Anegdote Partizanovog boema Đorđevića: Mijata kupili od mojih para, Milka prodala tri viskija, Bajro otišao umesto mene

Aleksandar Đorđević je dete Partizana, sa kojim je kao senior osvojio titulu i kup. Već sa 17 godina počeo je da trenira sa prvim timom.
"Tada su igrali Trifunović, Radović, Rojević... Ja sam u julu punio 18 godina, a na prve pripreme sam otišao u januaru, sa 17. Nenad Bjeković je tada bio trener. Sa dve generacije omladinaca osvojio sam titule, ali krivo mi je jer smo samo Goran Stevanović i ja stigli do prvog tima. Od 1986. do 1991. sam bio u Partizanu, pa posle vojske otišao u Napredak, onda u Južnu Koreju, u Daevu Rojals gde sam se zadržao šest meseci, pa u Australiju".

Nisu se Đorđeviću dopali uslovi u Aziji.
"Ma, beži bre. Tamo su tada svi spavali zajedno, u istom smeštaju. Ja sam spavao u apartmanu od predsednika kluba, pa kada su mi rekli da moram da pređem kod ostalih, nisam hteo".

Ni stil igre južnokorejskih fudbalera nije ostavio pozitivan utisak na Srbina.
"Tamo su ti svi u odbrani kao Brus Li. Jedan me izuo iz kopački na pet metara, a ja završio u golu koliko sam leteo", slikovito objašnajva Đorđević.

ONI NA FITNES, A MARK I JA U BAR NA PIVO

Rat u Jugoslaviji uticao je da se ponovo otisne na dalek put.
"Po povratku iz Koreje samo sam promenio kofer i otišao u Australiju, gde sam proveo godinu i po dana. Tamo mi se rodio sin Filip. Bilo je bolje nego u Koreji, ali bio sam mlad i nekako se sve pogrešno dešavalo. Da sam otišao sa 30 godina, verovatno bi mi bilo super. Igrao sam u istoj ekipi gde je bio Mark Viduka. On debeo, ja još deblji. U Australiji sam stigao do 120 kilograma. Igrali smo najjaču ligu, a trenirali tri puta nedeljno. U nedelju utakmica, u ponedeljak oporavak, u sredu igraš na dva gola i petkom fitnes".

Nisu, ipak, pravila bila ista za sve.
"Oni na fitnes da dižu tegove, a Mark i ja u bar na pivo".

U lepom sećanju ostalo je Đorđeviću druženje sa Vidukom, koji je kasnije igrao za Dinamo Zagreb, Seltik, Lids, Midlsbro i Njukasl.
"Ostali smo u kontaktu dok nije otišao u Englesku. Posle sam izgubio njegov broj... Što se tiče telefona i stvari ja sam... Pogotovo u pet ujutru", kroz osmeh je priznao naš sagovornik da nije baš neko ko uvek vodi računa o svemu.

🎁🎁🎁

Predstavljamo ti nešto potpuno novo - free to play igru! Tipuj potpuno besplatno i osvoji do 10.000 RSD.

🎁🎁🎁

Posle Australije, sledi epizoda u Rudaru iz Pljevalja.
"Došao sam sa 120 kila. Ljudi iz kluba me čekaju na autobuskoj stanici, a ja stojim iza njih i umirem od smeha. Oni gledaju okolo, predsednik pita vozača da li je došao onaj Aleksandar Đorđević što je igrao u Partizanu, ovaj se čudi. A, ja došao ranije kolima i stao malo sa strane. Izgledam kao sumo rvač, duga kosa, vrat nemam. Znaš ti šta je 120 kilograma na visinu 180 centimetra? Nisu me prepoznali dok im se nisam obratio".

I pored takvog fizičkog stanja, klasa je došla do izražaja. Pomogao je Aleksandar Đorđević te sezone Rudaru da se vrati u viši rang. Kao najbolji strelac, što je unelo malu zabunu oko pozicije koju je igrao kroz karijeru.
"U reprezentaciji Jugoslavije sam bio libero, u Partizanu sve. Kao omladinac bek, zadnji vezni, špic, krilo. I branio sam! Golmana udarila sunčanica na terenu Vojne gimnazije, pao u nesvest 20 minuta pred kraj i ja stao na gol... A, kada sam počinjao u prvom timu, igrao sam desnog beka. Mića Radović je otišao, Rojević, Kaličanin isto, Ljuba Radanović je bio tu i Vermezović. Mija Bajović i Isa Sadriju su igrali na levoj strani, a ja sam igrao desnog beka i nekada u sredini sa Vermezom ili sa Ljubom, a Bajović na desnoj. U vezi sam igrao zadnjeg i po potrebi prednjeg".

