ZLATNA BRAĆA: Fric i Otmar, Bobi i Džek, Sergej i Vanja i... nema dalje

Prođe i taj doček Orlića ispred Skupštine. Euforija se polako stišava, a koliko sutra-prekosutra, s ponosom ćemo se sećati radosti koju su nam ti momci priredili na Mundijalitu na Novom Zelandu. Pamtićemo čudesne odbrane Predraga Rajkovića, Maksin pobedonosni gol u finalu, "lokomotivu" Antonova po levom boku, izvanrednog Babića kada je bilo najpotrebnije, staloženog Veljkovića, borbenog Mandića, džokera Šaponju... 

Pamtićemo i braću Milinković-Savić. Sergej je bio fantastičan, stožer ove sjajne genracije. Vanja među najmlađima, tek mu je 18, pa se nije ni skidao, ali i njemu predviđaju vrhunsku golmansku karijeru. Pa nisu ga ovi iz Mančestera tek tako vrbovali... E baš njih dvojicu možda ćemo i ponajbolje upamtiti. I ne samo mi, već i čitav fudbalski svet. Jer, nećete verovati, njih dvojica su tek treća braća otkako se igraju Svetska prvenstva (računajući i ona seniorska) koja su se okitila zlatnom medaljom?! 

Da, dobro ste pročitali! Mnogo ih je bilo, neki su čak igrali i finala, ali samo se u dva navrata pre ove subote dogodilo da dva rođena brata postanu svetski prvaci igrajući zajedno u timu. Prvo su to bili Fric i Otmar Valter, oni su sa nemačkom Pancer divizijom 1954. u Bernu napravili čudo pobedivši Mađare u velikom finalu sa 3:2, a posle njih to je pošlo za rukom, tačnije nogom, Bobiju i Džeku Čarltonu 1966, kada su sa svojom Engleskom na Vembliju u velikom finalu Svetskog kupa savladali Nemce sa 4:2.   

Eto od te 1966, pa do subote, a prošlo je skoro 50 godina, nismo imali rođenu braću sa zlatnom medaljom oko vrata, i to ako u obzir uzmemo sva Mundijalita od 1977. i sva prvenstva sveta od Urugvaja 1930, pa do onog u Brazilu prošle godine!

A još te 1930. u Montevideu imali smo prvu braću u finalu - bili su to Argentinci Huan i Mario Evaristo. Oni su sa Gaučosima stigli do same završnice, gde ih je na korak od titule zaistavio domaćin Urugvaj. Zanimljivo da su na ovom šampionatu za Meksiko igrala braća Manuel i Felipe Rosas, odnosno Rafael i Fransisko Gutijerez. Kuriozitet je da su sva četvorica bila u startnih 11 na prvoj utakmici protiv Gaučosa u grupi, ali nažalost, tada su na klupi ostala braća Evaristo...   

Posle Montevidea braću na Mundijalima nismo imali sve do pomenute 1954 i zlatnih Valtera, onda su bili Čarltoni 1966, pa se nakon toga pojavljuju Rene i Vili van de Kerkof u dresu Holandije. Oni su četvrta braća u finalu i daleko najmalerozniji, s obzirom da su izgubili dva meča za titulu zaredom?! I oba puta bolji od njih bili su domaćini. U Minhenu 1974 savladala ih je Nemačka, a četiri godine kasnije Argentina.

Poslednja braća pre Milinković Savića koji su dogurali do finala bili su Nemci Karl-Hajnc i Bernd Ferster. Oni su u dresu Pancera izgubili meč za titulu 1982. u Španiji od Italije. Pojavljivala su se i kasnije braća na završnim turnirima (Brajan i Mihael Laudrup, braća Flo, Niko i Robert Kovač...), ali niko nije bio ni blizu finala.    

Dakle, Fric i Otmar, Bobi i Džek, Vanja i Sergej i - nema dalje! Sad još samo da naši Orlići ovako nešto ponove na "pravom" Mundijalu...