Afrički geni, holandska škola i kratak fitilj: Zvezda dobija atletsku moć, ali i rizik od kartona

Priča o najnovijem pojačanju Crvene zvezde je hronika o identitetu, migracijama i građenju fudbalske dinastije jedne afričke porodice u Evropi. Pre nego što je svet čuo za bivšeg napadača Ajaksa, a sada Sanderlenda, Brajana Brobija i budućeg defanzivca Crvene zvezde Derika Lukasena, postojala je samo porodica Brobi, poreklom iz Gane, koja je svoju sreću potražila u Amsterdamu. Međutim, unutar same porodice došlo je do specifičnog obrta koji i danas zbunjuje fudbalske pedante širom sveta.

Da bismo raščlanili ovu nesvakidašnju porodičnu lozu, moramo se osvrnuti na genetiku njihove majke, gospođe Efure Evue Brobi, koja je očigledno rodila skoro polovinu jedne fudbalske postave. Istina je zapravo u tome da su unutar kuće u Amsterdamu stasala dva para rođene braće po ocu, koji su međusobno polubraća po majci. Derik Lukasen ima rođenog brata Kevina Lukasena, njih dvojica dele i oca i majku, te otuda i isto očevo holandsko prezime. Sa druge strane, dobro poznati napadač Brajan Brobi i njegov brat Samjuel dele istog (drugog) oca, Brobi, poneto iz Gane. Sva četvorica momaka odrasla su pod istim krovom u Amsterdamu, vezani istom majčinskom krvlju i fudbalskim talentom. Dok su Kevin i Samjuel gradili svoje solidne, ali neupečatljive karijere na evropskom nivou, Derik i Brajan su otišli korak dalje, podelili prezimena, a nedavno i reprezentacije na Mundijalu.

Kada se porodični mozaik sklopi, fudbalski put starijeg brata Derika razvijao se tamo gde nastaju najpismeniji defanzivci Evrope, u čuvenoj akademiji AZ Alkmara. Dok su mu mlađa polubraća tek hvatala zalet, Lukasen je prošao surovo rešetanje kroz sve mlađe kategorije, a ključni trenutak za njegovu seniorsku afirmaciju bio je dolazak poznatog stručnjaka Džona van den Broma na klupu Alkmara u septembru 2014. godine. Van den Brom, poznat po tome što obožava rad sa tehnički moćnim i polivalentnim igračima, odmah je prepoznao zver u mladom tinejdžeru. Sa visinom od 188 centimetara i odličnim atletskim predispozicijama, Lukasen pod njegovom komandom nije bio običan štoper koji samo čisti sve pred sobom. Tokom tri sezone i sakupljenih 69 nastupa u dresu AZ-a, Van den Brom ga je koristio kao taktičkog džokera. Kada bi zaškripalo, Lukasen je bez problema krpio poziciju desnog beka, a neretko je bio prekomandovan i u zadnjeg veznog kako bi ekipi doneo preko potrebnu mišićnu masu i sigurnost u pasu.

©AFP

Ono što je Lukasena dodatno oblikovalo u defanzivnu stenu kakva je danas, jeste surova konkurencija i suvo igračko zlato koje je imao pored sebe u odbrambenoj liniji. Na samom početku, partner u srcu odbrane bio mu je tadašnji kapiten Alkmara i sadašnji stub Augzburga, Džefri Guvelev (celih 10 godina igra tamo). Ipak, prava fudbalska diplomatija za Lukasena počinje krajem 2015. godine kada se u klub vratio legendarni holandski reprezentativac Ron Vlar, čuveni "Stena" ili "Beton" sa Mundijala u Brazilu. Igrajući u tandemu sa prekaljenim Vlarom, ali i brzonogim levim bekom Ridžešijanom Hapsom (sada ga redovno gledamo u dresu Surinama), Derik je upijao taktičke cake, pozicioniranje i liderske atribute. Ta odbrambena linija, u kojoj je Lukasen često menjao povređenog Vlara ili igrao tik uz njega, odvela je AZ do trećeg mesta u Erediviziji i same završnice Kupa Holandije. U tom periodu postigao je i pet pogodaka, pokazavši da je ozbiljno oružje pri svakom prekidu, što je bio jasan signal holandskim teškašima da je vreme za selidbu na viši nivo. Vredi istaći i da je Lukasen u Alkmaru igrao zajedno sa srpskim igračima Nemanjom Gudeljom i Rajkom Brežančićem.