Žestoka je tada bila konkurencija u napadu Partizana.
"Levo Uške Vučićević, napred Milko, Đukić ili Batrović. Jesi normalan, gde ćeš napred? Sedi mali nazad i ko te šta pita. Oni moraju da se prodaju, a ti čekaj, doći će tvoje vreme. Tako je bilo tada, to je bio fudbal".

BATO, IMAŠ LI MOZGA MALO? OVO VIŠE NIJE FUDBAL

Nije Đorđević oduševljen onim što danas nudi predstava na zelenom tepihu.
"Sada pogledaš nekoga popreko i dobiješ žuti karton. Pre, Bajro Župić sastavi i igrača i sudiju jednim klizećim, pa tek onda dobije žuti. Piksija 'ubije' na derbiju, skače na njega kao kamikaza, leti kroz vazduh na njega... Ovo više nije fudbal, ne bih mogao da ga igram nikada, nema više lepote. Sad svi nose kompjutere, nešto računaju, prate statistiku. Pa, bato, imaš li mozga malo? Niko više ne gleda da li umeš da primiš loptu, da dodaš u prostor, da šutneš kako treba, napraviš dribling...".

Ni Farska Ostrva, gde Đorđević već godinama živi i radi, nije zaobišla modernizacija fudbalske igre.
"Svugde dolazi to, 'ajmo da bockamo kompjuter. Pa ti ekipa izgleda kao ovce, svi na jednu stranu pa na drugu. A, niko ne gleda da li je neki igrač sam i čeka loptu. Ne, rekao je trener ovako i to mora tako".

Miodrag Ješić i Aleksandar Đorđević (foto: MN Press)

Svojim radom uspeo je Aleksandar Đorđević da pokaže da "stara škola" trenera i dalje može da donese željeni rezultat u fudbalu.
"Osvojio sam 12 titula sa ženskim timom Ki Klaksvika, pa smo sa ukupno 17 zaredom ušli u Ginisovu knjigu rekorda. Prethodno je najuspešniji bio Rozenborg, muška ekipa, sa 13 ili 14".

Na dalekom severu je ovaj Zvezdarac završio igračku karijeru, ali je pre toga odradio još jedan mandat u Partizanu, tokom drugog dela sezone 1997/98, posle čega je potpisao za Cirih. Ni u Švajcarskoj se nije dugo zadržao.
"Počelo je bombardovanje Srbije, zatvorili su ambasade, pa sam prešao u Mladost iz Lučana, a odande sam na preporuku Tomislava Sivića otišao na Farska Ostrva".

NA FARSKA OSTRVA U PAPUČAMA I BERMUDAMA, A TAMO SNEG

I ta epizoda iz Đorđevićeve karijere ima simpatičnu anegdotu.
"Vidi, ja pričam otvoreno, volim da popijem i na aerodrom sam došao iz provoda. Mislio sam tada da su Farska Ostrva negde kod Egipta, pa sam krenuo u bermudama i papučama. Ukrcam se u avion koji su mi rekli, ne proveravam ništa, kad - budim se u Kopenhagenu. Odem na informacije, kažem da bi trebalo da idem na Farska Ostrva, a ona devojka me zagleda, pa kaže: 'Gospodine, moraćete da kupite malo više odeće. Neku jaknu, trenerku'... Ja je pitam šta će mi, pa gde su ta Farska Ostrva i ona počne da mi pokazuje na mapi iza nje. Vidite ovde Škotsku? Vidim. Vidite ovde Island? Vidim. E, pa ova tačkica ovde, to su vam Farska Ostrva... Ajao, kad se nisam šlogirao", u svom stilu priča nekadašnja velika nada Partizana i jugoslovenskog fudbala.

Na novoj destinaciji sačekao ga je sneg.
"Došao sam u maju, ono sve belo. Brda kao piramide, samo pod snegom. Ali, tada je bilo para tamo. Sve u kešu, pa ti gurnu torbu ispod stola. A sada je sve preko računa, nema toga više, plaća se porez skoro 50 odsto".

