_(1).jpg.webp)
S. VelimirovićČujte riku ranjenog leoparda, pokidao je mundijalske okove stare 52 godine i izašao iz kaveza baraža
.jpg.webp)
_(1).jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | sre. 01.04.26. | 01:50
DR Kongo ide na Svetsko prvenstvo prvi put od 1974, a premijerno pod tim imenom
Daleke 1974. godine svet je upoznao Zair, prvu podsaharsku reprezentaciju ikada na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Bilo je to vreme kada su selekcije iz Afrike bile oskudne po pitanju tehničke i taktičke pismenosti do krajnjih granica, pa je otud Zair doživeo i onih čuvenih 0:9 protiv Jugoslavije. Čamela je godinama afrička nacija koja je prema zvaničnim brojkama najviše propatila tokom kolonizacije u pogledu ljudskih žrtava, nakon kolonizacije preživela poznatog diktatora Mobutua Sese Sekoa, između ostalog promenila naziv države 1997. u jedno od najironičnijih na svetu (Demokratska Republika Kongo) i s početkom 21. veka i generacija Lomane Lue Lue i Diumersija Mbokanija konačno krenula da se fudbalski uzdiže.
Danas su ožiljci nekih bolnih poraza iz prošlih kvalifikacionih ciklusa konačno zarasli. Aktuelna generacija Leoparda skinula je teret prošlosti, ispisavši ime Demokratska Republika Kongo na mapu sveta, pobedom nad Jamajkom 1:0 u finalu interkontinentalnog baraža posle 120 minuta fudbala na neutralnom terenu u meksičkoj Gvadalahari. Bivši štoper Mančester Junajteda, a sada Barnlija, Aksel Tuanzebe, zakucao je nogom loptu u mrežu u 100. minutu nakon centaršuta još jednog bivšeg Crvenog đavola Arona Van Bisake iz kornera i doneo DR Kongu prvi plasman na Svetsko prvenstvo posle 52 godine. Ovo je četvrti najveći razmak neke reprezentacije u istoriji između dva učešća (Vels je čekao 64 godine između 1958. i 2022, Egipat je čekao 56 godina od 1934. do 1990, Norveška je čekala takođe 56 godina od 1938. do 1994, a Haiti i DR Kongo čekali su 52 godine, od 1974. do 2026).
Izabrane vesti
Aktuelna generacija DR Konga, koju predvodi harizmatični Francuz Sebastijen Desabr, je skup kvalitetnih pojedinaca iskovanih u najjačim evropskim ligama, spremna da naplati decenije fudbalskog egzila. Na terenu stadiona Čivas Gvadalahare, okovi su popucali pod pritiskom klase koju svet više ne može da ignoriše. Ova generacija je uspela ono što Mbokani i Lua Lua nisu mogli, da individualni sjaj stavi u službu nacionalnog mita. Joan Visa, Aron Van Bisaka, Artur Masuaku, Sedrik Bakambu, Noa Sadiki, Šansel Mbemba... Odličan tim ima DR Kongo i bila bi prava tragedija da se nije plasirao na Mundijal, nakon što je prethodno izbacio i Kamerun i Nigeriju u međuafričkom baražu da bi uopšte došao do interkontinentalnog i sudara sa Jamajkom.
Ipak, fudbalska pravda je surova i ne priznaje estetiku. Jamajčani su na travnjak Akrona istrčali u opremi koja je bila apsolutni vizuelni trijumf. Njihovi dresovi, prava eksplozija boja i rege kulture, bili bi bez sumnje najveći modni hit predstojećeg Mundijala. Ali, ispod te blještave tkanine, puls Rege Bojsa bio je suviše slab. Ako je pobeda nad nejakom i amaterskom selekcijom Nove Kaledonije u polufinalu baraža 1:0 bila bleda, ovo finale protiv DR Konga samo je potvrdilo koliko je Jamajka tanka pre svega u ofanzivnom delu.
Uprkos individualnom suvom kvalitetu koji poseduju asovi poput Leona Bejlija ili Bobija Dekordova-Rida, Jamajka je delovala potpuno otupljeno. Statistika je neumoljiva i poražavajuća za karipsku selekciju: uputili su svega jedan jedini udarac u okvir gola tokom čitavih 120 minuta drame. Dok su Leopardi opsedali njihov šesnaesterac, Jamajčani su statirali, završivši meč sa 14 šuteva manje od rivala (ukupno 6 prema 20 u korist DR Konga). Uzalud su navijači čekali taj prepoznatljivi ples u napadu; Bejli je ostao izolovan, dok su Van Bisaka i Mbemba rutinski sekli svaki pokušaj kreacije, ostavljajući možda najlepše dresove sveta da prerano spakuju kofere i odu u istoriju kao još jedna neispunjena fudbalska romansa. Nostalgični zaljubljenici u fudbal devedesetih sećaju se Jamajke iz Francuske 1998, ali moraće da sačekaju bar još četiri godine na njihovo novo pojavljivanje.
A, šta čeka DR Kongo na prvom Mundijalu posle 52 godine - Grupa K sa Portugalom, Kolumbijom i Uzbekistanom. Prvi meč će selekcija države od 116.000.000 stanovnika, odigrati 17. juna u Hjustonu protiv Portugala, u drugom kolu Visu, Van Bisaku i drugove čeka meč sa Kolumbijom 23. juna na ovom istom stadionu na kom su igrali protiv Jamajke, na stadionu Akron u Gvadalahari, a onda poslenje treće kolo donosi meč DR Konga i Uzbekistana 27. juna u Atlanti.
Sve će to doneti veliku radost za napaćeni narod DR Konga. Život u Demokratskoj Republici Kongo obeležen je dubokom krizom koja pogađa gotovo sve aspekte svakodnevice. Iako je zemlja jedna od najbogatijih na svetu po prirodnim resursima, većina stanovništva živi u ekstremnom siromaštvu, dok se istočni delovi zemlje suočavaju sa eskalacijom ratnih sukoba.
U zemlji ima preko 7.000.000 interno raseljenih lica, što je jedna od najvećih izbegličkih kriza na svetu. Ljudi žive u improvizovanim kampovima sa minimalnim pristupom čistoj vodi, hrani i lekovima. Dok se u rudnicima Konga vade kobalt, zlato i dijamanti neophodni za globalnu tehnologiju, lokalno stanovništvo se i dalje greje na ćumur i bori za osnovnu egzistenciju. Inflacija i nedostatak infrastrukture čine hranu i osnovne potrepštine nedostupnim za mnoge. Pored hroničnih problema sa malarijom i kolerom, u poslednje vreme zabeleženi su slučajevi misterioznih bolesti i novih epidemija koje dodatno opterećuju ionako slab zdravstveni sistem.
Neka tom narodu bude makar malo lepše posle ovog uspeha, a hoće, jer svi znaju koliko se u DR Kongu voli fudbal i kako su u kvalifikacijama stalno punili veliki stadion u Kinšasi za skoro 70.000 ljudi.
FINALNE UTAKMICE INTERKONTINENTALNOG BARAŽA
DR Kongo - Jamajka 0:0; produžecima 1:0
/Tuanzebe 100/
05.00: (2,70) Irak (3,00) Bolivija (2,70)
*** kvote su podložne promenama
.jpg.webp)