Izlog u Alkmaru bio je previše bleštav da bi prošao neprimećeno, pa je leta 2017. godine PSV rešio da završi rat sa konkurencijom i istrese ozbiljnih 5.000.000 evra kako bi osigurao Lukasenov potpis. Na Filips stadionu ga je sačekao pritisak šampionskih ambicija i odbrambena linija u kojoj su mesto pod suncem držali momci poput Danijela Švaba i Nikolasa Isimat Mirina. Iako je već u prvoj sezoni sa Filipsovcima podigao pehar šampiona Holandije, Lukasen je u tom surovom šampionskom žrvnju polako gubio status standardnog prvotimca. Kada u Ajndhovenu niko nije imao strpljenja da čeka njegov potpuni igrački razvoj, za robusnog defanzivca počinje ozbiljna životna i fudbalska škola oličena u statusu večitog vojnika na pozajmicama.

©MN Press

Tada počinje njegova velika evropska odiseja na kojoj je skupljao neprocenjivu taktičku raznovrsnost i kalio karakter. Prva stanica bila je Bundesliga i Herta iz Berlina, gde je pod komandom Pala Dardaija osetio surovu fizičku snagu nemačkog fudbala (igrao u Herti i sa Markom Grujćem). Potom ga je put odveo u Anderleht, gde je u tandemu sa legendarnim Vensanom Kompanijem (koji je tada bio igrač-trener) upijao napredne lekcije iz pozicioniranja i čitanja igre (u to vreme u Anderlehtu igrao i Luka Adžić). Ipak, Lukasen je dobio onu konačnu, fajtersku i beskompromisnu crtu, nakon što je prošao kroz tursku ligu. Lukasen je upravo to uradio noseći dresove Kasimpaše i Fatih Karagumruka (igrao sa Duškom Tošićem u Kasimpaši i sa Aleksandrom Pešićem u Karagumruku). Derik je od darovitog amsterdamskog dečaka konačno izrastao u prekaljenog internacionalca, spremnog da izdrži pritisak najužarenijih stadiona na Starom kontinentu.

Nakon što je završio nomadsku epizodu u Ajndhovenu i kratko osetio barut u izraelskom Makabiju iz Tel Aviva (tamo igrao sa Đorđem Jovanovićem), Lukasen je punu igračku zrelost i apsolutnu renesansu doživeo na Rajskom ostrvu. Leta 2024. godine potpisao je za ambiciozni kiparski Pafos i tamo postao ono što se u fudbalskoj teoriji zove - apsolutni lider svlačionice. Navijači Pafosa su u njemu dobili neprelazni bedem, a plodovi tog rada stigli su u vidu istorijske titule šampiona Kipra. Koliko je bio uticajan na međunarodnoj sceni, najbolje govori podatak iz grupne faze evropskog takmičenja, kada je Lukasen postao heroj nacije postigavši istorijski gol glavom za pobedu nad Viljarealom.

Navijači Crvene zvezde Lukasena ipak najbolje pamte po zlu i velikom jadu iz prethodnih letnjih kvalifikacija za elitno takmičenje. Upravo je robusni reprezentativac Gane bio taj neprelazni zid u plej-ofu Lige šampiona koji je komandovao odbranom Pafosa, eliminisao crveno-bele i ostavio Beograd bez evropske elite. Te dominantne partije, ali i činjenica da mu je ovog leta istekao ugovor sa Kipranima, upalile su sve crvene alarme u Ljutice Bogdana. Zvezdin dželat postaće njen najnoviji čuvar, to smo već toliko puta gledali u prošlosti.