Privikavanje nije bilo teško.
"Trenirali smo triput nedeljno, ništa naporno, do 2004. godine. Onda su počeli sa pet treninga nedeljno, ja sam već bio u godinama i brzo sam se povredio. Završio sam sa igranjem i počeo da radim kao pomoćni trener, što sam još ranije planirao. Ništa drugo i nisam znao da radim osim fudbala, nisam znao da promenim sijalicu. Ali sada znam i to, sada održavam salu u kojoj se igraju rukomet i mali fudbal. Dobar posao, a ništa ne radiš. Pozovu te za termin, kažeš im kada da dođu, sedneš na mašinu za čišćenje terena, otključaš vrata i to je to. To je sve preko fudbala, a da sam došao tamo kao običan radnik, verovatno bih radio na gradilištu ili sa ribom kao većina drugih. Ali sa fudbalom je tamo sve lakše, pogotovo ako si imao uspeh kao što sam ja imao sa ženskim timom, pa sa klincima do 18 godina".

Godinama unazad klubovi i reprezentacija Farskih Ostrva napreduju. Videli smo to na primeru Ki Klaksvika koji je pre dve sezone uspeo da se domogne grupne faze Lige konferencije, a prošlog leta da eliminiše Radnički iz Kragujevca u kvalifikacijama.
"Počeli su dobro i ozbiljnije da rade. Ne mogu da kažem da su posebno talentovani, ali imaju snagu, jaki su".

Posebnu pažnju Đorđevića privukao je 29-godišnji reprezentativac Joanes Bjartalid. Ne baš golovima, koliko svojom životnom pričom.
"Mali je bio alkoholičar do svoje 22 godine, pa je otišao na grupno lečenje i prestao da pije. Odigrao je jednu dobru sezonu i uzeo ga je norveški Fredrikstad. Bilo je to pre nekoliko godina, ne znam da li je i dalje tamo".

Srpski igrači na Farskim Ostrvima nisu retkost, mada ne u velikom broju. Uz Denija Pavlovića, koji nastupa za Klaksvik od 2018, verovatno najduži staž ima Aleksandrov sin Filip Đorđević.
"Počeo je u Napretku, ali sam morao da ga povučem ovamo. Nije da nije imao na koga da bude lud... Filip ima dosta evropskih kvalifikacija u nogama, više nego ja. Oko 50. Hteo ga je Rozenborg, pa se povredio. Pa je bio u Midtjilandu, ali nije hteo da ostane. Bio je i na Islandu, imao dogovor, ali se vratio zbog dece. Sad igra tu gde igra, u B36 iz Toršavna, ali nije to - to. Nema sa kim da igra, sve su klinci oko njega... Dobra su Farska Ostrva za naše igrače da probaju da se dokažu, imaš te kvalifikacije pa se pokaži. Šta ćeš ovde kod nas da igraš po nekim grbavicama, bez motiva ako nisi u nekom od vodećih klubova".

Iako je na Farskim Ostrvima kao trener napravio zapažene rezultate, Aleksandar Đorđević kaže da nikada nije pomišljao da se oproba u Srbiji.
"Bile su neke priče za Kinu i Katar, ali nikada nisu realizovane. I nije mi žao, jer ovde imam sve. A, što je najvažnije, nemam stres. Ovde u Srbiji od ranog jutra gledam ljude kako šize. Već od odlaska u pekaru u sedam-osam ujutru svi negde jure i žure".

U KARANTIN IZ PROVODA, SA NOVINAMA ISPOD MIŠKE

Rani odlasci u pekaru probudili su u našem sagovorniku sećanja na dane provedene u Partizanovom karantinu.
"Zaglavim negde u provodu, pa dođem u hotel u sedam ujutru sa novinama ispod miške. Igrači i treneri svi sede, piju kafu, ja se uredno javim, oni me gledaju, čude se što sam tako rano ustao. Pa kad shvate, oteraju me u sobu na spavanje".

Nije bio Đorđević jedini u Humskoj koji je voleo noćni provod i pravio nestašluke.
"Najviše sam se družio sa Ušketom, pa sa Milkom i Bajrom Župićem, a izlazio sam i sa Vokrijem i Šćepovićem. Sa Milkom sam bio cimer. Čovek usred noći ode iz karantina u Sloveniju zbog devojke. U toj generaciji imali smo igrače koji su više voleli da se provode, ali su i dobro igrali. Milko sada mislim da niti pije niti puši, a kada je igrao i pio je i pušio".

