N. RakanovićČovek zbog kojeg se tresao stadion pod Goricom i noćna mora Vitora Baije
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | sre. 19.03.25. | 16:55
Andrija Delibašić je postigao sve golove za Partizanu prvom učešću u Ligi šampiona, ali najviše se pamte oni protiv Porta i Marselja
Lepo letnje veče u Beogradu, datum 16. septembar 2003. godine. Stadion Partizana pun kao oko, u Humsku je došao Porto prošlosezonski osvajač UEFA Kupa. Na klupi Zmajeva tada mladi i perspektivni Žoze Murinjo, a na terenu, Vitor Baija, Deko, Koštinja, Paulo Fereira, Maniš, Rikardo Karvaljo, Nuno Valente, Beni Mekarti i Derlej. Strašna ekipa, ispostaviće se na kraju te sezone - šampioni Evrope. Na drugoj strani u crno-belom dresu - Saša Ilić, Igor Duljaj, Albert Nađ, Taribo Vest, Tomaš Žonsa, Ivica Ilijev...
Parni valjak je stegnuto ušao u utakmicu, Porto je preko Koštinje uspeo da dođe u vođstvo i u potpunosti kontroliše utakmicu. Početak je drugog poluvremena, crno-beli imaju slobodan udarac. Ljubinko Drulović je šutirao i nekako pogodio Vesta. Da li je Nigerijac opet prizvao neke vradžbine, kao onomad u Njukaslu ili ne, tek, ta lopta se odbija od njega, a u kadru se odjednom pojavljuje stasita figura Andrije Delibašića. Rođeni Nikšićanin perfektno poklapa loptu i zakucava je pod prečku, Baija i da je bio bliže, ne bi uspeo da ostane nesavladan.
Izabrane vesti
Bio je to momenat koji svaki navijač Partizana i danas pamti i zna napamet. To je gol zbog kojeg je Andrija ostao upisan u istoriju slavnog kluba iz Humske, kao što je to uspeo 14 godina kasnije kad je kao deo stručnog štaba Marka Nikolića učestvovao u osvajanju poslednje titule. Popularni Deli i Partizan bili su stvoreni jedno za drugo, bili su savršena kombinacija. Uostalom, Delibašić je u sezoni 2003/04. bio strelac sva tri Partizanova gola u Ligi šampiona, od ta tri, dva su bila protiv Porta - noćna mora Vitora Baije. Ipak, pamti se i onaj protiv Olimpika iz Marselja kad je izjednačio i gol proslavio tako što je simulirao pucanje iz snajpera uz kolut unapred. Nešto što su mnogi klinci u tom periodu pokušavali da oponašaju. Zato što je bilo nešto novo, drugačije, simpatičnije.
U mladoj reprezentaciji Srbije i Crne Gore činio je strašan tandem sa Dankom Lazovićem kad su tadašnji puleni Vladimira Petrovića Pižona došli do finala EP 2004. gde su poraženi od Italije. Kad smo već kod reprezentacije, kako ne pomenuti čuveni duel Crne Gore i Engleske.
Kiša se tog 7. oktobra 2011. sručila na Podgoricu. Lije ko iz kabla i daje poseban šmek celom događaju. Stadion pod Goricom pun kao nikad ranije, nema gde igla da padne. Sokolovi se nadaju da mogu nekako da doakaju prejakom Gordi Albionu i izbore remi koji im garantuje prolaz u baraž za Evropsko prvenstvo 2012. Engleska je povela sa 2:0 i činilo se da će sve otići u propast. Međutim, gol Elsada Zverotića u finišu prvog poluvremena je Crnogorcima vratio kakvu-takvu nadu da mogu do povoljnog ishoda. Prolazi vreme, tenzija veća od Dajbabske gore, 90. minut je otkucao i počela je nadoknada. Simon Vukčević prima loptu u sredini i šalje je na bok za Stefana Savića, ovaj centrira, a Andrija glavom postiže gol i dovodi do najvećeg potresa i euforije u istoriji stadiona pod Goricom. Crna Gora je uspela nemoguće i izborila je baraž, a Andrija mesto među besmrtnicima gde će zauvek ostati.
Toliko puta je imao ulogu heroja, ali protiv životne nemani nije mogao, protiv tumora mozga se junački borio, jednom ga je pobedio, ali se strašna bolest vratila. O tome kakav je uticaj ostavio na druge govori i činjenica da su se svi klubovi u kojima je igrao (Partizan, Budućnost Podgorica, Benfika, Majorka, Real Sosijedad, Erkules, Rajo Valjekano itd) oglasili povodom vesti o njegovoj smrti. Među navijačima Erkulesa je kultna figura, zbog toga što je bio jedan od ključnih igrača u pohodu kluba iz Alikantea na prvi plasman u Primeru. Ako vam ovo nije dovoljno, onda se setite da su navijači Erkulesa i Rajo Valjekana, gde je takođe igrao, kad su čuli za Andrijinu bolest napravili transparente podrške uz skandiranje njegovog imena na svakoj utakmici u 23. minutu (u oba kluba je nosio broj 23).
Ljubimac Grobara, heroj navijača Erkulesa i Rajo Valjekana, voljen u sopstvenoj zemlji, karijera i život bez mrlje. Malo li je za jednog čoveka.
.jpg.webp)
.jpg.webp)
