Brucia la terra - zemlja gori: Jogi Lev, sinovi Švarcvalda i sicilijanska krv na nemački način

Sinoć, kada je poslednji sudijski zvižduk označio kraj polufinalnog dvomeča Lige Evrope između Frajburga i Brage i kada su se ljudi sa tribina stuštili na teren poput lavine, jednog čoveka je kamera snimila u loži kako se smeje, a onda sklopa oči i duboko udiše. Dok je oko njega vladao delirijum, Joahim Lev je stajao mirno, sa onim svojim zagonetnim poluosmehom čoveka koji je dočekao da mu se snovi ostvare kod kuće. Jer, Jogi nije bio samo posmatrač, on je dete Švarcvalda koje je prvi put šutnulo loptu u blatu te regije, maštajući o nečem velikom dok su se oko njega samo nizala stabla jele i bora.

Avgust je 1978. godine. Jedan osamnaestogodišnji mladić, tankih nogu i dečačkog lica, prvi put kroči na teren u seniorskom fudbalu. Igra u Cvajti, u sezoni kada je njegov klub tek ušao u profesionalni fudbal. Svi znaju Joahima Leva kao vrhunskog trenera, arhitektu nemačke mašine koja je vrhunac doživela u Brazilu 2014. godine. Znaju ga po onim savršeno ispeglanim košuljama, teget džemperima i onoj specifičnoj mirnoći na klupi Pancera. Međutim, da biste zaista razumeli ko je Jogi, morate da zgulite taj sloj svetskog glamura i zagrebete duboko u vlažnu, crnu zemlju Švarcvalda. On je nakada bio "Jogi iz Frajburga".

Tada je Frajburg bio fudbalska provincija, ekipa za koju su mnogi mislili da će biti samo prolaznik u drugoligaškom karavanu. Ali još tada, u tim skromnim počecima, u vazduhu se osećala jedna tiha ambicija. Pre nego što je svet upoznao čoveka koji podiže pehar svetskog šampiona u Riju, Frajburg je upoznao Jogija Leva. On je tri puta dolazio u klub kao igrač i postao njegov najbolji strelac sa 81 golom (rekord koji je držao decenijama do pojave Nilsa Petersena i glavnog heroja ove priče Vinčenca Grifa). Lev je bio oličenje onoga što Frajburg želi da bude na terenu: inteligentan, suptilan, tehnički potkovan. Njegova era u kasnim sedamdesetim i osamdesetim godinama postavila je standarde.

©Reuters

Mnogi su zaboravili da je Lev rođen u Šenauu, gradiću koji je toliko duboko u šumi da sunce tamo izlazi kasnije nego u ostatku sveta. On poznaje svaki kamen ove regije, svaki miris badenske kuhinje i onaj specifični mentalitet ljudi koji ne pričaju mnogo i rade dok ne završe posao. Teško je zamisliti veći ponos za nekoga ko je rekorder kluba iz igračkih dana, nego da vidi kako taj isti Frajburg, nekadašnja "provincijska niko-i-ništa", sada stoji na pragu evropskog trofeja. Sinoć se radovao onaj Jogi koji je osamdesetih godina sam vukao ovaj tim, onaj Jogi koji je verovao da fudbal u Frajburgu ne mora uvek da bude borba za goli život, već može da postane simfonija.

Pomenuli smo već taj 81 gol, ali brojke su ovde sporedne. Lev je u Frajburg uneo estetiku. On je naučio taj klub da fudbal može da bude umetnost čak i kad se borite za opstanak u drugoj ligi. Njegov trenerski uspeh sa reprezentacijom je, paradoksalno, samo je produžetak onoga što je naučio na tadašnjem "Dreisamstadionu". Frajburg ga je naučio strpljenju. U tom klubu se ne seku glave posle prvog poraza, tamo se veruje u ideju. Jogi je tu ideju o lepoti igre, o pasu koji ima smisao i o kretanju bez lopte, preneo na najveću moguću scenu.

©Reuters

Da bismo razumeli kako je Frajburg od simpatičnog "jo-jo" kluba, koji stalno skače između prve i druge lige, postao evropska marka, moramo da razumemo eru Kristijana Štrajha, tih dugih 12 godina. Kada je Kristijan Štrajh preuzeo tim u decembru 2011. godine, Frajburg je bio na dnu. Mnogi bi tada kupili pet stranaca i promenili tri trenera. Frajburg je uradio suprotno: dali su ključeve čoveku koji je pre toga 15 godina trenirao njihovu decu.

Kristijan Štrajh nije samo preživeo u Frajburgu, postao je njegov sinonim. Njegov mandat je bio dokaz da stabilnost donosi rezultat. Čuvena je 2015. godina, kada je Frajburg ispao iz Bundeslige. U većini drugih gradova, to bi značilo otkaz i haos. U Frajburgu? Navijači su pesmom ispratili Štrajha, a uprava mu je rekla nešto poput: "Ti si naš čovek, vrati nas nazad."