Priznaje Aleksandar Đorđević da je umeo da se predstavlja devojkama kao slavni imenjak i prezimenjak iz sveta košarke, koji je u to vreme blistao u Partizanu.
"Bilo je nekad priča u diskoteci, ja se predstavim kao košarkaš, ali gledaj me, gde ću ovako skraćen".

Branko Vučićević Gavran, Fahrudin Omerović, Ivan Radivojević i Aleksandar Đorđević (foto: MN Press)

Danas, kada je u Srbiji, Aleksandar Đorđević izbegava gužvu. Ne ode čak ni da pogleda neku Partizanovu utakmicu, izuzev što se povremeno sastaje sa bivšim saigračima iz šampionske generacije.
"Imamo stan na Karaburmi, ali samo gledamo da nismo u Beogradu. Idemo u vikendicu kod Jagodine, na Kosmaj, samo da smo negde gde nije gužva. Ovo ovde više nije normalno. A, tamo na Farskim Ostrvima ako nešto ne završim danas - sutra ću, ako ne sutra - ove nedelje, pa ovog meseca... Sve im je tako da se ništa ne mora, nigde ne žure".

PARTIZANOVO "NE" ZVEZDI I AJNTRAHTU

Svojevremeno se za Partizanovog univerzalca interesovala i Crvena zvezda.
"Sa 16 godina me je tražio Ajntraht Frankfurt. Došli Nemci u Humsku, doneli pare, ali nisu me pustili. A, 1990. je trebalo da pređem u Zvezdu. I tada me Partizan nije pustio. Sedeo sam u kancelariji sa Džajom, Cveletom, Vojom Kisom, sve smo se bili dogovorili, ali kada je Džajić zvao Zečevića da pita za obeštećenje, ovaj mu je rekao da je milion maraka. To je bilo previše za Zvezdu i ostao sam u Partizanu. U ono vreme milion i jeste bio mnogo. Zvezda je tada imala problem u odbrani, imali su Belodedića i Najdoskog u sredini, Mazu levo, ali na desnoj strani nikoga".

Pored toga što sudbina nije htela da postane deo ekipe večitog rivala koja je kasnije pokorila Evropu, Đorđević je ostao i bez pozamašne sume novca, jer je tada igračima pripadalo 20 odsto od obeštećenja.
"Ma, trebalo je da dobijem i više, jer sam se sa Partizanom dogovorio da potpišem novi ugovor za stan na Senjaku i 400.000 maraka, ali kad je došla isplata ja dobijem 100.000. Gde je 300.000, gde je stan? Ali ja nikad u životu nism bio taj koji ide okolo i viče 'daj, daj, daj'. Polako, doći će kad bude vreme. Samo, tada sam trošio mnogo, posebno noću, dobro bi mi došao taj novac".

I kasnije, kada se vraćao među crno-bele, nije sve išlo glatko.
"Kada je trebalo da se vratim u Partizan, rekao sam da neću da potpišem dok ne plate obeštećenje Zvezdari. Trojke (Branislav Trojanović, vlasnik kluba) me gledao u čudu, kaže idi šta ti je, ali nisam hteo dok to ne urade. To je bio klub iz mog kraja, ljudi koje sam poštovao, a Partizan me je zeznuo za stan, za pare... I, došli mi na pregovore, ali i dalje nisam hteo da potpišem dok Zvezdara ne dobije obeštećenje, jer sam već čuo priče da će Milicionar ući u viši rang a Zvezdara će onda morati da rasproda tim. Zato dok nisu doneli pare, mislim da je bilo 200.000 maraka, nisam hteo da potpišem ugovor sa Partizanom".

BEZ MUNDIJALITA ZBOG UDARANJA ZAMERA

Kakav je potencijal bio Aleksandar Đorđević govori to što je bio kapiten generacije koja je postala juniorski šampion sveta. Ipak, on nije putovao sa ekipom na Mundijalito u Čileu jer je godinu dana ranije (1986) u meču Evropskog prvenstva za igrače do 18 godina udario Matijasa Zamera i dobio suspenziju.
"Vidi sad ovako, iskreno ti pričam, Prosinečki, Mijatović, ovaj, onaj... svi su oni bili igrači, a ja sam bio igračina. Samo što je moja luda glava više volela ovo (pokazuje na čašu) nego loptu. Je**ga".

