Četrdeset minuta o fudbalu s Markom Veratijem: Dobar pas je kao dobar dribling

Kažu da je Pep Gvardiola zaljubljen u njega. Maurisio Poketino kaže da nije ni bitno gde će da igra, bitno je samo da igra. On sam kaže da gleda – sav fudbal koji može da se pogleda. Baš zato valjda Marko Verati, as Pari Sen Žermena, i jeste oličenje suve fudbalske inteligencije.

“Nisu mi jasni saigrači koji ne gledaju fudbal posle treninga. Ja gledam sve. OK, nekad mi je teško zbog supruge, cele nedelje si po treninzima, onda dođe vikend i ti opet gledaš fudbal na TV-u. Fudbal jeste moj posao, ali to je nešto što volim. Ne bih mogao da izlazim na teren i da žalim zato što moram”, kaže i italijanski vezista u 40-minutnom intervjuu za Ekip.

Kad je već tako, fudbal je u fokusu. Samo fudbal. Malo je boljih sagovornika od 29-godišnjeg Veratija. Pa da krenemo. Da počnemo sa pozicijom “šestice”, klasičnog zadnjeg veznog, na kojoj je Verati sve češće u Pari Sen Žermenu.

“Tu si prva meta presinga. Zato je važno da umeš da kontrolišeš loptu, da si sposoban da je izneseš, da imaš kontrolu nad mečom. Što je više lopta kod nas, to su manje šanse da se izložimo opasnosti i stvorimo šansu rivalu. Dodouše, različiti timovi različito dizajniraju ulogu šestice”, odgovara Verati.

Još jedna razlika između “šestice” i ostalih vezista: ovi prvi obično nemaju statistiku da se njome pohvale, barem ne kad su u pitanju golovi i asistencije.

“Nema ih u statistici, ali njihov je zadatak da svi saigrači stoje lepo na terenu. Oni su veoma inteligentni, znaju gde da stanu. Ne čudi me što je recimo Tijago Mota postao trener (Specije, trenutno 15. na tabeli Serije A). On je to bio i dok je igrao”.

Koliko je u stvari statistika važna za veziste?

“Ja ne igram da bih dao gol. Ja igram da bi moj tim igrao dobro. U današnjem fudbalu doduše možeš da postigneš pet, šest ili sedam golova po sezoni. Posle toga, sve zavisi od tima za koji igraš. U Parizu, gde imaš Mbapea, Nejmara, Mesija, Di Mariju, koji daju toliko golova, tvoji se ne vide. Ali u Juventusu, na primer, golovi defanzivaca ili vezista mnogo znači. Juve nema napadače koji će dati 40 golova”.

Zadnji vezni ne samo što neće davati mnogo golova, već će uvek trpeti kritike ako izgubi loptu, jer u tom delu terena svaka greška može skupo da košta. Rizik se podrazumeva. U duelu sa Mančester Sitijem, recimo, Verati je na sebi uvek imao dvojicu igrača. Čini se svesno? Kao da nikad ne upada u paniku.

“U stvari, osećam se komforno. Tako gledam fudbal. Nikad se ne oslobađam lopte samo da bih je se oslobodio. Moram da znam gde ona ide. Ako privučem na sebe dvojicu ili trojicu rivala to znači da sam oslobodio prostor za jednog ili dvojicu saigrača. Želim da dodam loptu koja će pokrenuti akciju. Znam da je nekad rizično, ali volim to… Moraš da preuzmeš odgovornost. Ako smo već ovde znači da smo tu zbog talenta, kvaliteta koji drugi nemaju. Nikad neću to da menjam. Čak i ako primimo gol posle moje izgubljene lopte”, samo uveren je Verati.

NEMAM FIZIKU, NISAM BRZ, ALI MOGU DA TE PRETEKNEM PASOM

Marko Verati (©Reuters)

Nije baš da se svima to dopada. Karlo Ančeloti je, dok je sedeo na klupi Pari Sen Žermena, ludeo zbog Veratijevih izgubljenih lopti.

“Taj sam problem imao sa većinom trenera, a-ha-ha. Ančeloti bi me na početku odvukao u stranu i rekao: ‘Marko, molim te, kad se zaglaviš, zatvori oči i šutni tu loptu što dalje možeš’. Posle mi je govorio: ‘U redu, Marko, radi šta hoćeš, to je tvoja igra. Jedino mogu da te ostavim na klupi, jer ti nikad nećeš da se promeiš’”.

Lako je to reći, ali nije baš ni da su protivnici, bar ne kada govorimo o Mančester Sitiju, netalentovani? Ne menja Veratijevo razmišljanje.

“Nikad ne mislim o tome da ću izgubiti loptu, iako naravno može da se desi. Verujem u sebe, igram fudbal prvenstveno iz zabave. A to je moj užitaj. Napadači misle o golu, ja mislim o tome kako da postavim ekipu da igra na najbolji mogući način. To je moja igra. Svaki put kad izađem na terenu mislim o tome da odigramo dobru utakmicu”.

