg igrača Rome Miralema Pjanića u redove šampiona Italije samo je potvrdio činjenično stanje fudbala na Apeninima. Italija u ovom trenutku ima jedan veliki tim, a to Juventus, dva slavna Milan i Inter, dok ostali ne mogu stanu pod istu krošnju. To se pre svega odnosi na rimsku Vučicu, koja je ponovo, kao po ko zna koji put u poslednjih 15 godina, ponižena od strane najvećih konkurenata za „skudeto”. Vučica, koja je sebe večito gurala u red neke velike italijanske „četvorke” ili „petorke”, konačno je shvatila da je sva moć fudalske „čizme” stacionirana na sever Italije i da oni dole južno tu nemaju šta da traže.

Onako kako Bajern nemilosrdno gazi ostatak Nemačke, tako to radi Juventus u Italiji. Milosti nikada nije bilo, nema je ni sada, i neće je biti u budućnosti. Jer to je prosto jedini način da se ostane na vrhu, a kako stoje stvari Stara dama će tu biti još mnogo godina. Romanisti su ponovo kivni, u prošloj sezoni prvo je posramljen Princ Rima, a sada je posramljena i Roma – to nisu odlike velikog kluba.

Kada je 27. avgusta 2012. godine američko-italijanska uprava konačno preuzela klub od čuvena familije Sensi, obećavane su kule i gradovi, najveća pojačanja u Evropi i preuzimanje primata u Seriji A. Od svega toga više nema ništa. Novac je uzaludno bacan na sve strane, angažovani su igrači bez prevelike strategije, pa je četiri godine kasnije sve to došlo na naplatu. Iako to nisu smeli da priznaju, jasno je da su u klubu svim silama želeli da se odreknu Pjanića i domognu se tih 38.000.000 evra, kako bi zakrpili rupe u debelo opterećenom budžetu.

Dok se generalni direktor Rome Mauro Baldisoni preko klupskog glasila trudio da smiri strasti među navijačima, optuživši reprezentativca Bosne i Hercegovine kao jedinog krivca za sve što se dešava, sa druge strane Italije direktor Juventusa Bepe Marota samo je kratko poručio:
„Igrač će uskoro biti na medicinskim pregledima“, a tako je i bilo samo dva dana kasnije.

Apsolutni protagonista Juventusove surove dominacije na tržištu poručio je da je posao ostvaren na veliko insistiranje igrača i tako donekle sačuvao obraz upravi rimskog kluba. Ali je jasno da je on na taj nači pre svega održao korektan odnos sa ljudima koji bi u narednim godinama još mnogo puta mogli da mu budu od koristi.

Čerupanje Rome nije krenulo ovog leta i neće se završiti u poslednjim danima prelaznog roka. Ono traje od onog trenutka kada je legendarni Franko Sensi, jureći za Skudetom (osvojen 2001. godine) izgubio i moć i snagu da se odupre „hijenama“ sa bogatog severa.

KAFU POVUKAO NOGU, POTOM ODLAZE EMERSON, ZEBINA, KIVU, MANSINI... 

Raspad tog šampionskog tima počeo je na leto 2003. godine, kada je Kafu umesto u već dogovorenu Jokohamu, kao slobodan igrač, promenio pravac i otišao put San Sira. Bio je to perfektan manevar nekadašnjeg kralja tržišta Adrijana Galijanija, koji je tako zatvorio desni bok svog tima za narednih pet sezona i otvorio vrata evropskih podviga. Kafu je svoju odluku pravdao strahom od SARS virusa koji je tada harao Azijom, ali mnogi sumnjaju da je to bio samo način da se okolnim putem ode u Milan.

Kada su u Juventusu videli kako može Milan, i sami su poželeli da iskorste finansijske slabosti sa kojima je počela da se suočava Roma. Već u narednoj sezoni zadali su Romi jedan od najvećih udaraca u njenoj novijoj istoriji uzimanjem Emersona, tada verovatno najkompletnije veznog igrača u Evropi. Brazilac, koji je dugo godina bio jedan od simbola „jake Rome“ na leto 2004. godine iznenada je javno izrazio želju za transferom u Torino i naprasno postao „persona non grata“ Večnog grada. Tadašnja uprava Vučice na sve načine je pokušavala da izbegne scenario koji je doživela Fjorentina, pa se nije previše cenkala, prodala je popularnu Pumu za 28.000.000 evra. Juventusu ni to nije bilo dosta, pa je istog leta Romi uzeo i Žonatana Zebinu kao slobodnog igrača. Kakvu takvu stabilnost u narednom periodu obezbedila je i prodaja Valtera Samuela u Real Madrid (23.000.000).

Tamo gde su tih godina stali Milan i Juventus, nastavio je Inter kupovinom Kristijana Kivua za 15.000.000 evra 2007. godine, iako je godinu dana ranije odveo i Olivijea Dakura kao slobodnog igrača. Već 2008. redove Nerazura pojačao je Amadeo Mansini (13.000.000).

Juve se u igru vratio na leto 2011. godine, kada je u Torino odveo Mirka Vučinića za 17.000.000 evra, a u istom prelaznom roku Felipe Mekses je bez obeštećenja otišao u redove Rosonera. To su ujedno bili i poslednji poslovi tadašnje uprave u odlasku kojom je rukovodila Rosela Sensi.

U prve tri godine rada činilo se da je aktuelno rukovodstvo Rome uspelo da se odupre Juventusu, dok su Milan i Inter u potpunosti srozali svoj status, pa je Vučica prošlog leta uspela Rosonerima da „uvali“ Bertolačija i Romanjolija za pozamašnu svotu novca. Sa druge strane uprava Stare dame samo je sačekala svojih pet minuta, pustila druge da sami sebe unazade i onda ponovo krenula u napad do istrebljenja.

Evo kako je izgledao dolazak Miralema Pjanića na madicinske preglede u Torino

ODLASCI IZ ROME NA SEVER ITALIJE:

Kafu – Milan (2003) - slobodan igrač
Emerson – Juventus (2004) – 28.000.000 evra
Zebina – Juventus (2004) – slobodan igrač
Dakur – Inter (2006) – slobodan igrač
Kivu – Inter (2007) – 15.000.000 evra
Mansini – Inter (2008) – 13.000.000 evra
Vučinić – Juventus (2011) – 17.000.000 evra
Mekses – Milan (2011) – slobodan igrač
Romanjoli – Milan (2015) – 25.000.000 evra
Bertolači – Milan (2015) – 20.000.000 evra
Pjanić – Juventus (2016) – 38.000.000 evra

(FOTO: Action images)