Objasnio nam je Đole i šta se dogodilo u Subotici kada je nokautirao Nemca.
"Od prvog minuta me je provocirao sa 'Jugoslawien schweine" (jugoslovenska svinjo). Trpeo sam ga do 70 i nekog minuta i onda ga udario. Pomoćni sudija me je video i to je bilo to. Nisam mogao da idem u Čile".

Ni sa ove distance kada priča o tom događaju, ne deluje da je Aleksandar Đorđević posebno razočaran što se nije okitio svetskim zlatom za uzrast do 20 godina.
"Nije šteta, to je život. Da nisam to uradio, bio bih u Čileu, ali desilo se to što se desilo i tako je... Onda su tek dolazili Boban, Prosinečki. Oni su tada bili na klupi, nisu mogli da uđu u ekipu. Koji Mijatović, tada je Šuker igrao napred. Nemoj me zezati sa Mijatovićem... Prosinečki 'Plavuša', bio sa mnom u sobi u Subotici. Ja krenem uveče u provod, Čava (Dimitrijević) me čeka sa jugom ispred hotela, kažem aj mali sa mnom. Čitavu noć on sa nama, ja ga naučio da pije. Oduševljen je bio, vidiš da nije prestajao od tada", kroz još jednu anegdotu našalio se naš sagovornik.

Aleksandar Đorđević na treningu Partizana sa Slavišom Jokanovićem i Predragom Mijatovićem (foto: MN Press)

Udaranje Zamera usmerilo je reprezentativnu karijeru Aleksandra Đorđevića u slepu ulicu, a malo je nedostajao da baš tih dana mladi fudbaler Partizana izađe na autoput kada je u pitanju igranje za Jugoslaviju.
"Dok smo se mi pripremali u Subotici za te dve utakmice, A reprezentacija je imala utakmicu u Segedinu protiv Mađarske. Miloš Milutinović je bio selektor i pozvao me je da dođem, ali kada sam stigao, rečeno mi je da neću igrati, već sam tu samo da budem sa ekipom. Meni se to nije dopalo, pitao sam ga šta znači to da dođem u Segedin, a da gledam utakmicu sa tribina. Nije me to zanimalo, tako da je to bio moj jedini poziv u A reprezentaciju".

Da se zaključiti da se Đorđević nije uvek dobro slagao sa trenerima. Dvojicu, ipak, ističe kao pozitivne primere.
"Zahvalan sam Bjekoviću koji me je uveo u Partizan, ali kako sam igrao i morao je. I posle njega Moca, on je znao da priča, da priđe igraču, opusti ga... Kod Jusufija sam dušu ispuštao, posle treninga nisam mogao ni vodu da pijem, a kamoli nešto drugo. Posle je bio i Golac, sa njim se nisam slagao i to nisam krio. Čak sam posle utakmice sa Vojvodinom, kad je optužio Darka Milaniča i mene da smo prodali utakmicu, prestao da dolazim na treninge. Tri meseca sam bio na Tari, jeo, pio, oni me zovu da se vratim, a je pustio stomačinu. Nisam hteo da se vratim dok mi se nije izvinio pred svim igračima. Prva utakmica po povratku mi je bila protiv Rijeke, bilo me sramota da igram jer sam se toliko ugojio da mi je dres bio tesan. Insistirao sam da sedim na klupi, ali sam ušao pred kraj na 0:0 i učestvovao u akciji za pobedu".

O TRANSFERIMA MIJATA, MILKA I BAJRA

Dolasci i odlasci igrača uvek su zanimljiva tema, posebno kada ima konkretnih detalja vezanih za transfer. A, Aleksandar Đorđević je u intervjuu za Mozzart Sport ispričao nekoliko interesantnih anegdota.