Golovi će doći kao posledica, uveren je Verati. I može je i lako to reći kad igraš za Pari Sen Žermen. Mada se i Sveci povremeno muči. Nervira li se tada Marko?

“Nikad neću biti igrač koji će da postigne 20 golova ili podeli 10 asistencija. Za mene je najvažnije da saigračima olakšam posao, da napravim dobru poziciju za stvaranje šansi. Ako uspem da između linija doturim loptu do Mesija ili Nejmara to će da napravi problem rivalu. To je moj posao: da kontrolišem utakmicu, da znam kada da ubrzam ritam, kada da stamen na loptu”.

Kako se to radi?

“S ove distance, mislim da sam tu malo napredovao. Ranije sam mnogo više držao loptu u nogama. Sada mi je mnogo lakše u takvim situacijama, jer mogu da osetim presing protivnika pre no što podelim pas koji će da ga eliminiše. Dobar pas je kao dobar dribling. S iskustvom, naučio sam da osetim kada da zadržim loptu, a kada da je pustim… Ljudi nekad misle da sam lud, ali to mi je priroda dala. Mi smo rođeni da igramo fudbal. Nemam ja ne znam kakve fizičke kvalitete, nisam najbrži, kada oni naprave jedan korak, ja moram tri, ali opet uspevam da ih preteknem pasom, da ih iznenadim pre nego oni mene”.

KAKO DA UKLIZAŠ KAD SI NIZAK

Marko Verati (©Reuters)

Nije naravno ni sve u napadu. Treba nekad i pojuriti tu loptu, posebno kada igraš u timu poput Pari Sen Žermena koji često misli više o napadu nego o odbrani.

“Uloga nas u vezi je ne samo da baratamo loptom nego i da znamo kako da se branimo i to dok napadamo. Znate, Liga 1 je za veliki klub nesumnjivo jedna od najtežih liga. Veoma je fizički zahtevna, ispred tebe su čvrsti igrači i ako su taktički protivnici dobro postavljeni mogu da ti ozbiljno naude kontrama. Serija A je recimo drugačija, taktička. Nikad nisam igrao tamo, ali mislim da bi tim poput PSŽ-a tamo bolje prošao. U Francuskoj, čim dobiješ loptu moraš da misliš šta ćeš da radiš kad je izgubiš. Tvoja je uloga prevencija. Zato i kad izgubiš loptu moraš da je oduzmeš brzo, toliko brzo da ne moraš posle da trčiš 90 metara unazad”.

I tu ima razlika…

“U prvoj godini, kod Ančelotija, uvek smo igrali 4-4-2, nismo preuzimali previše rizika, nismo se ubijali da protivniku oduzmemo loptu. Svi Ančelotijevi timovi su pomalo takvi. Nisu to ekipe koje te gaze 90 minuta. Na treninzima su bile takve vežbe, na tri kontakta ili na tri sekunde… Posle, kod Lorana Blana, više smo koristili kontra-presing. Kod njega sin a treningu imao maksimum pet sekundi da povratiš loptu nakon što je izgubiš. Svaki trener ima svoje metode”.

Kad već pričamo o oduzimanju lopte, Verati je poznat i po specifičnim startovima. Nekad ne izgleda kao da uklizava, već kao da legne, pa tek onda sa zemlje startuje stopalom?

“Da, da, to sam naučio kao mlad, jedan trener me je naterao da to kako ne bih pravio greške. To je zato što sam nizak. Jedini način da je stignem je ovaj. Jer ako padneš i ne uzmeš loptu – u problemu si”.

Mada, deluje da Marko može da se snađe s loptom i na zemlji?

“Kad mi je lopta u nogama mogu i na zemlji. Mislim da bih mogao da igram i dok stojim na njoj, a-ha-ha. Već sam driblao dok ležim”.

PET MESECI BEZ ŠUTA?!

Ono što međutim nije tako karakteristično za Veratija jesu golovi. Iako, da sve bude čudnije, on ima prilično dobar šut. Pa opet, pre šuta protiv Bresta 15. januara Verati nije ni šutnuo ka protivničkom kolu još od prethodne utakmice sa istim rivalom – 20. avgusta?!

“Mora da je to neki defect. Ali ima veze i sa mojim razmišljanjem o fudbalu. Više volim da dodam nego da šutnem. Iako naravno zavisi od trenutka. Ali znam, da na tome treba da radim”.

I to nešto govori: već mu je 29 godina, punu deceniju igra na vrhunskom nivou i opet razmišlja o tome kako treba da napreduje. Već u sledećem kolu – dva gola Veratija protiv Remsa.

“Dan pre utakmice mi je Mesi rekao: ‘Obećaj mi da ćeš sutra da šutneš i da ga daš’. Rekao mi je to jer sam na tom treningu šutnuo jednom i pogodio. Tako da sam šutnuo. I pogodio opet. Da, znam da šutnem. Ali takav sam. Imam mane”.

Dobro je kad su mu to najveće.