Čini mi se, rođače, da je standard pokvario ljude...

„Većina igrača ima ugovore, mada ne znam gde će imati bolje uslove nego što ih imaju u Novom Sadu. Ima par igrača kojima bih se zahvalio. Štaviše, ima ih dosta, ali ih vezuju ugovori. Stvarno ne znam da li ćemo uspeti da se oslobodimo nekih igrača, da promovišemo mlađe, željne uspeha, pobeda i napretka. Ovde su se mnogi uljujkali”, bile su reči Miroslava Tanjge nakon jučerašnjeg poraza od Partizana koji je ostavio Vojvodinu bez Evrope, prvi put još od sezone 2021/2022.

Upravo tokom leta 2022. godine, nakon takmičarske sezone koju je Vojvodina završila na sedmom mestu, novosadska javnost je lupila šakom o sto i poručila – dosta! Usledio je potpuni remont. Promenjena je gotovo kompletna uprava Stare dame, a na čelo kluba došao je čovek koji je odbojkaše Vojvodine doveo do statusa suverenih vladara Srbije – Dragoljub Zbiljić. Sa njim su stigle i finansije, ekonomska stabilizacija kluba. Ali fudbal kao fudbal, on je prosto drugi par rukava. I nakon trogodišnjeg ciklusa, Vojvodina ima sve – vrhunske uslove, novi teren (uskoro možda i stadion), na papiru jedan od najboljih timova u ligi. Sve, osim rezultata, a samim tim i publike voljne da plati kartu za predstavu na Karađorđu. Odvozan je pun krug i Voša je ponovo tamo gde je bila pre tri godine – van evropskih kvalifikacija. Istina, za razliku od tog perioda, danas sa ispunjenim džepovima i do balčaka popunjenim rosterom, sa pregršt „uljuljkanih“ fudbalera. Ali i dalje bez ulaznice za međunarodnu scenu, i dalje bez poverenja navijačke baze.

Ko bi rekao da stihovi Branimira Štulića, napisani pre više od 40 godina u pesmi „Ko to tamo peva“, mogu tako precizno da opišu aktuelne okolnosti u novosadskom klubu. Frontmen grupe Azra tada je pevao o falinkama jednog drugog sistema – onog koji je narodu naizgled davao sve, a u suštini ništa. Taj visoki „standard“, koji Štulić satirično provlači na otvaranju dvostrukog albuma Filigranski pločnici, možda nije uzrok problema, ali svakako jeste glavno oruđe za prikrivanje svih falinki sistema.

U ovaj, zastupljen kraj Karađorđa, uzdaju se svi oni koji vape za dobrim ugovorom i lagodnim životom u novosadskom „krugu dvojke“, gde planiraju da odrade poslednje godine svoje fudbalske/trenerske karijere. Vojvodina je ove sezone pokušala sve – sa starima, sa mladima, sa povratnicima, decom iz škole, afirmisanim superligaškim igračima, pa i strancima. I gotovo svi su zakazali. I tako Stara dama, sa svima njima pod ruku, i danas korača, vitlajući revolver oko prsta, iako u burencetu više nema municije.

Sa statusom dobrostojećeg superligaša, najglasnija je u čaršiji – deli obećanja, potpisuje ugovore, a tavori u rezultatskoj prosečnosti, ako ne i dublje. Jer, ako su eliminacije od kiparskog Apoela u kvalifikacijama za Ligu konferencije pre dve sezone, a potom i od Maribora prošle godine, neuspeh – kako onda nazvati ovaj krah u finišu aktuelne takmičarske godine? Kako opravdati verovatno najskuplji tim koji je ikada kročio na Karađorđe, „poker“ trenera na klupi i niz nelogičnih poteza koji su doveli do kolapsa evropskih razmera?

I nakon svega, uprkos brojnim oscilacijama tokom sezone, Novosađani su se, uz mnogo sreće, našli u prilici da amnestiraju čitavu godinu. Imali su tri boda prednosti nad najvećim konkurentima za Evropu, zakazano finale Kupa Srbije sa Crvenom zvezdom, pa zatim i overu sezone u Beogradu protiv takmičarske motivacije lišenog Partizana. I uspeli su da još jednom primene svoj prepoznatljivi ovosezonski recept – i za svega sedam dana sve da uprskaju. Bezvoljnost protiv Radničkog na Karađorđu, pratila je bezidejnost protiv Zvezde u Kupu, da bi sve kuliminiralo sinoć na stadionu JNA, gde su fudbaleri Partizana, bez rezultatskog imperativa, jedino vođeni namerom da zagorčaju život Lalama – nastupili sa više želje i elana u utakmici koja je Vojvodini definisala sezonu.

„Prvo poluvreme smo prespavali, kao što smo prespavali i u sredu u Zaječaru. Alibija za ovako nešto nema. Ne možemo da ne primetimo da je u prvom poluvremenu dosta toga falilo u našoj igri: agresivnosti, kreacije, želje... A sve ove dane smo baš na tome insistirali. Dođeš u Beograd, igraš Partizana kome meč ništa ne znači, ne pokažeš ni želju, ni agresiju... E, onda ne možeš ni da dođeš do dobrog rezultata“, probao je Tanjga novinarima, ali i sebi da objasni šta se to tačno desilo nedelju u Humskoj.

Ali u konačnici, deluje da ni 60-godišnji sportski radnik nema objašnjenje za sve što je Vojvodina prikazala ove sezone. Ipak, moraće da ga pronađe – na to se obavezao prošlog četvrtka, kada je stavio paraf na dvogodišnji ugovor. A onda, svega tri dana kasnije, umesto da slavi evropsku vizu sa igračima i navijačima, gledao je kako najvatrenije pristalice Novosađana ispod severne tribine u Humskoj skidaju dresove njegovim fudbalerima, smatrajući da nisu dostojni da nose Vošinu plavu zvezdu.

Nekada ju je i sam Tanjga nosio na dresu, ušivao siluetu titule prvaka Jugoslavije kraj nje, potom gledao kako se klub uzdiže i pada tokom decenija, ali teško da je svedočio većim fudbalskim razočaranjima od ovog koje je Vojvodina priredila u sezoni 2024/2025.