Prvo, kako je Partizan došao do novca za kupovinu Predraga Mijatovića od Budućnosti.
"Tokom vojske sam bio na VMA i dođem jedan dan u klubu, a Bjeka me pita: 'Znaš, jel možemo mi sad da ti ne isplatimo lovu, nego da kupimo nekog igrača dok si ti u vojsci?'. Ja kažem slobodno, ne trebaju mi pare dok sam u vojsci. Pitam ga koga planiraju da uzmu, a on kaže: 'Mijatovića, strašan igrač'. Čuj strašan... Ali, sve mu se pogodi. Ode posle u Valensiju, pa Real Madrid, postane igračina... A ko je bolji, Mijatović ili Vokri? Mijatović ili Milko? Tako to ide, ili ti upadne kašika u med ili u pesak".

Dalje, kako je Milko Đurovski umalo ostao bez angažmana u Groningen.
"Mi u sobi veče pred utakmicu, on legao da spava. Pitam ga je li bolestan, čudan mi, svako veče smo izlazili pre toga. Sad kaže neće nigde, hoće da se odmori za sutra jer dolaze iz Holandije da ga gledaju. Ja kažem dobro, odem bez njega i kad sam se vratio oko pet, ćušnem ga samo da proverim da li je živ... Sutradan na utakmici on ne može da pogodi pas sa pola metra; hoće da primi loptu, ona se odbije dva metra od njega. Dođe poluvreme, eto ga Milko niz stepenice u bife, sruči tri viskija, strese se i kaže: 'E, sad sam dobro'. Znaš kako je odigrao posle, odmah su izručili lovu".

Pričali smo i o odlasku Bajra Župića u Austriju (Alpin Donavic, sadašnji niželigaš DSV Leoben).
"Došli su da gledaju mene, ali pošto sam znao da ne mogu da idem jer imam ugovor, kažem ja Bajru da ću u poluvremenu da se uhvatim za zadnju ložu, da bi on ušao. Pričaćemo im da je mnogo bolji od mene, navući ćemo ih već nekako da uzmu njega... Kad, on odigrao nikad bolje u životu. Pre toga samo 'klao' po terenu, kad ukliza to dvojica igrača lete u vazduh, a sad šalje lopte na stranu, odigrava dijagonale... I, ode on u Austriju, potpiše ugovor, ali eto ga posle dva meseca, u septembru, zove me: 'Hadalju, ja se vraćam. Nemam ovde sa kim da pijem pivo'. Ostao je, ipak, do kraja sezone i završio karijeru", sa zadovoljstvom se prisetio Đorđević.

Aleksandar Đorđević, Gordan Petrić i Darko Milanič pre prijateljske utakmice u Šapcu 1991. (foto: MN Press)

Pored velikog talenta, boemskog života i udaranja Matijasa Zamera, karijeru Aleksandra Đorđevića obeležila su i dva gola. U pozitivnom smislu onaj u Glazgovu protiv Seltika, u negativnom - autogol protiv Fljamurtarija.
"Uf, kakva je to utakmica bila u Škotskoj i kakva atmosfera! Čak devet golova, stari stadion, zatvoren i akustičan. Moca Vukotić je pred put dao ostavku, pa nas je sa klupe vodio Golac, ali smo igrali po taktici koju je Moca ostavio i pre utakmice smo rekli da igramo za njega. Izgubili smo (4:5), ali smo prošli zbog više golova u gostima. Bio sam strelac za 2:2, a još pijem brufene zbog bolova u leđima posle koluta kojim sam slavio gol. Ne znam više ni sam šta sam hteo da uradim, ali sam se predomislio, krenuo nešto drugo i pao na leđa".

Dvomeč sa Albancima radije bi zaboravio, kao i svaki partizanovac.
"Tamo kod njih u hotelu nismo mogli da spavamo koliko su loši kreveti bili. Neki lagani, morao si da ležiš na sredini, inače čim odeš na stranu krevet se prevrne. Bila je neka velika vrućina, non-stop si znovaj. Odeš da se tuširaš, a tuš iznad čučavca... Roknuo sam taj autogol, hteo sam da izbijem loptu levom nogom i golman vikne moja, zbuni me jer mi je već išla na nogu, loše je zahvatim, ode unazad, nas dvojica na nju, ali ne vredi. Posle toga nam dali i drugi... Znali smo da smo bolji, ali ne vredi, nije bilo suđeno. U Beogradu smo vodili sa 2:0, mogli smo 20 da im damo, ali smo primili gol i doživeli bruku. Sećam se tog gola, prošao je Vermeza, ja da uđem u blok, ali sam bio za milimetar kratak. Tačno sam osetio kako mi lopta prolazi pored noge i pravo u 90. Ja ne mogu da zaboravim te utakmice, ali voleo bih da navijači mogu".