Navijači se i danas vrlo dobro sećaju Žonatana Kafua, koji je u dresu Ludogoreca plesao po terenu i onim čuvenim slalomom kroz odbranu crveno-belih kupio ulaznicu za kasniji transfer u Ljutice Bogdana. Istu sudbinu delili su i asovi poput Mirka Ivanića, koji je pre magije u crveno-belom dirigovao igrom BATE Borisova u Ligi Evrope, ili Osmana Bukarija, koji je pre evrogolova na Marakani na istom tom terenu trčao i pretio u dresu belgijskog Genta. Derik Lukasen samo nastavlja taj dobro utabani niz. Došao je u Beograd da dugove iz prošlogodišnjeg plej-ofa naplati tako što će ovog puta on biti taj koji zaključava kapiju Lige šampiona, ali na pravoj strani.

©Reuters (Lukasen daje gol Hrvatskoj)

Paralelno sa klupskim uspesima, Lukasen je pre samo nekoliko sedmica ispisao jedno od najlepših poglavlja dosadašnjeg toka karijere. Iako je kroz mlađe kategorije nastupao za Holandiju, u martu je iskoristio FIFA pravilo, promenio sportsko državljanstvo i debitovao za Ganu. Na Svetsko prvenstvo je otišao kao naknadni poziv Karlosa Keiroša usled povrede Aleksandra Đikua. Na svom mundijalskom debiju zatresao je mrežu selekcije Hrvatske u grupnoj fazi. Dok je njegov poluvrat (od iste majke, a različitog oca) Brajan Brobi, na istom tom turniru pogađao za Holandiju, Derik je u dresu Gane ušao u anale kao čovek koji je uspeo da spoji dva kontinenta i dve fudbalske sudbine u jednoj istoj porodičnoj sagi.

Kada se podvuče crta i analizira šta to tačno Crvena zvezda dobija na terenu, jasno je da je Derik Lukasen afričkih gena i evropske škole fudbala. Njegova najveća vrlina leži u izvanrednim atletskim i fizičkim predispozicijama. Sa 188 centimetara visine i izuzetno moćnim odrazom, Lukasen je apsolutni gospodar vazdušnog prostora, što svedoče i brojni golovi postignuti glavom nakon prekida tokom karijere. Pored toga, škola AZ Alkmara i PSV-a se jasno vidi u njegovoj tehničkoj pismenosti. On nije štoper koji u panici "nabija" loptu na tribine, već poseduje mirnoću, odličan dug pas i sposobnost da iznese loptu i sam započne napad iz poslednje linije.

Međutim, evropske i turske fudbalske hronike pamte i drugu stranu medalje, odnosno njegove najveće igračke mane. Lukasen je tokom karijere često patio od takozvanog "kratkog fitilja" i manjka fokusa u ključnim momentima utakmice (za dve sezone u Pafosu je propustio ukupno sedam utakmica zbog suspenzija, u Turskoj umeo da dobije i dva crvena kartona u sezoni). Njegov agresivan stil igre i ulaženje u beskompromisne duele "na nož" neretko su ga koštali jeftino zarobljenih žutih i crvenih kartona, naročito u turskom šampionatu gde sudije lako sviraju faulove, pogotovo protiv favorizovanih timova. Takođe, zbog izuzetnog samopouzdanja u sopstvenu brzinu, zna ponekad taktički da se kocka, izađe previsoko i ostavi prazan prostor iza svojih leđa, što brza krila u kontranapadima mogu da kazne ako odbrambena linija nije savršeno sinhronizovana. Na Dejanu Stankoviću je sada zadatak da te defanzivne bubice kanališe i od Lukasena izvuče ono najbolje.