Vratio ih je odmah sledeće godine, jače nego ikad. Od tog trenutka kreće taj vrtoglavi uspon u poslednjih deset godina. Frajburg je počeo redovno da završava u gornjem delu tabele, ostavljajući iza sebe gigante sa petostruko većim budžetima. Štrajh je u prvi tim ubacio čitave generacije iz akademije. Frajburg je postao najopasnija ekipa iz prekida u Nemačkoj. To nije sreća, to je rad, to je ono o čemu je Jogi Lev sanjao.

©Reuters

U poslednjih pet godina, Frajburg je postao još relevantniji. Izgradili su novi, prelepi stadion, ali su na njega preneli duh starog stadiona. Dok su se drugi gubili u dugovima, Frajburg je pametno investirao svaki evro od prodaje igrača nazad u sistem (za preko 20.000.000 evra prodavani su Čaglar Sojundžu, Niko Šloterbek, Ritsu Doan i Merlin Rol). Kruna tog uspona nije samo ovo finale, već činjenica da su postali ekipa koju niko ne želi da izvuče na žrebu. Postali su slojeviti kao Švarcvald torta.

Dok drugi klubovi, kada ode legenda poput Štrajha, panično traže veliko ime na tržištu, Frajburg je uradio ono što najbolje zna: pogledao je u sopstveno dvorište i pronašao Julijana Šustera. A, on nije pao s neba. Bio je kapiten tima pod Štrajhom, čovek koji je na terenu bio trener i pre nego što je dobio licencu. Ako je Štrajh bio filozof i glasna savest kluba, Šuster je tihi, analitični um koji je godinama upijao svaki atom te filozofije.

Njegovo postavljanje za naslednika bilo je toliko prirodno da u Frajburgu niko nije ni podigao obrvu. On nije došao da sruši Štrajhovu katedralu da bi izgradio svoj soliter, došao je da u nju uvede modernu tehnologiju, a da pritom ne pomeri nijedan sveti kamen temeljac. Šuster poznaje svaki hodnik stadiona, zna kako diše čistačica i šta sanjaju deca u akademiji. On je organski nastavak jednog sna.

©Reuters

Dok Štrajh nekada nije mogao da sakrije emocije, mašući rukama pored aut-linije, Šuster donosi jednu novu, mirniju energiju. Ali neka vas taj mir ne zavara, u njemu kuca isto ono srce Švarcvalda. On je taj koji je legendarnom Vinćencu Grifu dao još više slobode, koji je zategao odbranu do nivoa švajcarskog sata i koji je verovao da ovaj tim može više od pukog dostojanstvenog učešća.

Sinoć, kada je Braga pala, videli smo Šustera kako stoji pored terena, dostojanstven, bez prevelike pompe, baš onako kako su ga učili. On je dokaz da se u Frajburgu znanje prenosi kao stari porodični recept za Švarcvald tortu: s kolena na koleno, bez menjanja ključnih sastojaka.

Odnos između Šustera i Grifa je poseban. Šuster je bio Grifov kapiten dok su zajedno krvarili na terenu. Postoji to duboko, muško poštovanje dvojice ratnika. Grifo u Šusteru ne vidi samo šefa, već i saborca koji mu čuva leđa.

Da bismo razumeli Vinčenca Grifa, moramo na trenutak da zaboravimo na uređene nemačke ulice i zamislimo vrelinu Sicilije, gde vazduh treperi iznad ispucale zemlje. Iako rođen u Nemačkoj, Grifo u svojim grudima nosi taj stari svet, to je što bi pesma iz Kuma rekla "Brucia la terra" (Zemlja koja gori), pesma čežnje, ponosa i neukrotive strasti koja proždire sve pred sobom.

(1,60) Borusija Dortmund (4,75) Ajntraht Frankfurt (5,10)

Vinčenco Grifo je rođen u Nemačoj, ali on je Sicilijanac po korenima, po temperamentu i po onoj gladnoj krvi svojih roditelja koji su iz vrelih sela u okolini Agriđenta i Kaltanisete krenuli put Nemačke u potrazi za boljim životom. Sicilija je zemlja ekstremnih kontrasta, prelepa, ali surova, sunčana, ali natopljena trudom. Kada Grifo izađe na teren, on nosi taj atavistički ponos. Vinčenco unosi element vatre.

Ta žeđ za fudbalom kao za vodom na sicilijanskom kršu je najbolja metafora za njegovu karijeru. Grifo je u fudbalu video svoju "vodu". On je kroz Frajburg pronašao način da utoli tu žeđ za dokazivanjem. Iako su ga u Italiji često gledali sumnjičavo jer je nemački đak, on je na terenu uvek bio više Sicilijanac nego Nemac.

A šta god bude u finalu protiv velikog favorita Aston Vile, ostaće priča o Frajburgu kao svetioniku za sve one koji veruju da se do zvezda stiže sistemskim radom, a ne prečicama. Ovo finale je trijumf jednog kontinuiteta koji je počeo onog avgusta 1978. sa golobradim Jogijem Levom, nastavio se kroz čvrstinu Kristijana Štrajha, a dobio svoju modernu oštricu pod palicom Julijana Šustera.

To je dokaz da klub može da raste, menja stadione i trenere, a da pritom ne proda svoju bit. Frajburg je ostao onaj isti onaj klub u kom se uspeh meri brojem ljudi koji se osećaju delom te velike porodice, one koja je sinoć zaposela travnjak "Evropa-Park" stadiona.