Blagojević polako gubi svlačionicu Partizana

Partizan gubi utakmice – Srđan Blagojević gubi svlačionicu. To je jedan od glavnih zaključaka na kraju sumorne sedmice crno-belih, započete eliminacijom iz Kupa Srbije, a nastavljene posrtanjem u prvenstvu. Mečevi sa Mačvom i Čukaričkim pokazali su da ekipa ne funkcioniše kao pre i da, makar u ovom trenutku, šef stručnog štaba ne kontroliše situaciju kao što bi na osnovu pozicije trebalo.

A ko jednom ispusti uzde iz ruku, teško ponovo može da se nametne, kakav god da mu je autoritet. Takve situacije su po pravilu vrlo retke i zato je ovo najkomolikovaniji trenutak sa kojim se svi u Humskoj 1 suočavaju otkako su početkom 2025. odlučili da na klupu promovišu Blagojevića.

Njegov odnos sa igračima je na istorijskom minimumu. Maltene ne postoji. Stizala su iz „Zemunela i ranije upozorenja da trener Partizana jedva komunicira sa fudbalerima osim na terenu i tokom internih sastanaka, a posle loših rezultata u poslednje vreme to je dodatno izbilo u prvi plan i deluje kao problem koji zahteva hitno rešenje. Ako je uopšte moguće rešiti ga. Blagojević prema sopstvenom priznanju ume da se povuče u sebe i pokuša da analizira razloge rezultatskih neuspeha i u takvom ambijentu dešava se da ne prezbori ni reč sa igračima, što se vrlo brzo prenosi i na utakmice.

A poslednje dve sugerišu da je situacija izmakla kontroli. Pre svega kad je u pitanju način igre. Sve ono što je krasilo Partizan mesecima više ne postoji. Neke od najjednostavnijih akcija fudbaleri Parnog valjka nisu u stanju da izvedu i emocija kakva je krasila ovaj tim s početka sezone, kad je izgledalo da je lansiran iz katapulta, više ne postoji. Partizan deluje bezvoljno, sputano i sporo. Naravno da se u nekim konstatacijama preteruje, poput onih podrugljivih da su „bebe postale babe“, ali ceo tim se vukao po terenu u poslednjih 180 minuta i kad je tako logično je nametnuti pitanje da li ima nešto protiv trenera kad ono što je radio u većini utakmica sad odjednom ne radi. Ili neće da radi.

Kao čovek mirne naravi, Blagojević je posle 1:4 na Banovom brdu istakao da od njega nikad nećemo čuti da okrivljuje igrače, međutim, govor tela pojedinaca, povremeno i cele grupe, upućuje na zaključak da su odnosi poremećeni i da jedni druge ne gledaju istim očima kao pre. Na kraju krajeva, reči da je Partizan upao u rupu dovoljno su ilustrativne. Ili što bi narod rekao – ekipa se raspala.

Nervozna je do te mere izražena da se kapiten zaleće na sudije i psuje najstarijeg protivničkog igrača; malodušna je, jer je isto reagovala na 0:0, 0:1, 0:2; spora je o čemu svedoči pokušaj trka napadača naspram jednog od najstarijih defanzivaca Čukaričkog i neuspeo pokušaj da ga stigne, iako je 16 godina mlađi; bespomoćna, jer je posle duela sa istim igračem jedan od rezervista delovao kao da se predao i nije odmah potrčao nazad; energetski u minus fazi, koju je „uspela“ da prenese na kompletan stručni štab, pa su u drugom poluvremenu, kad se jurilo izjednačenje, svi nepomično sedeli na klupi čekajući da se nešto desi. A nije se desilo ništa.

(Star sport)

To već dolazimo do odgovornosti čelnika. To što se desilo timu je krivica Srđana Blagojevića, ali to što svlačionica nema lidera je posledica poteza koje su rukovodioci vukli u prelaznom roku. Opredeljenje da se ide na mladi tim je u redu za situacije kad sve teče kao po loju, ali u kritičnim fazama sezone, a one zadese svaki tim na planeti pre ili kasnije, Partizanu je potreban neko na koga će se osloniti u svakom smislu (da mu se gura lopta u kritičnim situacijama na terneu i da mu se obrati ako ima neki problem van njega), ko će se ponašati kao gazda svlačionice. I tu je najmanje pitanje igračkih kvaliteta, ali su ljudski i te kako potrebni mladom timu tokom ubrzanog procesa sazrevanja.

Zato je Partizanu neophodna ličnost kakvu je u prošlosti imao u liku Mladena Krstajića, Danka Lazovića, Nikole Drinčića, Marka Jovanovića, Radosava Petrovića... Ili do pre koji mesec Aleksandra Jovanovića. Neko bi u subotu veče visio na čiviluku. Doslovce. I tu ne pomažu nikakve konvencije o zaštiti deteta ili druge izgovori. Ovo je sport i ovo je Partizan. U redu, ne mora uvek da se pobedi, ali mora uvek da se trči dok ne isputi vazduh i ukliza dok se ne odere zadnjica. Tako je bilo nekad i zato su rezultati bili dobri i kad igra nije bila u skladu sa očekivanjima. Baš zato što je tim imao snažnu figuru u koju bi se ugledao i koji bi u svakom smislu, karakterno i energetski, podigao ostatak svlačionice. Da se ne desi da protivnički fudbaler ispred nje napadne mladića od 19 godina.

Manjak entuzijazma niko neće da gleda. Ličnost sposobnu da reši problem na terenu i van njega hoće svi. I to bi trebalo da bude ideja vodilja svakome u Partizanu. Počev od Srđana Blagojevića, koji mora da menja sebe. Ovo nije vreme da bude dobar čovek, već trenutak u kome će da podvikne, napravi rez, još nekog kazni i tako promeni način funkcionisanja, jer ovako ne ide.

U suprotnom, rizikuje da promene njega, kako bi krenulo.