NE TREBA MI NIŠTA VIŠE OD PUNIH TRIBINA NA DERBIJU

Večiti derbi je zaštitni znak srpskog fudbala. Ko je imao tu privilegiju da ga doživi kao akter, teško da nije ostao pod utiskom.
"Svaki derbi je bio poseban. Igramo na Marakani, pun stadion i još 10.000 ispred ne može da uđe. Ti kad izađeš tamo, doživiš nešto što ne možeš nikome da objasniš. Kakav Real, ne treba mi ništa više od punih tribina na derbiju. Naboj se osećao ne nedelju dana pre utakmice, nego čitav mesec. Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk, to su bile utakmice. Ali to današnji fudbalerčići ne mogu da osete. Sve se vrti oko para, ništa više nema srce. Pre su ljudi dolazili iz Slovenije ili Makedonije da gledaju derbi, a šta danas imaju da vide", kritički Đorđević gleda na kvalitet današnje lige.

Utakmice sa Crvenom zvezdom su svet za sebe, ali ne i jedine koje su u vreme zajedničke lige izazivale ogromnu pažnju. Dobro se seća naš sagovornik jednog gostovanja u Skoplju kada je imao fizički okršaj sa Darkom Pančevom.
"Ne može se reći da je postojalo pravilo kako će ti biti na nekom gostovanju. Sve zavisi kakva je bila atmosfera, naboj pred utakmicu. U Zenici smo samo čekali da prođe utakmica i da se vratimo kući. U Podgorici ona grbavica, samo gledaš da ne polomiš nogu. Protiv Želje je bilo fino da se igra, dobra travica, lepa atmosfera. Sarajevo je bilo drugačije, oni su uvek bili Zvezdini i uvek igrali na nož. U Skoplju protiv Vardara, tamo me je Pančev nokautirao u tunelu u poluvremenu. To je bila svetska tuča. Ja prolazim, Pančev istrčava iz svlačionice i 'bam', opali me otpozadi. Ja dole, Bajro Župić iza mene utrčava, Uške za njim. Morala je policija da dolazi da nas razdvaja. Posle utakmice je sve bilo ok. Meni Nenad Bjeković kaže nemoj slučajno da napraviš neku glupost. Ali, nisam ja lud da tamo nešto pokušavam. Čekao sam ga da dođe u Beograd, da vidiš kako se zabio u hotel Jugoslavija. Silazi liftom sa trojicom zemljaka koji su ga čuvali, a ja dole. Pričali smo, izvinjavao se posle...".

Nije samo prvi Đorđevićev mandat u Partizanu bio bogat anegdotama. Drugi je, doduše, bio dosta kraći, a i manje duhovit.
"Vratio sam se u Partizan u sezoni kada je Obilić osvojio prvenstvo. Kako, bre, kako? Nemoj se zaje****mo... Pred utakmicu sa njima tražili su mi neki ljudi da napravim penal, nije bilo govora da uradim tako nešto. Ali su ipak dobili penal... Te sezone stalno sam se krstio na dešavanja u našem fudbalu".

Aleksandar Đorđević protiv Obilića 1998. (foto: MN Press)

Ko je doživeo fudbal 20. veka i s početka 21, teško može da "svari" ono što se danas gleda na terenima, posebno evropskim. Ali nije se promenio samo stil igre, već i sami akteri.
"Nemaš više igrača koji može da popije, sada sve vitaminci. Od 13. godine imaju menadžera, nekoga ko ih gura, neku protekciju. Nije to više pravi fudbal".

I za kraj, pitanje koje je neizbežno posle razgovora sa Aleksandrom Đorđevićem i svega što smo mogli da čujemo o njegovoj karijeri: da li se kajete?
"Ma kakvi. Jedan sekund svog života ne bih menjao. Da mi kažu da ću igrati u Real Madridu, šta bih ja imao od toga? Real Madrid, Barselona, imao bih pare, ali šta si imao kad si bio mlad? Nisi imao ništa. I onda kao u 40. godni imam pare, sad ću da kupujem devojke i da se provodim. Ma idi bre... Ja sam prvu stipendiju od Partizana potrošio u kafani. A, nije bila mala...".