Četiri jahača Vošine evropske apokalipse

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Znali smo i pre nedelju dana da su Vošine šanse za međunarodnu jesen svedene na puku teoriju nakon ubedljivog poraza od Ajaksa na Karađorđu. Ali, vojvodinaška javnost verovala je da crveno-beli mogu bolje od toga na Johan Krojf Areni, da prikažu neki ponos, angažovanost, da izađu organizovano i spreče Mičelovu ekipu da se sa njima poigrava na domaćoj premijeri, te da na talasu dobre energije iz Amsterdama uhvate zamajac za nastavak sezone.

Nije se to dogodilo. Iako su Lale povele u Holandiji, može se reći da su odigrale i goru utakmicu nego pre sedam dana u Novom Sadu. U nekoliko navrata pretio im je istorijski debakl, a jedini koji je zasukao rukave i rešio da spasi najstarijeg superligaša bruke koja bi se nedeljama, pa i mesecima prepričavala kako na lokalu, tako i u fudbalskoj Evropi, jeste Dragan Rosić. Golman sa Zlatibora sinoć je spasio i ono što se brani i ono što se ne brani, pa je tako sprečio strane medije da Vošu strpaju u isti koš sa nekim severnoirskim, luksemburškim, crnogorskim ili drugim ekipama koje su u evropskim kvalifikacijama prošle kao bose po trnju i usput upisale negativne rekorde. Bila je Voša na pomolu da deli istu sudbinu sa, na primer, Larneom. Ovako je bar rezultatski debakl podnošljiv, mada će svi u i oko Stare dame ovo leto na međunarodnoj sceni pokušati da zaborave što je pre moguće. Sve suprotno od atmosfere koja je vladala sredinom juna.

Već smo pisali i podelili krivicu između igrača, uprave i stručnog štaba. Ipak, ono što je sinoć bilo evidentno jeste da su najodgovorniji za Vošinu nemoć na međunarodnoj sceni akteri na terenu. Pojedinci od kojih se očekivalo mnogo i koji su zbog svog renomea, statusa koji imaju i plata koje primaju u novosadskom klubu morali mnogo bolje. Dva najskuplja pojačanja ovog leta, Ifet Đakovac i Dejan Zukić, zajedno sa Njegošem Petrovićem i Lazarom Ranđelovićem, koji su važili za lidere ove ekipe prošle sezone, činili su četiri jahača Vošine evropske apokalipse, odnosno grupu čije prisustvo na terenu nije donelo ništa Novosađanima u ovim kvalifikacijama osim gorkog ukusa po poslednjem zvižduku.

Sinoć je trojac iz veznog reda, dela terena gde bi Lale trebalo da su najjače, izgledao toliko inferiorno u odnosu na domaćina da je utisak kako bi omladinci, barem željni dokazivanja i igre na najvećoj sceni, više ponudili Marku Saviću od pomenute sredine. Petrović je delovao potpuno nezainteresovano, Zukić uplašeno, a Đakovac izgubljeno. Na sve to, u navali je odsutno delovao Lazar Ranđelović, koji već četvrtu utakmicu zaredom u Evropi deluje distancirano na terenu, igra neki svoj fudbal, sprinta u prazno, ne mareći ni za Vošine ambicije ni za ambicije protivnika sa druge strane.

Donekle bi ovo bilo razumljivo da su u pitanju fudbaleri sa nešto manjim evropskim stažom, a ne oni najiskusniji u redovima Lala. Ili da je - kao što je bilo reči prilikom dvomeča sa Ferencvarošem - ovo prvo kolo kvalifikacija, da su noge još „teške“ od priprema i da se igrači navikavaju jedni na druge. Ali, na ovom nivou, fudbaleri se vrednuju i po tome koliko brzo mogu da se adaptiraju na novu sredinu. O tome je konkretno pričao i kapiten Stare dame Dejan Zukić pre dvomeča sa Fradijem.
„Mislim da se kvalitet igrača ogleda i u tome koliko brzo možeš da se prilagodiš. Mislim da smo uspeli u tome i ja i ostali igrači koji su stigli, tako da će sve biti kako treba“, rekao je 25-godišnji fudbaler pre starta kvalifikacija.

Ali, jedno su reči, drugo je realnost. Nije sve kako treba, daleko od toga, a što se tiče adaptacije, Zukić, kao i njegov nešto defanzivniji kolega iz veznog reda, deluju kao da su još uvek u Austriji, odnosno Rusiji. Mada bi Lalama sada dobrodošao taj Zuka iz Volfsbergera, kao i ona verzija momka iz Bačkog Jarka koja je napustila Karađorđe pre dve sezone, ali za sada su Vojvodinaši dobili samo bledu senku dečka koji je izazvao delirijum u novosadskoj javnosti po povratku u matični klub. Emocije koje izaziva kod navijača na stranu, u povratak Vošinog kapitena uložene su najveće pare u 112 godina dugoj istoriji novosadskog kluba, a uz to je postao i najplaćeniji pojedinac ekipe. Zbog toga moramo pričati o odgovornosti. Ni deca iz omladinske škole, ni povratnici nemaju pravo na pomilovanje kada iz utakmice u utakmicu ne postoje na terenu.

Isto važi i za Petrovića i Ranđelovića, koji su minulim radom u dresu Stare dame stekli određeni kredit, ali su ga ovosezonskim izdanjima u Evropi dobrano potrošili. Možda je došlo i do zasićenja kod dvojice momaka za koje se već duže vreme spekuliše da bi mogli da napuste Karađorđe do kraja letnje fudbalske pijace. Međutim, zasićenje je sada obostrano, a onim što su prikazali na najvećoj pozornici sigurno nisu povećali svoju cenu niti privukli kupce. Naprotiv.

Što se tiče Đakovca, na njemu je tek da se dokaže pred navijačima Vojvodine i opravda status velikog pojačanja. Do sada je samo na momente podsetio na onog vezistu koji je komandovao sredinom Lazetićevog TSC-a i vodio ga do evropskih visina. On i Zukić sigurno neće iz Novog Sada još neko vreme, zbog toga je hitno potrebno da im forma krene uzlaznom putanjom i da se vrate u milost Vošinih pristalica.