Penali sjajni, promašaji zabrinjavajući: Lukman i Grizman „oprostili“ Arsenalu

Atletiko dobar, Arsenal solidan, sudija očajan, fudbal kvalitetan. Ne supersoničan kao u sudaru PSŽ – Bajern, ali dinamičan, uzbudljiv, napet i pre svega skladan defanzivno. A i to je fudbal. Sviđao nam se ili ne. Niko nije (do kraja) zadovoljan ishodom prve polufinalne utakmice Lige šampiona, jer je španski tim tempom samleo premijerligaša u nastavku i samo zbog teško razumljvih promašaja Ademole Lukmana i Antoana Grizmana u London neće doneti prednost – 1:1.

Izdanjem je zaslužio više, jer se posle saveta Dijega Simeonea u svlačionici razleteo terenom i podsetio na tim koji je umeo da pobedi i Real i Barselonu. Dobio bi i kandidata za titulu u Engleskoj da su dvojica njegovih ofanzivaca bili makar jednako precizna kao treći. Hulijan Alvares je na fantastičan način izveo penal, „poništio“ vođstvo koje je gostima sa istog mesta doneo Viktor Đekereš i označio ofanzivu koja je trajala maltene do kraja. Jedino što je nedostajalo Čolovim pitomcima jeste da osim Argentinca još neko pogodi, a sjajne šanse, kakve obično pretvaraju u pogotke u La ligi, nisu iskoristili Grizman i Lukman, promovisavši David Raju u najuticajniju ličnost duela u kome su golovi padali na identičan način.

Tobdžije su povele golom Đekereša, na isti način izjednačio Alvares (oba su izvedena savršeno) i ostavio nas da čekamo duel na Ostrvu narednog utorka da proverimo ko je veštiji. Ili, ko je manje sklon propustima. A bilo ih je malo.

Neko će reći da su od pirotehnike Parizu ostale samo prskalice za predstavu u Madridu. Priredili su Pari Sen Žermen i Bajern vatromet u utorak veče i ostavilli Atletiku i Arsenalu skroman asortiman da ukrase nebo u drugom susretu Lige šampiona. Većini posmatrača je delovalo previše stegnuto, sterlino, skoro neatraktivno, međutim, niko nema pravo da im zameri, jer je na talonu ulaznica za Budimpeštu. Ceo svet je znao da se sprema antiklimaks posle totalnog fudbala 24 sata ranije. I naravno da se desilo. Što ne mora pod obavezno da znači da su manje kvalitetni, već da su oprezniji i(li) da su opredeljenja trenera drugačija. To što navijačkom oku prija ne mora da znači da struka isto vrednuje, zbog čega je, sigurni smo, bilo onih koji su se divili kako je odbrana Atletika ličila na onu od pre pet godina kad je poslednji put bila prvak Španije.

Simeone je posložio tim kao da je igrao stoni fudbal. Besprekorno zetegnute linije tima, savršeno pomerane trenerskom rukom arentinskog stručnjaka, izazivale su frustracije kod engleskog predstavnika, delovalo je da ispred Jana Oblaka tornjevi u liku Davida Hancka i Marka Publja (možda iznenađujući starteri ispred Robina Le Normana i ipak, protiv Barselone, nesigurnog Klemona Lenglea) ne mogu da popuste, pomognuti Markosom Ljorenteom i Mateom Ruđerijem. Nisu ni oni bili najsigurniji, ali su držali goste daleko od gola u velikoj većini situacija.

Osim u onoj s kraja prvog poluvremena, kad je Hulijan Alvares u pokušaju da glavom spusti loptu pogrešio, kombinovali su Martin Edegard i Martin Subimendi, usledio je pas Viktoru Đekerešu, a njemu se na leđa naslonio David Hancko, što je sudija Dani Makeli okarakterisao kao prekršaj. Verovatno prestrogo, iako je imao argument u potezu slovačkog štopera. Najbolju šansu na utakmici da promeni rezultat zgrabio je Viktor Đekereš i pucao toliko snažno da je utisak kako bi verovatno polomio ruku Oblaku da je golman Atletika stigao loptu.

Bila je to nagrada ekipi Mikela Aretete za nešto smeliji pristup u kome je Noni Madueke jednom (samo jednom) prošao desnom stranom i spremio šansu Enkapijeu, Đekereš sarađivao sa Edegardom čiji je pokušaj blokiran, Madueke je probao i sa distance (van konstrucije gola) i do 42. minuta Arsenal je ličio na tim iz poslednja dva meseca. Neubedljiv, bez obzira na vođstvo.