Čolo Simeone je promenio i sebe i Atletiko: Daj gol i uživaj u fudbalu

Ranije je bilo - daš gol i zatvori se. Sad je – daj gol i uživaj. Baš kao što je uživanje gledati Atletiko ove sezone. Umiven, skockan, uparađen, više ne liči na probisveta koji je krčmio teško stečen ugled minule jesen, jer sad podseća na uglađenog gospodina koji je ušao u restoran i spreman je, kako to Španci često ilustruju, da sedne za sto sa bogatašima, poput Reala i Barselone.

Pre samo 12 meseci, kad je klupski fudbal stao zbog Mundijala u Kataru, nije ličio ni na šta. Ne samo da je ispao iz Lige šampiona, nego ni u Ligu Evrope nije mogao da se plasira u grupi sa Portom, Leverkuzenom i Klub Brižom. A onda je Dijego Simeone napravio takav zaokret da je posle svega viđenog jedino ispravno verovati mu. I kad vodi tim i kad je sposoban da mu promeni identitet, jer Madriđani više nisu defanzivni i(li) negledljivi. Naprotiv, to kako su posloženi posle turnira u Dohi, a što dolazi na naplatu ove sezone posle mininalnih korekcija tokom letnje pauze je, ako ništa drugo, makar za poštovanje. Zaslužio ga je Čolo i načinom na koji je savladao Fejenord. I to u Roterdamu. Tamo gde je teško dobiti, gde obično zuji u ušima protivnicima od huka na tribinama i načina na koji sastav Arnea Slota juri ka protivniku, Španci su osigurali mesto u osmini finala Lige šampiona. Neko će reći „slučajno“, potencirajući dva autogola, međutim, neko je morao da napravi pritisak da bi se do njih došlo, pa dodajte i lepoticu Marija Ermosa i shvatićete da nije slučajno.

Baš kao što nije slučajno, ali jeste za divljenje, jer Atletiko ovako nije igrao u 21. veku, što je na pet utakmica Lige šampiona postigao 15 golova. Uz Mančester Siti je najefikasnji tim takmičenja. Šest od tih 15 otpada na pobedu kod kuće nad Seltikom, pa se stiže do proseka od tri gola po meču elitnog takmičenja. Za standarde Madriđana je to stratosfera. Naročito ako se zna da je prošle godine dao samo pet golova na šest utakmica Lige šampiona. Ispada da je u ofanzivnom smislu triput bolji.

Preneto na La ligu, to poprima sledeći oblik: Atletiko prosečno daje 2,31 gol po meču, čime je blizu rekorda Radomira Antića, jer je počivši srpski stručnjak u sezoni 1997/98 negovao spektakularan fudbal oličen u dva i po gola po utakmici. Tad je imao Kristijana Vijerija, kao jedinog dvocifrenog, kasnije se Čolo oslanjao na strelce poput Dijega Koste, Davida Vilje ili Luisa Suareza koji su usmeravali tim ka titulama, a sad ima toliko golgeterski raszuđen tim u kome je maltene svako sposoban da poentira.

Ermoso je u Holandiji postao 12. različiti strelac ove sezone, pre desetak dana prvi gol u dresu Atletika dao je Aksel Vitsel, bekovi i(li) krila, zavisno gde ih Čolo postavi, Nauel Molina i Markos Ljorente su sve uticajniji, a u napadu se zna: Alvaro Morata i Antoan Grizman. Za kapitena španske reprezentacije trener ionako priča da je u stanju da spakuje između 15 i 20 golova u sezoni (a već je na 13), dok Francuza sve više pominje kao legitimnog kandidata za sledeću Zlatnu loptu.

„Moramo da osvojimo nešto veliko kako bi Grizman dobio to priznanje“, uporno ponavlja Čolo i ne krije da je Antoan rođen da bi igrao za Atletiko.

Dijego Simeone (© Reuters)

A igra – spektakularno. Ili se igra. Šestica, osmica, desetka, može i po krilu, ako je potrebno, naravno i u napadu, gde je partner Morati i tako je stigao do 12 golova. Kao što njemu nije „legla“ Barselona, tako deluje da ni Žoao Feliks nije (bio) sposoban da igra za Atletiko. Čim je otišao ekipa je prodisala. Još jedna Čolova pobeda. Kao da se rešila trule jabuke. I sad ostale voćke zru.

Među njima se izdvajaju Samuel Lion i Rodrigo Rikelme. Doslovce nema veze ko igra levom stranom. Niko se više ne seća Janika Fereire Karaska. Svi gledaju u dečake vraćene sa pozajmica (Valensija i Đirona) i vide konkretne stvari: prodore, golove, asistencije, uz to zrelost i spremnost da se podrede kolektivu. Isto važi i za Pabla Bariosa, koji je početkom 2023. počeo da dobija šansu. Eto novog Simeoneovog zaokreta. Argentinac nikad nije uvodio decu u prvi tim. Sad ih ima trojicu sa značajnim ulogama. Doduše, ponekad ulaze s klupe, a nijedna u „Ligama petice“ nije tako produktivna kao Atleitkova, pošto su rezervisti već dali sedam golova u prvenstvu i dva u Ligi šampiona.

Kad pominjemo klupu, još jedan detalj svedoči da je Simeone promenio sebe i Atletiko. Na De Kajpu je pri rezultatu 3:1 izveo Kokea – pre neki dan proslavio 600. meč za klub – i uveo Anhela Koreu!? Na 3:1. Špic umesto zadnjeg veznog... Nešto nije u redu? Ne, sve je potaman, jer ovaj tim ima kapacitet da dogura daleko u Ligi šampiona, a sigurno da bude makar ravnopran takmac za titulu Realu i Barseloni. Uostalom, gradskom rivalu je naneo jedini poraz u sezoni, a u nedelju odlazi u Kataloniji da podnese kandidaturu za vrh tabele. Biće to savršena prilika da vidimo približavanje svetova, pošto se dugo verovalo da su Atletiko i Barselona iz različitih dimenzija makar kad je stil u pitanju. A onda je Simeone shvatio da i estetikom može do povoljnih rezultata, pa njegov fudbal, od avgusta ove godine zovu Čolo-taka, hvaleći umeće u pasovima, preciznost, čuvanje lopte, realizaciju... Oličenje takve ideje je Antoan Grizman, jer na svetu trenutno nema kompletnijeg igrača, koji se toliko raduje igri i čini ljude oko sebe boljim.

Toliko da uživaju.