Barsina simbolika šestog maja 16 godina kasnije: Živi sećanje na noć najgoreg suđenja ikada

Prošlo je tačno 16 godina od večeri koja je zauvek ostala upamćena u istoriji Lige šampiona. Šestog maja 2009. svet je bio svedok jednog od najkontroverznijih mečeva u fudbala ikada — revanša polufinala između Čelsija i Barselone na Stamford Bridžu.

U utakmici koja je morala da bude slavlje igre, u kojoj su akteri poput Lamparda, Drogbe, Balaka, Inijeste i Mesija ispisivali istoriju, jedan čovek je svojim delovanjem postao večni simbol gorčine — Tom Hening Ovrebo, sudija iz Norveške.

Čelsi je već u ranoj fazi utakmice poveo golom Majkla Esijena, bombom sa ivice šesnaesterca. Tokom meča, igrači londonskog kluba tražili su pet — a neki bi rekli i šest — penal situacija: startovi nad Maludom, Drogbom, igranje rukom Pikea i kasnije Etoa. Svaki put, Ovrebo je odlučno pokazivao da se igra nastavi. Publika je ključala. Igrači su ludeli. Menadžer Gus Hidink bio je u neverici.

A onda, u 93. minutu, dok je ceo Stamford Bridž bio na korak od erupcije sreće, stigla je sudbina u vidu Andresa Inijeste — udarac s vrha šesnaesterca, golčina za 1:1, i zbog gola u gostima Barselona je prošla u finale. Dok su Katalonci slavili, Ovrebo je morao pod policijskom pratnjom da beži sa stadiona.

Didije Drogba je pred kamerama besneo ("It's a fucking disgrace!"), Balak je trčao za sudijom kao razjareni bik, a ceo fudbalski svet je podeljen: oni koji su voleli Barselonu slavili su "epiku", oni koji su voleli pravdu — tugovali su. Taj 6. maj 2009. nije bio običan dan. Bio je to dan kada je sport za mnoge dečake i devojčice koji su tada počinjali da prate fudbal prvi pokazatelj zablude, iluzije o nevinosti ove igre kada je na talonu previše svega, prestiža, novca...

I danas, 16 godina kasnije — opet Barselona, opet revanš polufinala, opet 6. maj. Ovoga puta protivnik je Inter, ali istorija šapuće sa svakog zida stadiona: "Setite se Čelsija." Mnogi navijači Intera, pa i neutralni posmatrači, prisećaju se sa zebnjom onih "viših sila" koje su umele da poguraju Barselonu kad je najviše trebalo. Da li će i večeras duh Tom Heninga Ovreboa — ili neka nova senka — ponovo zaigrati svoj ples? Ili će fudbal ovog puta pisati priču čistih ruku? Iako vreme prolazi, za sve one koji su 2009. gledali to veče na Stamford Bridžu, nepravda ostaje zauvek mlada.

U noći kada je fudbal vapio za pravdom, pravila su bila suspendovana, a na Stamford Bridžu je vladalo samo jedno — osećanje nemoći. Čelsi je te večeri igrao kao tim koji je želeo, koji je radio, koji je zasluživao. Barselona, iako blistava kroz celu sezonu, u Londonu nije izgledala kao čarobni orkestar — bila je sputana, nemoćna, saterana u sopstveni šesnaesterac. Da nije bilo Ovreboa, nikada ne bismo pričali o "najlepšoj" Barseloni Pepa Gvardiole na način na koji to danas činimo.

Pitanje koje se 16 godina kasnije još uvek postavlja nije više samo "da li je Čelsi pokraden" — jer odgovor znamo. Pitanje je: koliko je jedan čovek, naoružan samo pištaljkom, u stanju da promeni istoriju sporta? Da izbriše godine truda, da sruši snove, da okrene čitave tokove takmičenja. Te večeri, Čelsi nije izgubio samo utakmicu. Izgubio je pravo na bajku. Izgubio je pravo da uđe u finale protiv Mančester Junajteda, protiv koga bi imao priliku da se osveti za bolnu moskovsku noć iz 2008. godine.

Umesto toga, ostao je zaglavljen u lavirintu tuge — tuga koja se, kada dođe 6. maj, iznova vraća kao senka koja nikad ne nestaje. I danas, kad Barselona gostuje Interu u polufinalu Lige šampiona, baš na isti datum, svet ne može da se ne seti.

Vetar i kiše izlizali su boje sa tribina Stamford Bridža, ali ono što ne bledi jeste sećanje. Sećanje na Didijea Drogbu koji je, kao slomljeni ratnik, vikao u kameru, ne za sebe — već za pravdu koja mu je te večeri istrgnuta iz ruku. Na Mihaela Balaka koji je, kao moderni Leonida, trčao za sudijom, protestujući ne zbog jednog penala, već zbog pogrešno ispisane stranice istorije.

Na Gusa Hidinka, čoveka koji je znao da je vodio bolji tim, ali nije mogao da ga odvede tamo gde je zaslužio — u Rim, na finale koje bi, možda, donelo iskupljenje. Na navijače, čije su suze te noći bile najiskreniji dokaz da je fudbal mnogo više od igre.

U trenu, sve iluzije o tome da bolji uvek pobeđuje, da se trud nagrađuje, da sudije štite pravdu — srušile su se pred očima. Tog 6. maja 2009. mnogi klinci naučili su najtežu lekciju: u fudbalu, kao i u životu, ponekad i najbolji ostanu praznih ruku, a istina bude pregazena pred milijardom svedoka.
I od tada, za mnoge, fudbal nikada više nije bio samo igra — već borba između snova i stvarnosti.